Crvene linije opozicije

Na protestu održanom u petak 6. oktobra 2017. godine deo opozicionih stranaka zatražio je od vlasti da omogući fer i poštene izbore za Skupštinu grada Beograda. Protest je privukao izvesan broj ljudi – nekoliko stotina ili hiljada, u zavisnosti od interpretacije – ali svakako ne onoliko koliko se ceni da bi moglo da uznemiri vlast predvođenu Srpskom naprednom strankom.

Na protestu nije bilo „političkih govora“. Primenjen je novi pristup da govore „građani“, a da politički lideri stoje dole u masi s narodom. Na protestu su govorili aktivistkinja, glumac, književni kritičar, reditelj i advokat. Lider Pokreta slobodnih građana Saša Janković, kao što je i bilo najavljeno, nije govorio, kao ni predvodnik Narodne partije Vuk Jeremić.

Ovaj događaj „priziva u sećanje“ neke ranije proteste i mitinge opozicije, kao što je na primer, bio onaj u avgustu 1999. godine. Tada se u organizaciji grupe stranaka okupljenih u tadašnjem Pokretu za promene koji je vodila, u tom trenutku, „nepartija“ G17+ okupilo na desetine hiljada ljudi u Beogradu. Tražili su ispred Skupštine da vlast položi račune za deset godina propadanja Srbije.

Ni taj, kao ni ovaj protest 6. oktobra nisu mnogo uzdrmali vlast, ali su tada stvorili neku vrstu veze između različitih aktera na političkoj sceni, koja će u januaru 2000. godine dovesti do formiranja DOS a (Demokratske opozicije Srbije). U ovoj koaliciji našli su se „svi živi“ sa ciljem obaranja režima Slobodana Miloševića i vraćanja Srbije u svet.

foto: fonet / zoran mrđa

Ipak, događaj od petka 6. oktobra, ma koliko bio minimiziran, izazvao je reakcije i pomerio fokus debate o izborima za Beograd sa pitanja učešća Dragana Đilasa na osnovne uslove potrebne da bi proces zadovoljio minimum demokratskih standarda. Srbija se, naime, opet našla u poziciji u kojoj je bila do 2000. godine, to jest da opozicija kontinuirano tvrdi da izbori nisu demokratski i da su neregularni. Jer, sve do skora se verovalo, a mnogi političari, analitičari i istraživači su tvrdili da je najveća tekovina „5. oktobra“ upravo činjenica da su izbori slobodni i da nikome neće pasti na pamet da ih „pokrade“. Međutim, sedamnaest godina kasnije ponovo se javlja sumnja da je proces fingiran i namešten: od biračkih spiskova, preko uslova za kampanju do prebrojavanja glasova.

Svi ovi elementi su pomenuti na protestu i zahtevano je od vlasti da se to promeni. Ukratko: da svi učesnici u izbornom procesu imaju ravnopravne uslove i mogućnost da predstave svoje politike svim građanima, a da vlast ni na koji način ne zloupotrebljava svoju poziciju i omogući fer izborno nadmetanje.

Iskustvo u proteklih 27 godina nas uči da će se do toga teško doći jer iako se čini da je zakonski okvir u redu, nema valjane demokratske atmosfere u društvu koja bi trebalo da bude ključan sastojak u izbornom procesu.

Protestu je prethodilo objavljivanje nalaza tima Pokreta slobodnih građana o tome da se nešto čudno dešava sa izbornim spiskovima u beogradskim opštinama i predstavljeni su nalazi koji pokazuju znatno povećanje broja upisanih birača na teritoriji opština Vračar i Zvezdara u odnosu na broj koji je predstavljen na izborima u aprilu 2017. godine.

PSG tvrdi, a o tome je i ranije na marginama bilo reči, da se SNS bavi izbornim inženjeringom tako što pred beogradske izbore dovlači birače iz drugih delova Srbije prijavljujući im boravak u glavnom gradu ne bi li oni sutra postali onaj presudan tas na vagi izborne pobede. Upoređivanjem podataka koje ima Republičke izborna komisija sa onim koje su dobili od opštinskih administracija na Vračaru i Zvezdari, PSG dokazuje da nagli skok broja upisanih birača jasno pokazuje tendenciju vladajuće koalicije da ni koju cenu ne dozvoli da izgubi na izborima za Beograd, jer se ti izbori vide kao prelomni za promenu vladajuće partije u Srbiji.

