Crni petak za medije, opet

Da je u pitanju televizijska sapunica, reforma medijske scene u Srbiji emitovala bi se već 13-14 sezona, a verovatno bismo sada gledali neku, recimo, 540. epizodu. Takvu seriju niko ipak ne bi producirao iz jednostavnog razloga: ništa ne svetu ne bi bilo dosadnije od toga. Eksperimentalni film u kojem umetnik satima čeprka svoj pupak i ćuti zagledan u kameru za takvo što bi bio – uzbudljiv triler! Glumci, nekada entuzijasti, premorili su se u međuvremenu i izgubili svaku nadu, scenarista kopipejstuje prethodne dijaloge i zaplete, sve se vrti ukrug i vraća na isto, samo što su svi strašno ostarili i ne znaju tačan odgovor na pitanje zašto u svemu učestvuju. Valjda zato što ih nosi inercija. Ili zato što je to nekima, kao recimo novinarskim i medijskim udruženjima, u prirodi posla. U prirodi je to delovanja i nekim međunarodnim organizacijama, čiji su zaposleni fasovali PTSP sindrom od beskonačnih okruglih stolova, rasprava, radnih grupa i konferencija. Ogromna energija i stručnost su – sada je to jasno – protraćene.

Proizvedene su, elem, tone (dobrih) dokumenata, istraživanja, analiza, primedbi, ideja, amandmana, a paralelno je medijska scena potpuno razorena, sa jasnom tendencijom da će stvari biti još gore. Pokazuju to i komparativna istraživanja medijskih i drugih sloboda, po kojima je Srbija dugo već u nezaustavljivom slobodnom padu. Ona se, recimo, prema poslednjem izveštaju Fridom hausa, nalazi po nivou generalnih sloboda tu negde između Avganistana i Mjanmara.

U izveštaju se, kada je reč o srpskim medijima, navodi ono što i vrapci znaju: da su nezavisni novinari i mediji ugroženi konstantnim pretnjama i tužbama, da su političari stvarni urednici većine glasila, da vladajuće stranke imaju monopol na sadržaj ogromne većine medija, da nacionalne frekvencije imaju samo oni strogo kontrolisani kanali, da režimska glasila sprovode užasne kampanje protiv opozicije i kritičke javnosti, da postoji visok nivo autocenzure, da zarad kontrole javnog informisanja vlast koristi razne inspekcijske službe, da Savet REM-a – malo je reći – ne radi svoj posao…

Ne treba čovek da daleko otputuje, dovoljno je da prati medije u okruženju, gde je uzgred situacija daleko od idealne, pa da vidi koliko smo duboko potonuli, u kakvoj se medijskoj kaljuzi valjamo. Recimo, javni servisi u regionu u odnosu na ove naše izgledaju kao – BBC u najboljim vremenima.

KUPOVINA GODINA

Naprednjačka vlast i u ovoj oblasti radi ono na čemu je odavno doktorirala – kupuje vreme, beskrajno dugo strateški promišljajući medijsku scenu u saradnji sa udruženjima i ekspertima. Zajedno nude recentne odgovore na kompleksne zahteve koji su sadržani u raznim evropskim i međunarodnim dokumentima. Ali, ti odgovori ostaju dakako samo mrlja na papiru, čak i ako dospeju u zakone. Zakoni se uz bezbrojne poteškoće sporo i sa nedopustivim zakašnjenjem menjaju, dok se u pozadini radi ono što vlasti padne na pamet. Kada se zakoni i usvoje, iz njih se izvadi samo ono što režimu odgovara, a ostalo se baci u reku. Recimo, oni iz 2014. godine su bili sasvim dovoljni da imamo relativno uređen medijski sektor, koji bi radio i u interesu javnosti i profesije a ne samo vlasti, ali zakoni u Srbiji idu drumom, a stvarnost – šumom.

