Čuvari crkava i groblja

Listamo stranice knjige utisaka (1924–1945) – na poslednjoj, general elitnih oružanih snaga nacističke Nemačke Avgust Šmidhuber, komandant 21. SS divizije “Skenderbeg” (1. albanska), zahvaljuje bratstvu manastira Visoki Dečani na divnom gostoprimstvu, uveren da posle njega više neće biti zapisa. Datum je 3. juni 1944. Ali za njim, na samim koricama knjige, aprila 1945. potpisuje se načelnik komunističke tajne policije Ozne za Beranski okrug, Radivoje Boričić.

Godine 1947. Šmidhuber će nakon suđenja za ratne zločine biti proglašen krivim i obešen u Beogradu; Boričića neće zaobići sukob Josipa Broza Tita i Josifa Visarionoviča Staljina i, iako do tada istaknuti član Komunističke partije, provešće u zatvoru skoro tri godine.

“Koji u vama osećaj budi čitanje ovih zapisa u knjizi utisaka?”, pitam oca Petra.

“Podsećaju nas da su svi ti gospodari života i smrti u svoje vreme – i Šmidhuber i komunisti i Turci – prolazni. Pa će proći i ovi gospodari života i smrti uvereni da od njih sve zavisi.” Ne pitam ga na koga misli. Ima takvih na obe strane.

Sedimo na terasi konaka sedam stotina godina starog manastira Visoki Dečani, zadužbine Svetog kralja Stefana Dečanskog, dela svetske kulturne baštine na zapadu Kosova. Pogled pada na jedinstvenu crkvu, hram Vaznesenja Hristovog, u romaničkom stilu sa elementima gotike, koja je vekovima ostala netaknuta, što je, dodaje otac Petar, retkost i u mnogo srećnijim zemljama. Harmonija dva različita mramorna kamena, nesvakidašnje arhitekture i bajkovite prirode. Dvadesetak monaha ima jasna zaduženja.

Na dugačkim stolovima na terasi konaka nalaze se posude sa ofarbanim jajima – prvi put dolazim u nedelji nakon Vaskrsa 2024 – domaći sok od maline jarkoroze boje u blistavim bokalima, čašice rakije, posude krcate vrućim pecivom… Ispod, na travnjaku, ali i na terasi, ljudi neprestano prolaze – u samo nekoliko minuta tu su programer iz Amerike koji obilazi svet, umoran od globalne težnje da sve podvede pod logiku “oni” ili “mi”, povučeni i nasmešeni par iz Prizrena, poljska fotoreporterka koja dokumentuje religijski život pod senkama rata, hodočasnička grupa iz Crne Gore…

U ćošku sedi pripadnik Kfora, visoki Italijan, široko osmehnut, pije espreso i ljubazno otpozdravlja posetiocima. Sa ocem Petrom priča na italijanskom; naime, otac Petar je taj jezik naučio upravo kroz razgovore sa vojnicima Kfora koji štite manastir. U pozadini preleću laste što se gnezde po prozorima crkve iz srednjeg veka, arhitektonskog bisera, iz manastirske sobe puca pogled na procvetalo drveće, čuje se huk potoka i lavež iz daljine.

Ako bi se neki stranac našao unutar manastirskih zidova, istog trena bi morao da pomisli – kakvo savršeno mesto za duhovnu obnovu i molitvu. I bio bi u pravu. Ali ako bi se zagledao malo pažljivije – video bi žicu na manastirski zidinama i teško oružje manastirskih čuvara; ako bi pokušao da od prilaza manastiru krene nalevo, nakon prvog punkta ne bi mogao. Pristup zabranjen: tamo gde je nekada bilo dečije odmaralište, sada je Kforom kamp “Sparta”.

Ako bi prošetao po selu Visoki Dečani, video bi da – ako se igde i reklamira turistička ponuda oblasti – nigde ni reči o dva srednjovekovna manastira Srpske pravoslavne crkve u neposrednoj blizini, Visoki Dečani i Pećka patrijaršija, koji su na Listi svetske baštine Uneska; ako bi prelistao turističke vodiče, pronašao bi nekoliko redaka o Pećkoj patrijaršiji, ali kao “pravoslavnoj crkvi izgrađenoj na osnovama tri male rimokatoličke crkve.” Nigde se ne spominje da se radi o objektima Srpske pravoslavne crkve (SPC), odnosno Eparhije raško-prizrenske. Ako bi otišao na sajt kosovske policije, mogao bi da pročita: “Od 2008. godine Kosovska policija obezbeđuje i štiti 24 objekta pravoslavnog kulta, uglavnom crkve i manastire, uz fizičko obezbeđenje 24 sata dnevno.”