Tvrdi se da će naprednjaci, ako izgube u Beogradu, izgubiti potom i u celoj Srbiji. Na taj način pokušavaju da ohrabre birače kojima su se naprednjaci smučili i žele da ih vrate u opoziciju u kojoj su bili do 2012. godine. Ovakvo stanovište se opet, na neki način, poziva na istoriju i činjenicu da je opozicija okupljena u koaliciju „Zajedno“ 1996. godine uspela da pobedi na izborima za Beograd (i druge velike gradove u Srbiji) i uz pomoć građana i protesta natera vlast da odstupi. Međutim, i ta pobeda 1996. godine nije značila pad režima Slobodana Miloševića, nego se na to čekalo još četiri godine.

OPRAVDANI ZAHTEVI I PROGRAMI: U situaciji velike medijske blokade i nepostojanja političkog dijaloga na javnoj sceni, opozicione partije nastoje da se na različite načine suprotstave vladajućoj koaliciji. Istraživanja pokazuju da SNS i sada ima prednost u Beogradu, naročito ako je na čelu „liste za Beograd“ ime Aleksandra Vučića, a da je najozbiljniji konkurent za funkciju gradonačelnika trenutno predsednik opštine Novi Beograd Aleksandar Šapić.

„Saša Janković nije uspeo da kapitalizuje svojih 600.000 glasova na predsedničkim izborima“, kaže za „Vreme“ Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno demokratske partije koja je u prošlosti znala da bude važan igrač na izborima za Beograd.

U pokretu „Dosta je bilo“ kažu da je premoć SNS a relativna jer je „opozicionih birača više u Beogradu“.

Međutim, bilo da je ova tvrdnja realna ili samo služi za ohrabrivanje neodlučnih, do trenutka kada ćemo znati rezultate izbora proći će dosta vremena, a još uvek nije jasno ko će se i na kakav način suprotstaviti koaliciji SNS i listi koju će predvoditi Aleksandar Šapić, koji se prvi javno prijavio za trku za mesto gradonačelnika Beograda.

foto: predrag dedijer / ras

Pored toga, zahtevi koje je prezentovala „ad hoc koalicija“ Jankovića i Jeremića doveli su u pitanje i učešće opozicionih stranaka na izborima i otvorile opciju bojkota ukoliko uslovi ne budu ispunjeni. Tako se sa rasprave o tome da li će se „građanska opozicija“ ujediniti na jednoj listi sada pomerila na teren da li će se na izbore uopšte izlaziti u situaciji koju je nekadašnji predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić opisao na TV N1 sledećim rečima:

„Opozicija treba da pliva kraul protiv vlasti, a vezane su joj i ruke i noge, a vlast ima i peraja.“

I ovakvo razumevanje budućeg delovanja dela opozicije ili cele opozicije, koja počinje da razmišlja o bojkotu, vraća nas na 1997. godinu kada je takođe deo opozicije bojkotovao izbore za predsednika Srbije i na kraju samo doveo do toga da budu opet marginalizovani u političkom životu.

Oni koji pamte taj trenutak u političkom životu Srbije setiće se izjave američkog izaslanika Ričarda Dika Holbruka koji je rekao da se izbori nikada ne bojkotuju kada su raspisani. Iako su protesti posle predsedničkih izbora u aprilu 2017. godine izbacili u prvi plan priču o nameštenim i neregularnim izborima, deo opozicije koji je zagovarao takvo stanovište nije uspeo da unovči tu energiju. U tom kontekstu, preventivni protesti trenutno ne izgledaju kao nešto što će motivisati građane da masovnije izađu na ulice.

A te beogradske ulice su nešto sa čega se poslednjih meseci beži, jer je sadašnja vlast valjda u finišu svoje vlasti u ovom mandatu rešila ili da impresionira sve građane ili da ih maksimalno iznervira jer je otvorila u isto vreme brojna gradilišta koja su paralisala normalan život i kretanje u gradu.

Nervozu, bes i neprestano gunđanje Beograđana zbog haosa u gradu opozicija kao da ne ume da kapitalizuje. Pored toga, zahtevi da se poštuju zakoni, da izbori budu fer i da se omogući pristup medijima upućeni su vlastima za koje se tvrdi da ne zaslužuju da se sa njima razgovara jer su u ovih pet godina uništili Srbiju i doveli je do propasti, može da deluje zbunjujuće.

U situaciji, dakle, kada se naslućuje da će za Beograd trčati možda i desetak lista, postoje i drugačije ideje o načinu delovanja opozicije.

