Čuvari opozicije u zimskom periodu

Kako će se ovo razrešiti, danas je najčešće pitanje. Pod tim se podrazumevaju studentske blokade i protesti posle tragedije u Novom Sadu 1. novembra 2023. godine i napada na studente Fakulteta dramskih umetnosti 22. novembra.

Dva meseca docnije, na političkom polju, vidimo jedan društveni pokret koji se formira oko studentskih blokada i, za sada, nezamenjivog Aleksandra Vučića koji je usisao sam preostali politički život u sebe. Vlada Srbije jedva da daje znake života, Skupština Srbije faktički ne radi, a opozicija je negde na margini, uplašena da svojim postupcima ne pokvari ono što rade i organizuju studenti Srbije.

U takvom ambijentu i praznom političkom polju, gde imamo jednu veliku i značajnu društvenu grupaciju koja traži od svojih institucija da rade po zakonu i postupaju u skladu sa zakonom i jednog čoveka koji se sam nameće kao kontrateža i koji još uvek uspeva da u strahu drži veliki deo javnog sektora, opozicija se sklonila, utišala i kao da sa strane sedi, gleda i čeka da li će je se neko setiti. Ona ni mesecima nakon prošlogodišnjeg raspada koalicije “Srbija protiv nasilja” ne uspeva da se konsoliduje, reorganizuje, grupiše i iskoristi jedinstvo u nastupu koje je imala posle tragedije u Novom Sadu, kada je svojim akcijama inicirala bolji rad institucija. Tada je, zapravo, počela ove proteste koji tresu Srbiju i koji će možda da dožive svoj vrhunac tek narednih dana.

GDE SU I ŠTA RADE

Pre samo dva meseca, dok smo predstavnike opozicije gledali jedinstvene u akcijama ispred tužilaštva u Novom Sadu, izgledalo je da će se unutrašnja nepoverenja i sujete zanemariti. Takođe i da bi konačno mogao da se formira jedan i jedinstven politički blok kao alternativa koja bi građanima dala nadu da je smena vlasti moguća i da ima ko da radi posao vođenja države i bez Vučićeve družine.

Dva meseca kasnije, u suženom i opustošenom političkom polju, opozicija još uvek ne uspeva da istupi, a izgleda da ni sama ne zna kako bi to i gde mogla da uradi. Njeno se delovanje svelo na pojavljivanje u onim medijima gde je to moguće, dok za sve TV stanice na nacionalnim pokrivanjem, kao u slučaju RTS-a, oni ili ne postoje ili su neprijatelji države.

U toj “medijskoj prezentaciji” režim ih izjednačava sa studentima: oni su sila kontrolisana sa zapada sa kojom je potrebno obračunati se, ali je režim milostiv i pustiće da se oni sami od sebe unište. Kad je u pitanju opozicija – to nije veliki problem; kada su studenti u pitanju – to ide prilično teško.

Ono što je izostalo sve ovo vreme jeste pokušaj opozicije da artikuliše političke zahteve. Odnosno – pravljenje političke platforme koja bi mogla da dovede do ispunjenja zahteva studenata, jer je očevidno da ih ovaj režim neće ispuniti i da je zahteve shvatio kao zahtev za smenu Vučića.

Od trenutka kada su blokade dobile na zamahu i kada je zaista zaustavljen rad na svim velikim univerzitetima, pojavilo se nekoliko ideja kao mogući vid delovanja opozicije. To je prvenstveno ideja tzv. prelazne vlade koju su u javnosti u najvećoj meri zagovarali Zdravko Ponoš iz pokreta Srbija centar i Miloš Jovanović iz Novog DSS-a. Ova ideja je ponovljena više puta i više puta je stizao odgovor od Vučića da bolje da ga ubiju nego da im da vlast bez izbora, ali je ideja preživela i jasno je da se o njoj razgovaralo i unutar najužeg kruga saradnika predsednika Srbije. Da je drugačije, ne bi je ni pominjali – javnost je ovo davno shvatila.

“Prelazna vlada” bi trebalo da omogući sprovođenje slobodnih izbora kroz ravnopravno medijsko zastupanje svih političkih aktera i kontrolu izbornog procesa u svim aspektima od početka do kraja. To je ono što deo opozicije zagovara i što je u režimskim medijima predstavljeno kao želja da se uzme vlast bez izbora. I Vučiću je jasno da stranka čiji je član nema nikakav rejtig u Srbiji i da bez njegovog imena na listiću teško da bi prebacila cenzus. Jasno je zato da on to ne sme da dozvoli.