Svakodnevni život za manastirsko bratstvo Visokih Dečana neprestani je hod po žici. Razapeti između vlasti u Prištini – koja negira i sam identitet SPC – i vlasti Aleksandra Vučića u Beogradu, koja bi najradije da ih iskoristi za svoje političke interese, najčešće suprotne interesima srpske zajednice i Crkve na Kosovu; između većinske, albanske zajednice koja u njima dobrim delom vidi produženu ruku Aleksandra Vučića i srpskog nacionalizma i srpskih desničara, koji uvek znaju bolje šta bi trebalo da se uradi i kako se ratuje dok sede u svojim udobnim foteljama; između lokalnih Srba – koji imaju velika očekivanja od njih i kojima su mahom jedina institucija kojoj veruju – i međunarodne zajednica sa kojom je odnos dobar, ali vrlo delikatan. Ima tu još igrača, a ako ovo zvuči komplikovano, na terenu je još malo komplikovanije. U svim tim nijansama i složenim odnosima, odvija se njihova svakodnevica.

ISTORIJSKO PODSEĆANJE

Odmah posle završetka rata na Kosovu, 10. juna 1999, koji uključuje i NATO bombardovanje SR Jugoslavije, srpske institucije povukle su se sa juga Kosova; više nije bilo političkih predstavnika, ljudi su bili krajnje neorganizovani. I tada na scenu stupaju Eparhija raško-prizrenska i tadašnji vladika Artemije.

“Oni su preuzeli ulogu političkih lidera. Direktno su učestvovali u političkim pregovorima sa Hašimom Tačijem i međunarodnom zajednicom”, objašnjava Milica Andrić Rakić, programska menadžerka NVO Društvena inicijativa. Nas dve se nalazimo sredinom jula 2024, u severnom delu Mitrovice. Pre dogovorenog razgovora sa Milicom čitam lokalne vesti: oko 3.30 ujutru bačen je Molotovljev koktel na poslastičarnicu “Šar”, čiji su vlasnici Goranci. Nekoliko dana ranije baš tu je sedeo prištinski ministar unutrašnjih poslova Dželal Sveča. Sele smo u “Šar”, naručile kolače i kafu; devojka mete razbijeno staklo.

“Na severu je 1999. ostalo srpskih institucija, ali na jugu ne. Predstavnici Eparhije su tada učestvovali i u formiranju prvih Unmikovih institucija, prvog posleratnog medija u srpskim sredinama na jugu, Radio KiM, i imali su vrlo istaknutu političku ulogu. Situacija je bila takva da nije imao ko drugi to da učini”, podseća dalje Milica.

I danas određene grupe traže od Crkve da se angažuje u tom smislu. Naravno, dočekuje ih samo tišina. Prema poslednjem istraživanju Nove društvene inicijative (2024), na pitanje postavljeno Srbima s kim bi Vlada Kosova trebalo da razgovara o potrebama njihove zajednice, na ubedljivom prvom mestu nalazi se Srpska pravoslavna crkva: tako je odgovorilo čak 80 odsto Srba na jugu Kosova i 51 odsto na severu. Naime, toliko ljudi bi se osećalo bezbedno jedino da ih predstavlja Crkva, što je svakako nemoguće. Za Milicu Andrić Rakić to je dokaz do kog nivoa političke dezorganizacije su Srbi na Kosovu došli.

OD BANJSKE DO ĆACILENDA

Poslednje četiri godine, od dolaska Aljbina Kurtija na vlast, situacija između Prištine i srpske zajednice neprestano se zaoštravala. Gradile su se baze specijalnih jedinica kosovske policije na severu Kosova, na zemljištu eksproprijacijom oduzetom od lokalnih Srba. Krize su se nizale: Srbi su izašli iz institucija na severu i bojkotovali izbore. Pokazaće se da im ti potezi nisu doneli ništa dobro. Uz to, Milan Radoičić i njegova ekipa bili su produžena ruka Beograda, upleteni u mnoštvo nelegalnih aktivnosti.

I dan-danas malo je kome jasno šta su hteli da postignu u noći 24. septembra 2023, kada se grupa naoružanih Srba, predvođenih Milanom Radoičićem, sukobila u selu Banjska sa kosovskom policijom, kojom prilikom su stradali jedan policajac i trojica naoružanih Srba.