Kada smo već kod šume, prisetimo se jednog od retkih uzbudljivih i indikativnih momenata reformske sapunice. Kada je, valjda 2018. godine, porastao pritisak EU i međunarodnih organizacija na Srbiju i kada je traženo da se nešto učini sa javnim informisanjem, premijerka Ana Brnabić je nonšalantno odgovorila otprilike ovako – nemojte da brigate, naravno da ćemo nešto uraditi, evo upravo smo nacrtali “drvo problema” u procesu izrade nove Medijske strategije. Za one koji ne znaju, “drvo problema” se šara prilikom idejnog osmišljavanja projekata, zajedno sa “drvom ciljeva” koji podrazumevaju rešavanje tih problema. U zemljama poput naše, to je uglavnom prazna forma: na kraju projekta ciljevi ostaju nedostignuti, dok “drvo problema” bukne u proleće, razlista se i u njegovom hladu možete gajiti pečurke. Medijsko “drvo problema” u Srbiji sadržinski u potpunosti korespondira sa karakterom naprednjačkih vlasti: bez kontrole medija, odnosno medijskih manipulacija, naprednjaci ne bi znali da vladaju. Kontrola medija je za njih, što bi rekao naš narod, conditio sine qua non.

Doduše, nije samo vlast kriva, ne treba amnestirati ni mnogobrojne kolege novinare koji pristaju da budu trbušni plesači u orijentalnoj igri, odnosno da temeljito obesmišljavaju vlastitu profesiju. Podsećaju na hirurga koji svoj posao obnaša tako što presreće noćne dame po ulicama i skalpelom im obrađuje utrobu kao što je to onomad radio Džek Trbosek.

ISTORIJA NAPREDNJAČKOG ZAVITLAVANJA

Zahvaljujući medijskim zakonima iz 2014. godine (Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnim medijskim servisima) naša zemlja je skočila na međunarodnim rejting-listama medijskih i drugih sloboda. Bilo je to u ono vreme kada su mnogi verovali da je Vučić doživeo “preobraženje” i da ćemo žestokim galopom ući u Evropsku uniju, čiji će nas građani dočekati mlatarajući zastavicama Srbije.

Zakoni su izrađeni u saradnji sa medijskim i novinarskim udruženjima, te međunarodnim organizacijama. Valjda su tada naprednjaci skontali foru: doneseš neki akt, svi te tapšu po ramenu, a ti zapravo ne moraš da radiš ama baš ništa, odnosno možeš da radiš sve suprotno od onoga što u njemu piše. Od tada ulazimo u proces konstantnih i beskonačnih medijskih reformi, koje međunarodna zajednica prati, finansira i podržava. Naprednjaci su skontali i da se tako mogu kupiti godine i godine. Evo, samo što nismo rešili problem…

Zakoni su imali ideju da povećaju otklon politike/vlasti od medija, ohrabre javna glasila da rade u javnom interesu i poštuju etičke kodekse, urede odnos države i medijske scene, ojačaju nezavisno regulatorno telo za elektronske medije, i tome slično, a desilo se sve unatraške. Državni mediji su postali stranački, privatni takođe, država galantno dodeljuje novce građana medijskim trudbenicima koji umesto ikona u redakciji i džipu drže slike predsednika i drže do kodeksa koliko i do raspale vitrine na prašnjavom tavanu, a na čelo Saveta REM-a je postavljena Olivera Zekić.

Zakoni su, podsetimo, doneti na osnovu Medijske strategije iz 2011. godine (demokrate bile na vlasti), kojoj je rok istekao 2016. Već je te godine valjalo izbaciti novi dokument. To se naravno desilo, vlasti se ne žuri, ionako joj je sve potaman. Potom je usledio “zaplet”: beskrajna igra “mačke i miša” naprednjaka i medijske zajednice, koja je rezultirala formiranjem, pa rasturanjem raznih radnih grupa za izradu strateškog dokumenta. Na kraju je akt dovršen i izglasan krajem januara 2020. godine, sa sve “šumom problema” i “šumom rešenja”. Šalu na stranu, Strategija je odista dobar dokument: jedini je njen problem što ona nikoga ama baš nimalo ni za šta ne obavezuje. Kada bi neko napravio komparativnu analizu onoga što stoji u bezbrojnim vladinim strateškim dokumentima i naše stvarnosti, mogao bi se razboleti od smeha i tuge.

