Nije da se takva ideja nije javljala kod studenata i zborova, makar na društvenim mrežama. No, u talasima mirnih protesta protiv nelegitimnog režima tokom ovih dvanaest meseci videli smo mnoge odvažne akcije, ali ipak nismo nijednu veću blokadu energetskih objekata. Sada, međutim, nema smisla da studenti i građani to urade čak i kad bi hteli. Režim se sam postarao da zemlju stavi u energetsku blokadu.
Svestan nevolje u koju je uveo Srbiju svojom folirantskom energetskom politikom, režim to i ne krije, čak se hvali da je gore nego što jeste. Tako smo prethodnih dana premijerno videli zbunjujući medijski performans sa transportom ruskog gasa. Mada je u politici ustaljeno da ministri na sva zvona najavljuju dobre vesti, što je kod nas ne samo praksa, nego se one najavljuju i kad ih uopšte nema, ređe je da nosioci vlasti sa pompom objavljuju loše vesti, a zaista je neobično da od loših vesti prave spektakl onda kad ih nema.
Predsednica Narodne skupštine i ministarka rudarstva i energetike u ponedeljak su simultano i na svim kanalima objavile da je Savet Evropske unije napisao draft zabrane “transporta” ruskog gasa, zbog čega od januara 2026. u Srbiju više neće doticati gas iz Bugarske. I da nam se, bez naše krivice, dogodila energetska katastrofa, tako da je u Srbija “u bezizlaznoj situaciji”. Tabloidi su ovaj panični napad dveju vodećih funkcionerki zaključili naslovima da “iz bezizlaza može da nas spase samo Vučić”.
Međutim, uprkos tolikoj drami, ispostaviće se da Evropa uopšte nije zabranila tranzit gasa ka Srbiji. Pažljiv čitalac mogao je da vidi kako se u članu 2 dokumenta koji još uvek nije usvojen nigde ne pominje “tranzit ruskog gasa”, već je uvedena sveobuhvatna “zabrana uvoza ruskog gasa” u zemlje Evropske unije. Uvoz, a ne tranzit ka Srbiji. Nije isključeno da smo slučajno videli kako energetske vlasti snažno reaguju na loše vesti jer su pogrešno pročitale evropski draft, a možda je do toga da su ga namerno loše pročitale. Svakako, dan kasnije, tema je praktično iščilela iz medija i mada nam je rečeno da sad imamo gasnu krizu bez presedana, prešlo se na “bitnija” pitanja. Energetika je opet bila predigra neke PR kombinacije.
Nevolja sa ovom vrstom političke gadosti jeste to što su tabloidi i ministarka te večeri i bez gasnog drafta bili u pravu – Srbija jeste u energetskom bezizlazu. Opravdano ste brinuli.
Iz samog performansa vidimo kako je potrebna samo jedna odluka Saveta Evropske unije o tranzitu ruskog gasa da dođe do potpunog kolapsa desetogodišnje gasne strategije, a da niko nije ni pitao za član 3 i rokove koji su istekli za ugovor o gasnom aranžmanu. U međuvremenu, zima dolazi, a na stovarištima nema peleta. Nis je pod razornim sankcijama, nafte ima za mesec dana prerade, zaposleni su plate dobili unapred, a građani kopaju po fiokama da nađu dina kartice kako bi kupovali gorivo, pa ih vraćaju nazad (i pitaju se koliko je monstruozno glupa ideja imati nacionalnu karticu koja ne zaobilazi američke sankcije). No, umesto rešenja, slušamo priče o rečnim tankerima i ekipi koja ih kupuje da bi zaradila od nevolje u koju je uvela zemlju.
Manjak jednog energenta preliva se na povećanu potrošnju struje, a mi imamo problem sa svim energentima. Ko prati dnevne bilanse (na primer, energyflux.rs) jasno može videti kako usred jeseni uvozimo struju u takvoj količini da je potrebna jedna omanja elektrana od 600MW za toliki manjak. Možda niste znali, ali od 1. januara počinje i primena CBAM, prekogranične takse Evropske unije na ugljen-dioksid od koje Republika Srbija nije uspela da se izuzme jer ništa po tom pitanju nije uradila. Oporezivanje emisija CO2 koštaće uvoznike struje iz Srbije više od 600 miliona evra, što će EPS pogoditi više od suše koja je ispraznila akumulacije.
Za sada se čini da jedini plan koji imaju sitni prevaranti iz režima jeste da od sebe naprave energetsku žrtvu “zle Evrope”, mada je to jedina adresa koja će nas tokom zime spasavati. I naravno, da ucenjuju sopstvene građane. Cena struje je efektivno podignuta mnogo više od 6,6 odsto jer je, podlom izmenom višedecenijskog pravila, granica crvene zone dramatično spuštena sa 1600 na 1200 kilovatsati, čime u preskupu crvenu zonu ulazi drastično više korisnika. I sa njima, cela Srbija. Koliko puta ste ovog meseca čuli reč “restrikcije”?
Neko će krizu uporediti sa onom iz 1979, nakon globalne naftne krize, ili onom iz 1999, kad je energetski sistem zemlje bombardovan, osim što je to sada samo rezultat politike režima koji nije u stanju da vodi obično domaćinstvo.
Glavna junakinja drame, ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović, koja javnosti inače duguje ishod studije o opravdanosti gradnje nuklearne elektrane kompanije Ežis (odgovorne za nadzor nadstrešnice u Novom Sadu) i koja će u istoriju ući kao najgori ministar ovog sektora otkako je 1893. puštena u rad prva javna centrala na Dorćolu, reaguje na krizu tako što nastavlja da se igra medijskih performansa. Nažalost, kad temperature padnu, mediji ne pomažu – energenata ima ili nema. Ma koliko tabloidne televizije prikazivale ministarkinog velikog vođu, bez struje nema tog jedinog izlaza – ljudi neće moći da gledaju obraćanja u kojima bi objasnio koliko je toplo.