Milan Radoičić se pojavio u kontekstu sprovođenja Briselskog sporazuma, kada je sever trebalo da bude integrisan u kosovski sistem. Pošto građani to nisu želeli, Beograd je počeo da vrši pritisak na njih kroz Radoičića. A onda je na severu Kosova nastao kriminalni Eldorado: likvidacije u podzemlju, paljenje kola, prebijanja, šverc – sve je spadalo u njihov domen rada, plus apsolutna dominacija nad političkim i društvenim životom Srba na severu Kosova.

Događajem u Banjskoj je spaljena svaka politika Beograda spram Prištine, a Srbi na Kosovu su do kraja prepušteni sami sebi, odnosno Kurtijevoj politici. Milan Radoičić je uspeo da pobegne u Srbiji, gde je, nedodirljiv, nastavio da se bavi svojim poslovima, čiju vrednost neki procenjuju u milionima evra. Takođe, navodno je viđen u Kosjeriću, gde je samim dolaskom zastrašivao kritičare vlasti, dok je nekoliko učesnika napada u Banjskoj viđeno u takozvanom Ćacilendu.

Na poslednjim lokalnim izborima na Kosovu, Srpska lista je sa jednim izuzetkom ponovo osvojila svu vlast u većinski srpskim opštinama, ali pozicije u opštinskoj administraciji, pravosuđu i policiji su nepromenjene – ostaju u najvećoj meri u rukama Albanaca.

Još jedan detalj je važan: te septembarske noći 2023, srpska grupa, opkoljena kosovskom policijom, provaljuje u dvorište srednjovekovnog manastira Banjska kako bi se tamo sakrili. Iako Eparhija odmah izdaje saopštenje u kojem se jasno distancira od oružane grupe, situacija za Crkvu tih je meseci postala još teža.

STRAH ALBANACA

Srpska pravoslavna crkva je u delu albanske javnosti na Kosovu još ranije sumnjičena da švercuje oružje; Kfor je tvrdio da nema nikakvih dokaza za to.

A ta je optužba deo šire slike. “Postoji utisak o SPC u albanskom stanovništvu da je ona neprijatelj”, objašnjava Tatjana Lazarević, urednica portala KoSSeV iz severne Mitrovice. Za nju, to je i plod nerazumevanja, negativne slike o Crkvi proistekle iz ratova devedesetih, ali i albanskog nacionalizma i politika kosovskih vlada, posebno poslednje, gde se sve što ima predznak “srpsko” vidi kao preteće. Konačno, dosta Albanaca veruje da su crkve pripadale Albancima katolicima, te da su kasnije “posrbljene”. Ovaj je istorijski revizionizam, po tvrdnjama sagovornica, dolaskom Kurtija na vlast postao mejnstrim.

Uz sve to, Milica Andrić Rakić kao moguće uzroke vidi i sveprisutni strah od srpske Službe (bezbednosti), u kojem se okviru Crkva onda predstavlja kao (tajni) organizator velikosrpske ideje.

“Averzija je velika”, kaže ona. “Dosta Srba ponavlja kako Crkva razmišlja na duže staze, gde će biti za 200, 300 godina i, za razliku od političkih aktera, oni imaju neku strategiju. Bilo to tako ili ne, ovde ljudi veruju u to, pa se možda ta vrsta uverenja prelila i u albansku zajednicu.”

JA SE SAMO BOGA PLAŠIM

Kada je reč o ulozi Crkve devedesetih, o tome je već dosta pisano. Njeni su predstavnici na mnoge načine stavljali nacionalnu pripadnost iznad verske, raspaljujući demone rata umesto da ih umiruju. I do danas mnogi ne misle da su pogrešili.

Međutim, primeri iz Eparhije raško-prizrenske bili su retki svetionici. Jedan od najvažnijih događaja tog tipa zbio se upravo krajem rata 1999, kada su Vojska Jugoslavije, policija i paravojne formacije krenule u povlačenje. U selu Visoki Dečani, pre nego što će otići, srpski paramilitarci upadaju u albanske kuće, pljačkaju ih, napadaju žene i muškarce.

Došli su i u kuću Šabana Brućaja, gde je živeo sa suprugom i malim ćerkama.