Predviđeno je da se izmene medijskih zakona realizuju do kraja 2021. godine, ali to se opet nije desilo. Kada je reč o Zakonu o javnom informisanju i medijima, ponovo su formirane i rasformirane razne radne grupe, menjan je format rada, vodile su se beskrajne rasprave o kojim su čak i nezavisni mediji izbegavali da izveštavaju da ne bi smorili čitaoce. Početkom marta je, međutim, novi ministar zadužen za informisanje Mihailo Jovanović koji je godinama bio ušuškan u ugodnoj anonimnosti, najavio da će dva nova zakona (Zakon o elektronskim medijima – ZEM i ZJIM) u martu ili aprilu krenuti u javnu raspravu. Nije spominjao Zakon o javnim medijskim servisima koji takođe čeka na dubinsku rekonstrukciju. Kako stvari stoje, teško je da će ministrovo obećanje biti ispunjeno, bar kada je reč o Zakonu o javnom informisanju i medijima, čiji nacrt još nije gotov. Ovaj zakon će biti u formi izmena i dopuna prethodnoga, kako sada stvari stoje.

ŠTA DONOSI NOVI ZEM, A ŠTA NOVI ZJIM

foto: pexels

U petak je radna grupa koju je Ministarstvo informisanja i telekomunikacija oformilo u pomrčini svojih prostorija, a koja je trebalo da izmeni Zakon o elektronskim medijima, završila dvomesečni posao. Nacrt novog zakona (odlučeno je da ipak bude novi zakon) sačinila je sedmorka stručnjaka, formalno sačinjena od troje predstavnika vlasti i četvoro nezavisnih. Ispostavilo se ubrzo da ova srazmera ne odgovara stanju stvari, te da vlast ima potrebnu većinu, na koju je inače navikla, da progura sve ono što joj je važno. Nije to ništa novo. Grupa je – i to je presedan – radila bez predstavnika medijskih i novinarskih udruženja, ali da Ministarstvo ne bi preterano iritiralo javnost, u njoj su se nalazila dva neupitna eksperta, Rade Veljanovski i Jelena Surčulija.

Od Veljanovskog, koji ima višedecenijski staž u izradi medijskih zakona, saznajemo da tekst nacrta u velikoj meri korespondira sa rešenjima iz Medijske strategije i evropskom Direktivom o audiovizuelnim medijskim uslugama iz 2018. godine. To je inače, kaže, bio i njegov zahtev pre nego je pristao da bude u radnoj grupi. Sama činjenica da je u pitanju novi zakon, znači da je prethodni dobrano izmenjen, uvrštena su u njega brojna evropska načela, teorijski je unapređen rad Regulatora (REM), ispolirane su mere koje on može da donese, uvedena je kontrola javnosti… Država, direktno niti posredno, kao ni firme u većinskom državom vlasništvu, neće moći da osnivaju medije – odredba koja stoji i u prethodnom zakonu, ali koja se ne šljivi (vidi pod Telekom).

Jedino što je, do poslednje sednice, bilo baš sporno jeste najavljeno umrežavanje radijskih i televizijskih stanica, koje može da znači da će određeni elektronski mediji praktično dobiti nacionalnu dozvolu za emitovanje bez konkursa, a ovim se otvara i mogućnost da neke moćne medijske kompanije uvećaju svoj “impakt”. Tačno je, međutim, da slične odredbe postoje i u zakonima u regionu i da nisu zloupotrebljene. No, videćemo kako će to izgledati u Srbiji. Ovde se slutnje ostvaruju.

Onda je došao poslednji dan, crni petak, kada je trebalo dovršiti nacrt. Valjalo je raspravljati o dve najvažnije, suštinske tačke Medijske strategije i pratećeg Akcionog plana, odnosno u zakon uvrstiti depolitizaciju Saveta REM-a i njegovo “resetovanje”. Ne treba posebno podsećati da je ovo telo odavno rak-rana medijskog sistema, da je toljaga u rukama predsednikovog kabineta, da je pretvoreno u vlastitu karikaturu i da ga ogromnom većinom čine ljudi koji su tu “na plati” i “na zadatku”. Nedovoljno su stručni i protočni su bojler kroz koji vlast šalje toksičnu tekućinu u medijsku sferu.

