Da li su isplativi mali modularni reaktori

Posle više od tri decenije zabrane izgradnje nuklearnih elektrana, Srbija je u novembru 2024. godine, izmenama Zakona o energetici, ukinula tu zabranu i ponovo razmatra mogućnost proizvodnje električne energije iz nuklearnih izvora. U poslednje dve godine potpisani su sporazumi o međunarodnoj saradnji, izrađena je preliminarna studija i najavljeni su koraci koji bi zemlju mogli da dovedu do prve nuklearne elektrane oko 2040. godine ili kasnije. Država, međutim, još nije izabrala tehnologiju, lokaciju, niti model finansiranja. U tom kontekstu sve češće se govori o malim modularnim reaktorima koji se predstavljaju kao moguća alternativa velikim nuklearnim elektranama. Ipak, iako se njihove prednosti često ističu, široka komercijalna primena još uvek nije zaživela.

MAPA PUTA I RAZNE PONUDE

U martu 2026. predstavljena je Preliminarna tehnička studija o mirnodopskoj primeni nuklearne energije, izrađena u saradnji Ministarstva rudarstva i energetike i konzorcijuma francuskih kompanija, koji predvodi Francuska elektroprivreda (EDF). Ona sadrži mapu puta koja predviđa aktivnosti potrebne za uspostavljanje nuklearnog programa, u skladu sa smernicama Međunarodne agencije za atomsku energiju i obuhvata tri faze i 19 infrastrukturnih pitanja. Prema najavama Ministarstva, do sredine 2027. godine trebalo bi da budu završene studije potrebne za donošenje odluke o daljem razvoju programa. Cilj je da Srbija do 2032. bude spremna za izbor tehnologije i ugovaranje izgradnje, dok bi elektranu mogla da dobije oko 2040. godine ili kasnije.

Najkonkretnija saradnja, dakle, do sada je ostvarena sa Francuskom. Prvi memorandum sa EDF-om potpisan je u aprilu 2024. godine, a francuske kompanije potom su izradile pomenutu preliminarnu tehničku studiju. Krajem jula 2026. Srbija je potpisala novi sporazum sa EDF-om i Francuskom agencijom za razvoj, koja je obezbedila grant od 500.000 evra za jačanje stručnih i organizacionih kapaciteta. Najavljena je izrada još tri studije sa EDF-om, dok se za preostale razmatra saradnja sa drugim međunarodnim kompanijama.

Srbija razgovara i sa Rusijom, a ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović sastala se u u februaru 2026. godine sa generalnim direktorom “Rosatoma” Aleksejem Lihačovom. Na tom sastanku razgovaralo se o razmeni znanja i podršci u pripremnoj fazi za razvoj nuklearnog projekta. Ministarka je navela da će, do trenutka kada Srbija bude spremna za izbor tehnologije, mali modularni reaktori verovatno biti razvijeniji nego danas i da će se zato i oni razmatrati kao mogućnost.

Pored Francuske i Rusije u razgovore je ušla i Kina. Tokom juna 2026. bivši predsednik Aleksandar Vučić saopštio je da je tokom posete Kini dobio ponudu za izgradnju malog modularnog reaktora. Prema njegovim rečima ponuda uključuje povoljnu cenu, kratke rokove izgradnje i obuku domaćih stručnjaka. Međutim, detalji kineske ponude nisu javno predstavljeni. Nije poznato o kom tipu reaktora je reč, koliko bi koštao, niti kako bi se finansirao. Fizičar i naučni novinar Slobodan Bubnjević za “Vreme” ocenjuje da je izbor Kine kao partnera za kupovinu nuklearnog reaktora prilično neobičan. On ukazuje na to da Kinezi, uprkos intenzivnoj gradnji na domaćem terenu, još uvek nisu prepoznati kao izvoznici ove tehnologije, poput Francuske, SAD ili Rusije. Bubnjević podseća da je Pakistan glavni i najvažniji partner za Peking, kao i da se sama kineska tehnologija danas u velikoj meri oslanja na francusko iskustvo, budući da su upravo Francuzi godinama gradili reaktore u Kini.