“Ušli su, izbili su me, bio sam skroz krvav. Jedan od njih je udario nogom moju ćerku, imala je osam godina”, govori Šaban na srpskom. “Oni su otišli i došao je otac Sava (Sava Janjić, sadašnji iguman Visokih Dečana). Pita: ‘Ima li ko u ovu kuću živ?’ Sve nas je pokupio u jedan kombi, a posle smo išli od kuće do kuće. Pa u opštinu, da uzmemo dokumente da ih sačuvamo, onda u katastar. Sve smo to pokupili i poneli u manastir. Tri dana i tri noći smo ovde spavali i jeli.”

Pokazuje mi gde je bila njegova soba u manastiru. “Vidiš gde je prodavaonica sada, pa na drugom spratu.” Svako malo ponavlja: “Da ne bi oca Save, ne bih bio živ, ni ja, a nijedan od nas. Otac Sava dole, Bog gore… ne mogu mu to zaboraviti.”

Tvrdi da je u manastiru tada bilo više od 300 Albanaca. U jednom intervjuu otac Sava je kazao da ih je bilo nešto manje od 200. Vrlo malo njih danas dolazi u manastir tako slobodno i otvoreno kao Šaban, jer albanska zajednica na to ne gleda blagonaklono.

“Plašite li se da može nešto da vam se desi?”, pitam ga.

“Ja se samo Boga plašim, ne od ljudi. A šta oni meni mogu? Da me ubiju? Pa dobro, ali sam ja svoju dušu sačuvao”, odgovara. “Kako da ti objasnim, da trpim nepravdu ne mogu. Eto, ne mogu sada da pričam protiv oca Save kada je on meni život spasio. Nisam se plašio onda od Srba, neću sada od ovih, a znam da me očima ne mogu videti.” Šabana je pre šest godina neko pokušao da ubije: i pored velikog broja metaka ispaljenih u njegov auto, čudom je ostao nepovređen. Njegove dve starije ćerke danas žive u Austriji; rade u bolnici u Beču. Najmlađa na Kosovu završava medicinsku školu.

NEPRIMETNI SMO – TO JE NAŠ RECEPT

Etničko nasilje je obeležilo Kosovo. Ožiljci su i danas živi, a spirala nasilja je neprekinuta. Uništavane su džamije pa spaljivane crkve.

Peć je bila poprište ozbiljnih sukoba između pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova i srpskih snaga 1998 – 1999.

Nastradalo je mnogo ljudi. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, u samom gradu stradalo je ili nestalo ukupno 563 civila albanske nacionalnosti i 82 srpske nacionalnosti; na celom području Peći, reč je o ukupno 1234 Albanca i 195 Srba. Ovi podaci, naglašavaju iz Fonda, nisu konačni, mada su odstupanja mala. Takođe, ne mora da znači da su ubijeni bili građane te opštine, već da su u toj opštini nastradali. Prema popisu iz 1991, u gradu Peći je živelo oko 7800 Srba.

Foto: Marija Janković

“Ja sam sveštenik Dragan Radovanović, sa parohije u Peći pri hramu Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja. Dolazim sa severa KiM, sela Banje kod Zubinog potoka. Ovde živim sa suprugom i sa dvoje maloletne dece”, predstavlja se otac Dragan. Danas su on i njegova porodica jedini Srbi u Peći.

Nekoliko je mesta na jugu Kosova u kojima je situacija poput te: mlad sveštenik, popadija i njihova deca i niko više od Srba. Kada deca dođu u godine za školu, vladika ih premesti u neku od srpskih enklava.

Nekoliko dana provodim u skromnoj kući pored crkve, izgrađenoj za goste. U drugoj kući žive otac Dragan i njegovi. To zavučeno ostrvce u centru grada skoro da se spolja i ne vidi, zaštićeno je zidom, čuva ga kosovska policija – među tim čuvarima ima i Albanaca, Bošnjaka i jedan Srbin; svi su više nego srdačni. U prostranom dvorištu, dečija ljuljaška, igračke…

S druge strane zida nalazi se ringišpil, blješte trepćuća svetla, trešti preglasna muzika. Pitam oca Dragana da li je nekad odveo decu na tu vrtešku ili obližnje autiće. Odmahuje glavom. U gradu se ne druže ni sa kim; napolje izlazi, po blagoslovu i savetu vladike, bez mantije, iako svi znaju da je sveštenik SPC. “Neprimetni smo – to je naš recept”, objašnjava.