UČITE OD STUDENATA

Paradoksalno, upravo taj njegov strah da ostavi SNS u normalnoj demokratskoj trci sa svim ostalim partijama potvrđuje sve ono što se govori o njemu i režimu koji je uspostavio. A to je da nelegalno i suprotno Ustavu Srbije kontroliše stvari koje ne bi smeo, a koje se najviše tiču potrošnje javnog novca. Takođe i da je u ogromnom strahu šta bi moglo da se dogodi ako bi on ostao predsednik, a neko iz opozicije posle slobodnih izbora vodio Vladu Srbije. On će sada, nošen talasom iz Amerike, uspostavljanjem “trampizma” u najvećoj svetskoj demokratiji, želeti da se pokaže kao veći Tramp od Trampa, rodonačelnik onoga što bi tek trebalo da se dogodi u SAD. To je najveća opasnost po Srbiju.

S druge strane, oni koji se kandiduju da budu alternativa njegovoj vlasti sporo reaguju na dešavanja u Srbiji. Opozicija, razume se podržava studentske blokade, ali su svesni da studentska pobuna nije pobuna opozicije nego pobuna budućnosti. Kada je na stolu njeno ponašanje i postupanje, u vazduhu zapravo nejedinstva. I sad, ono što će svi reći jeste – tu su prevelike sujete, tu niko nikome ne veruje – i tako dalje i tome slično. Očevidno, radi se o izgovorima neodlučnih.

Ono što je sada potrebno, a to je poruka svima koji nisu za ovaj režim, jeste zajedništvo opozicije u nastupu i jedinstvo u ciljevima. Da li će se “lideri” zvati ovako ili onako, postalo je izlišno. Model organizovanja i nastupanja studenata pokazao je na koji način je moguće usaglasiti i nešto što izgleda nemoguće, samo ako se grupa slaže oko principa na kojima zasniva svoje delovanje.

Jednostavno, ako ste za demokratiju i slobodu izražavanja, dobro ste došli, sedite, razgovarajte i smisliće se način delovanja. Opozicija još uvek robuje “rejtinzima” i neki od lidera veruju da “čim je njihov rejtig veći” oni nose više glasova. Možda je tako bilo do pre godinu dana, ali je danas takav stav prevaziđen. Sve što opozicione partije treba da urade jeste da, poput kolega u Novom Sadu na primer, naprave zajednički plan delovanja i deluju svakoga dana. Oni imaju protivnika koji se “ne skida” sa televizije i Instagrama, koji ima sve resurse, ali je izgubio budućnost pošto u njegovu priču sve manje ljudi veruje, a izmerena snaga ne zasniva se na uverenjima nego na inerciji i na tome što građani ne vide alternativu.

KUKANJE VIŠE NIKO NE SLUŠA

Poslednji protesti prosvetnih radnika pokazuju da se “bude” čak i mesta poput Babušnice i Nove Varoši gde ni najpažljiviji pratioci političkog života u Srbiji nisu mogli da registruju opoziciono delovanje. Izgleda da je glas o studentskoj pobuni stigao do svih ljudi u Srbiji i tu ne pomaže ni klevetanje ili zataškavanje režimskih medija – svi znaju da se nešto dešava i sada bi politički akteri trebalo da to dešavanje prevedu u političku formu. A kako i ko to da uradi kada međusobno ne razgovaraju?

Ako će da se bave politikom u budućnosti i kao ozbiljni ljudi preuzmu odgovornost za oporavak Srbije ukoliko to bude moguće, onda je organizacija zajedničkog sastanka predstavnika svih opozicionih lista najmanje što mogu da urade. Tu su partije koje imaju poslanike u Narodnoj skupštini plus Proglas plus Kreni-promeni. Svi oni bi trebalo da se nađu na istom mestu i probaju da se dogovore šta im je činiti. Da li neko ne voli Đilasa, Sava ili Radomira – nikoga u Srbiji ne zanima.

Ovaj narodni bunt je poruka da se ljudi sakupe, objedine i da u prostoru koji su deca Srbije oslobodila naprave politiku koja će nas dovesti u red država gde postoji vladavina zakona, a ne vlast jače. Kako sada izgleda, do toga će doći, na jedan ili na drugi način, ali je sadašnje stanje neodrživo i već je prevaziđeno.

Da bi Srbija videla da je opozicija živa i da u nju treba ulagati, potrebna je brza i odlučna akcija koja može da uveri ljude kako je promena moguća i da će ona doneti dobro ogromnoj većini ljudi. Sve drugo su jalovi izgovori i kukumavke koje bukvalno više niko ne sluša. I pored najbolje volje. Na kraju, Vučić je još jednom najavio stvaranje nekakvog svog pokreta, pa zar ne bi bilo ironično da on to uradi, a da pokret koji se samostvorio u Srbiji ostane bez svog političkog utemeljenja?!

To bi zaista bio kobni paradoks.