Depolitizacija bi značila da nadležni odbori Skupštine Srbije i Skupštine Vojvodine budu izuzeti iz izbora članova Saveta, a resetovanje bi značilo da se Savet, kroz prelazne i završne odredbe, ponovo izabere, iz početka. E, na to vlast nije pristala, a i zašto bi? Iz njenog ugla, Savet radi savršeno. U pitanju je, međutim, sistemska greška koja obesmišljava sve ostale odredbe Zakona, jer je upravo Savet REM-a taj koji treba da ih sprovodi. A videli smo koliko im je stalo do legislative!

Veljanovski je razočaran razvojem događaja i smatra da je vlast namerno ključne tačke ostavila za kraj, kako bi progurala svoja rešenja u produžecima, bez mogućnosti da se o njima ozbiljno raspravlja. “Godinama govorimo da se zakoni ne sprovode, znamo da Savet REM-a ne radi svoj posao, a sada dolazimo u situaciju da će isto telo imati zadatak da implementira mnogo zahtevnije odredbe nego u ranijem periodu. To je apsurdno i nemoguće!”, kaže Veljanovski, i dodaje da je apsurd i u tome što Nacrt predviđa mnogo oštrije kriterijume za članove Saveta REM-a, a da te kriterijume ne ispunjava niko od aktuelnih članova.

Što se tiče radne grupe za izmenu Zakona o javnom informisanju i medijima, tu je situacija, kad je reč o sastavu, nešto bolja. U njoj su zastupljeni predstavnici medijske zajednice. Što se tiče vremena, izmene još nisu privedene kraju, iako cela epopeja traje godinama. Neuralgična tačka je bila uloga Saveta za štampu, jer se vlast protivila tome da uslov za konkurisanje za javna sredstva za proizvodnju medijskih sadržaja od interesa za javnost bude da je medij priznao nadležnost Saveta za štampu, ali je na kraju oko toga ipak postignuta saglasnost.

Trenutno predstavnici vlasti, kako nam kažu Tamara Filipović iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Veljko Milić iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine, vode borbu oko dve važne stvari. Prva je zahtev iz Medijske strategije da se u Agenciji za privredne registre, odnosno Registru medija, vodi evidencija svih javnih sredstava koja stižu u medije posrednim i neposrednim putem od državnih organa i preduzeća u većinski državnom vlasništvu. Logično je da se vlast tome suprotstavlja jer bi se učinio potpuno vidljivim mehanizam uz pomoć kojeg se, pored konkursnog sufinansiranja, korumpiraju mediji. Druga sporna stvar je uspostavljanje sveobuhvatne analize potreba za medijskim sadržajima, na osnovu koje bi bio raspisan konkurs za medijske sadržaje. Ovde je verovatno problem u tome što bi svaka ozbiljna analiza utvrdila da na svim nivoima države nedostaju sadržaji koji obezbeđuju politički pluralizam, odnosno kritičko, čitaj profesionalno izveštavanje.

Neki tvrde da je nerealno da će zakoni biti u parlamentu do kraja godine, kako vlast kaže. Drugi vele, pre će biti da će biti izglasani sledeće godine, a možda i neće, jer su i za sledeću godinu planirani izbori ili barem rekonstrukcija vlade. Aktuelna Medijska strategija ističe 2025. godine, pa bi logično bilo da 2024. godine počne rad na izradi sledeće. Jovo nanovo, Đuro će nastaviti da te zavitlava i bije.

Videćemo da li će u javnoj raspravi, pa onda u skupštinskoj proceduri, zakoni biti poboljšani ili pogoršani. Realnije je očekivati ovo drugo. Ali čak i da dobijemo savršene zakone, šta to zapravo znači? Kao da će vlastima biti problem da pronađu novu Oliveru Zekić ili da nastave da finansiraju svoje medije našim novcem kako im se ćefne.