Tako Dobrica Veselinović iz pokreta „Ne davimo Beograd“, koji je organizovao značajne proteste protiv ove vlasti, kaže da Pokret podržava zahteve iznete na protestu u petak i da veruje da bi pre nego što postavimo uslove za održavanje izbora trebalo da se zapitamo da li smo sami uradili sve kako treba.

„Naše polazište je da mi prvo moramo da inoviramo naše prakse organizovanja i uključivanja ljudi, međuljudskih odnosa koje negujemo i načine finansiranja, pa tek onda da se upustimo u neka zahtevanja prema drugima. Ono što će biti ‘Kopernikanski obrt’ na ovim izborima je upravo to – kako se naše delovanje razlikuje od ‘business as usual’ tj. načina kako se politika vodi svih ovih godina“, kaže Veselinović za „Vreme“.

U isto vreme, Čedomir Jovanović kaže da je priča o izbornim uslovima nešto za šta se „krvarilo godinama“ i da su zakoni kojim je uređena ta oblast urađeni po evropskim standardima i da nije to ono što nedostaje da bi izbori bili kako treba.

„Deo opozicije deficit politike pokušava da nadomesti ovakvim zahtevima. Potrebno je biti konkurentan na političkoj sceni, a ne zastupati gubitnički stav unapred da će vlast da pokrade izbore“, kaže Jovanović.

On navodi i da su izbori u Srbiji bili organizovani i u mnogo gorim uslovima po opoziciju, te da je skoro uvek vlast koristila sve resurse koje je imala da bi potvrdila svoju nadmoćnost na izborima. O optužbama da vlast sprema prevaru dovođenjem „novih birača“ koje prijavljuje u Beogradu on kaže da takve tvrdnje treba proveriti jer „to nije jednostavan posao“ .

Po Jovanovićevom mišljenju, neophodno je definisati bolju političku ponudu koja će odgovarati na prave potrebe ljudi u Beogradu i Srbiji.

„Izbori u Beogradu nisu sigurno najveći izazov za Srbiju, štaviše, a ja ne vidim da se na drugoj strani pojavljuju alternative Vučićevoj politici kada je reč o Kosovu, odnosu prema Rusiji, NATO u, EU“, ponavlja svoje stavove Jovanović.

U pokretu „Dosta je bilo“ kažu da „izbori koji se održavaju u Srbiji ni za vreme ove vlasti, a ni za vreme prethodne i tako u nazad, nisu bili legitimni. Uvek je vlast sebi obezbeđivala mnogo veći medijski prostor od opozicije, partokratija na vlasti je uvek zloupotrebljavala javni sektor, kupovala glasove, manipulisala biračkim spiskovima. SNS je otišao dva koraka dalje i danas je najgore od 2000. godine.“

I Jovanović i sagovornici „Vremena“ iz „Dosta je bilo“ slažu se da SNS izbore u Srbiji dobija na terenu, legalnim i nelegalnim sredstvima i može se pobediti samo sa jakom organizacijom i jakim konkretnim programom. DJB je svoj program za Beograd objavio još u junu 2017. godine, kako kažu u tom pokretu.

U odvojenim razgovorima sa predsednikom LDP a i predstavnikom DJB vidi se da se u mnogim pitanjima ove dve političke opcije „slažu“ iako u javnosti važe za apsolutne protivnike. U DJB tvrde da su svesni svih prepreka koje postoje i da za njih imaju rešenje.

„Pored onih koji izlaze na izbore, apstinenti čine 40 odsto biračkog tela u Beogradu. Njih ne možete privući protestima jer misle da su svi isti. Apstinente možemo privući samo novim ljudima i jakim programom. Upravo to je i naš fokus. DJB jedini ima detaljan i konkretan program za Beograd. Kao i na predsedničkim izborima, „Dosta je bilo“ će imati pokrivena sva biračka mesta, tako da krađe na samim biračkom mestu praktično neće biti. Manipulacije pre biračkih mesta, kupovina glasova, kapilarni glasovi će ostati zato što policija, kao i u slučaju Savamale, neće ništa učiniti da se to spreči. Manipulacije biračkim spiskovima će takođe biti, DJB prati situaciju, redovno pribavlja podatke od MUP a i ministarstva i radi sve da ovo svede na minimum“, kažu za „Vreme“ u ovom pokretu.

U pokretu „Ne davimo Beograd“ idu još korak dalje. Oni su svoju kampanju fokusirali na delovanje na onim mestima u gradu gde građani imaju konkretne probleme ili gde sadašnja uprava sprovodi projekte koji nisu u javnom interesu ili su koruptivni.