KOLIKO SU MALI REAKTORI ZAISTA RAZVIJENI

Mali modularni reaktori imaju snagu do 300 megavata po modulu, dok veliki konvencionalni reaktori često imaju snagu od 1000 megavata ili više. Njihova prednost trebalo bi da bude mogućnost fabričke proizvodnje standardizovanih komponenti, koje se potom dopremaju na lokaciju. Očekuje se da bi takav pristup mogao da skrati izgradnju i smanji troškove. Međutim, nije reč o jednoj tehnologiji, već o različitim konstrukcijama koje se razlikuju po gorivu, načinu hlađenja i bezbednosnim sistemima. Bubnjević ukazuje na to da su modularni reaktori postali popularni kao moguće rešenje energetskih problema, uprkos veoma ograničenom iskustvu njihove komercijalne upotrebe. On postavlja pitanje zbog čega bi se Srbija, koja tek razvija nuklearni program, odmah opredelila za tehnologiju sa kojom se svet tek upoznaje, umesto za konvencionalne reaktore koji se koriste decenijama.

Domaći elektroenergetski sistem i dalje se u velikoj meri oslanja na ugalj, a budući razvoj zahteva pronalaženje izvora koji bi mogli da obezbede stabilnu proizvodnju električne energije uz manje emisije gasova sa efektom staklene bašte. Bubnjević za “Vreme” ukazuje na to da mali modularni reaktori, iako se predstavljaju kao moguća zamena za termoelektrane, pojedinačno nemaju kapacitet da nadomeste velike proizvodne sisteme poput Termoelektrane “Nikola Tesla” i skreće pažnju na prvobitnu namenu ovih postrojenja. “Modularni reaktori posebno su pogodni za udaljena i teško dostupna područja, u kojima izgradnja velikih nuklearnih elektrana nije praktična. Srbija, međutim, već ima razvijenu saobraćajnu i elektroenergetsku infrastrukturu, pa se postavlja pitanje kakve bi konkretne prednosti ova tehnologija donela u našim uslovima”, objašnjava Bubnjević.

NEDOSTATAK DOMAĆIH INŽENJERA

Jedan od argumenata koji se najčešće ističu u prilog modularnim reaktorima jeste mogućnost jeftinije izgradnje. Međutim, manji reaktor ne znači automatski i jeftiniju električnu energiju. Iako pojedinačno postrojenje može zahtevati manja početna ulaganja, troškovi proizvodnje po megavat-času zavise od mnogo više faktora. Između ostalog, cena proizvodnje po megavat-času znatno je skuplja od one u obnovljivim izvorima energije. Njihovoj isplativosti ne ide u prilog ni nedostatak ekonomije obima: za smanjenje troškova potrebno je serijski proizvoditi i graditi veći broj istih jedinica. Prema analizi Međunarodne agencije za energiju iz januara 2025. godine, troškovi modularnih reaktora mogli bi značajno da se smanje u narednim decenijama, ali bi to zavisilo od velikog broja narudžbina, razvoja proizvodnih kapaciteta i uspešne realizacije prvih projekata. Zbog toga za Srbiju nije dovoljno da sazna cenu izgradnje jednog reaktora. Jednako je važno koliko bi koštali njegovo održavanje, gorivo, finansiranje projekta i, konačno, proizvedena električna energija. Takođe je važno što Srbija, posle višedecenijske zabrane izgradnje nuklearnih elektrana, nema kontinuirano iskustvo u razvoju komercijalne nuklearne energetike. Bubnjević ističe da je upravo nedostatak nuklearnih inženjera i drugih stručnjaka jedan od najvećih problema sa kojima se zemlja suočava. On naglašava važnost saradnje naučnih institucija, univerziteta i države, jer bez domaće ekspertize Srbija ne bi mogla samostalno da procenjuje tehnologije koje joj nude međunarodni partneri i posebno ukazuje na potrebu obrazovanja novih generacija stručnjaka, ali i na značaj istraživačke infrastrukture koja bi omogućila njihov razvoj.

LOKACIJA

Čak i kada bi Srbija izabrala tehnologiju i obezbedila finansiranje, ostalo bi pitanje lokacije budućeg nuklearnog postrojenja. Određivanje mesta zahteva složene analize geoloških i seizmičkih karakteristika, dostupnosti rashladne vode, povezanosti sa elektroenergetskom mrežom, uticaja na životnu sredinu i nuklearne sigurnosti. Ali izbor lokacije nije samo tehničko pitanje. Bubnjević upozorava na društvenu i političku osetljivost takve odluke. Čak i ukoliko država zaključi da je nuklearna elektrana energetski opravdana, ostaje pitanje koja bi lokalna zajednica bila spremna da je prihvati. Ni mali modularni reaktori ne uklanjaju potrebu za bezbednosnim analizama, planiranjem vanrednih situacija i rešavanjem pitanja radioaktivnog otpada. Zbog toga odluka o nuklearnoj energetici ne može ostati ograničena samo na razgovore države i kompanija koje nude tehnologiju.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!