Od 2023, deca su krenula u vrtić u Goraždevcu, ali koji radi od 8 do 11 ujutru. Za zaposlene roditelje, to radno vreme zvuči kao vic. Uporno pitam kako deca podnose to što odrastaju u gradu u kojem nemaju drugare, niti pričaju i sa kim osim sa roditeljima. “U ovom periodu, deci ništa ne smeta, pogledajte ih” kaže otac Dragan. I zaista, nasmejana, radoznala devojčica se sve vreme ubacuje u razgovor, pokazuje ponosno svoju haljinu.” Ali za suprugu je to najteže, mi smo ovde pet godina, ona je pet godina provela u ovom krugu, u četiri zida. Ni sa kim kafu nije popila.” Od prošle godine radi u Domu zdravlja u Goraždevcu.

Šta ga drži i motiviše, zašto ostaje tu? Odgovara – obnova crkava i, pre svega, grobalja.

“U našoj parohiji imamo mnogo grobalja, jedno veliko je u Peći i ono je bilo u jako lošem stanju.”

Uz pomoć raseljenih Pećanaca i crkvene opštine ono se sada održava, iako je skrnavljeno više puta. Kasnije, odlazimo do groblja – i dalje gomila srušenih ploča, krstova, po nekim manjim, još uvek poneka rasuta kost.

“Grobovi su spomenici da smo nekada živeli u ovom gradu”, objašnjava. Govori i o naporima da obnovi crkve. “U mojoj parohiji je spaljeno 90 odsto crkava”, dodaje otac Dragan.

Pitam na kraju, veruje li da je suživot moguć. Kaže da jeste, ali ne zvuči optimistično. A onda više za sebe kaže: ljudi na Balkanu su isti po tome što jedan političar može da potpuno zavede prevelik broj ljudi, toliko da se sve preko noći preokrene.

KOMŠIJSKI ODNOSI

U Vitomirici, selu blizu Peći, upoznala sam Momirku Vukmirović, penzionisanu učiteljicu. Poreklom iz tog mesta, godinama je živela u Srbiji kao izbeglica. Odluku da se vrati u rodni kraj donela je kako bi pomogla u obnovi lokalne crkve, oštećene 1999. godine. U crkvenom dvorištu nalazi se grob njene ćerke, koja je umrla kao beba.

“Ceo život sam posvetila živima”, kaže “Ali sada me u starosti moja ćerka doziva da vratim svoj dug mrtvima.”

Nekada je u selu živelo na stotine Srba. “Dobro se slažem sa komšijama”, kaže Vukmirović o Albancima koji danas čine gotovo sve stanovnike sela. “Ako jedan dan ne odem do prodavaonice, svrate da vide da li je sve kako treba.” Nedavno su joj, dodaje, dvojica komšija pomogla da podigne ogradu oko crkve.

“Pitali su mogu li da uđu unutra”, rekla je. “Nikada ranije nisu bili u crkvi, samo su želeli da vide kako izgleda.”

Etnički Albanci su nekada bili zaduženi za zaštitu manastira Visoki Dečani. U praksi koja potiče iz 18. veka, a možda i pre, lokalna porodica bi bila manastirski čuvar. Ona bi za tu službu dobijala nadoknadu, kao i počasnu titulu manastirskog vojvode. Zauzvrat, morali su da budu spremni da u slučaju oružanog sukoba rizikuju sopstvene živote kako bi zaštitili manastir, čak i od pripadnika svoje zajednice.

Praksa dodeljivanja vojvodskih titula formalno je ukinuta 1918. godine, ali je tradicija opstala – sačuvana je u porodici Demukaj i prenošena s generacije na generaciju. Ipak, 1991. godine vojvodstvo je napušteno. Naime, kako se Jugoslavija raspadala, naslednici titule su izjavili da strahuju za svoju bezbednost i da ne žele više da na taj način budu povezani sa manastirom. U jednom kafiću u Peći, sticajem okolnosti, započela sam razgovor s lokalnom zubarkom, izuzetno prijatnom i toplom osobom. Govori dobro srpski, a razgovor kreće poznatim tokom, vođen obostranim uverenjem o ljudskom iskustvu dobra koje prevazilazi nacionalne i druge granice. Na kraju kaže da na svetu postoje samo dve vrste ljudi: dobri i loši. Na rastanku pominjem da sam na putu ka manastiru Visoki Dečani.

Vidno ganuta kaže: “Moja porodica je bila poslednja vojvodska porodica manastira. Dok sam odrastala, Dečani su mi bili kao drugi dom.”

Tekst je napisan u okviru Programa stipendije za novinarsku izuzetnost koju dodeljuje Balkanska istraživačka mreža (BIRN)