„Bavljenjem stvarima na način na koji smo videli u poslednje vreme, mogućnost da se ispune ovi zahtevi su blizu nemogućeg, pa mi se sa tim u vezi čini da se trenutno dešava klasičan disbalans između želja i mogućnosti, koji produkuje sve veću nervozu i osećaj bezizlaznosti na opozicionoj sceni“, kaže Veselinović za „Vreme“ i dodaje: „Inicijativa ‘Ne da(vi)mo Beograd’ upravo to i radi, vraća politiku na najniži nivo, na nivo građana od kojih sve treba i počinje, i pravo da vam kažem, to već daje rezultate“.

foto: dragan antonić / fonet

SKIDANJE MEDIJSKOG MRAKA: Pitanje ravnopravne medijske zastupljenosti je nešto oko čega se slažu svi oni koji danas nisu u vlasti u Srbiji, pa čak i Čedomir Jovanović, koji kaže da je neophodno obezbediti normalan i pravi pristup medijima svim relevantnim političkim akterima.

Pristup medijima i ravnopravan tretman je takođe nešto što je istaknuto kao zahtev na protestu u petak 6. oktobra.

Ovaj zahtev nalik je svim zahtevima koje je imala opozicija od uspostavljanja višestranačkog sistema krajem osamdesetih godina prošlog veka. Skoro 30 godina kasnije, izgleda da je metafora Vuka Draškovića o televiziji kao Bastilji koju treba osvojiti življa nego ikad i da se za sve ove godine u Srbiji ama baš ništa u toj oblasti nije promenilo.

Ali, iako se svi slažu oko toga, nije jasno kako misle da do te ravnopravnosti i dođe kada vlast i mediji koji je podržavaju ne vide da postoji bilo kakav problem u toj oblasti, a Regulatorno telo za elektronske medije ne reaguje ni na kakve pritiske osim onih koji dolaze od vlasti.

Dobrica Veselinović iz pokreta „Ne davimo Beograd“ ima nešto drugačiji pogled na ovu situaciju i predlog oko koga bi možda mogle da se okupe sve opozicione stranke:

„Kada bismo svi krenuli da se bavimo realnim ljudima na terenu, po blokovima, u mesnim zajednicama, nikakva cenzura i pritisci ne bi mogli da zaustave organizovane i posvećene građane koji žele da menjaju svoj grad“, kaže za „Vreme“ Veselinović odajući entuzijazam onih koji su nekada stajali ispod parole „Budimo realni, tražimo nemoguće“.

Pokret DJB nekoliko godina unazad govori o potrebi da svi na političkoj sceni dobiju jednaku mogućnost da predstave svoje programe ili da debatuju o pitanjima koja su najvažnija za Srbiju, ali kao da su svesni „realnosti“.

„Medijski mrak će ostati i tu opozicija ništa ne može. Ni EU birokratiju ni OEBS sve ovo ne interesuje. Dok god vlast zadovoljava njihove interese, oni su bili i ostaće Vučićevi veliki prijatelji“, kažu u ovom pokretu za „Vreme“.

Nešto intenzivnije delovanje delova opozicije palo je u vreme kada i deo novinara protestuje zbog stanja u medijima, što dodatno stvara utisak o tome da je Srbija društvo i država sa velikim problemima koje vlast uspešno ignoriše i zapravo na svaku kritiku odgovara još jačim napadom, koji predstavlja kao odbranu od neprijatelja.

„Mi Srbiju moramo da lečimo“, kaže Jovanović, koji ima mnogo toga da kaže o nesposobnosti onih koji bi danas da predvode opoziciju u Srbiji, ali je svestan da je ova vlast preterala u korišćenju onoga što je najgore u srpskom političkom životu.

Tako, paradoksalno, Srbija se našla na početku puta u višestranački demokratski poredak: oni koji su na vlasti „pristaju“ na postojanje opozicije jer je to kao neka norma sveta od kog i oni zavise, a ne potreba društva da bude pluralno i slobodno, oni koji su u opoziciji bore se za vazduh i veruju da su baš sledeći izbori oni na kojim će vlast biti pobeđena.

Za to vreme, većina građana već sada odbija da učestvuje u političkom životu, ne „izlazi“ na izbore i ne zanima se „političkim“ životom; kao da znaju da je to manje više isti komad koji se daje svako veče i koji ništa neće promeniti u njihovim životima jer ovde života i tako nema.

To govore deci koja se spremaju da odu, a ovi što ostanu čekaće da odu da negde možda čuvaju unuke. Ovde, kako bude. I tako je beznadežno i svi su odvratni. Kako se iz toga izvući, još nema odgovora ni sa jedne strane.