Čovek koji je ubio Željka Ražnatovića

Da li se i Dobrosav Gavrić osećao slično Robertu Fordu, liku iz filma Jahači na duge staze, u trenutku kada je 15. januara 2000. u holu nekadašnjeg hotela Interkontinental povlačio oroz svog pištolja uperenog u glavu Željka Ražnatovića Arkana? Pred kraj kultnog filma Voltera Hila koji se bavi životom i smrću bande sa američkog zapada koju je predvodio Džesi Džejms (Džejms Kič) sa svojim bratom Frenkom (Stejsi Kič), a u kojoj su aktivno učestvovali braća Janger (Dejvid, Kit i Ričard Karadin), Miler (Rendi i Denis Kvejd) i Ford (Kristofer i Nikolas Gest), kada je banda već u rasulu, Džesi se posle večere popne na stolicu da namesti nakrivljenu sliku na zidu kada Robert Ford izvuče svoj revolver i uperi ga u potiljak svom doskorašnjem vođi i prijatelju. U vrlo krupnom planu glumac Nikolas Gest izgovori čuvenu rečenicu: „Ubio sam Džesija Džejmsa.“ Braća Ford, koja su izdala Džesija za nagradu od 5000 dolara (u današnjem novcu više od 125.000), ovu scenu su godinama posle ubistva rekonstruisali po vašarima širom Amerike. O čemu li je razmišljao Garić kada je tog zimskog popodneva ušetao u hol hotela i obišao Arkana, Dragana Garića i Milenka Mandića Mandu koji su sedeli u separeu? Da li je, poput Roberta Forda, bio svestan da će tog dana ući u istoriju kao „čovek koji je ubio Arkana“? Očigledno nije jer je, po svemu sudeći, zajedno sa svojim saučesnicima Milanom Đuričićem Mikijem i Draganom Nikolićem Gagijem planirao da nikada ne bude otkriven. Uostalom, ostao je dosledan u svojoj odbrani pred svakim sudom da on nije umešan u zločin i da je u Interkontinentalu tog dana bio sasvim slučajno da bi se video sa svojim prijateljem Mikijem Đuričićem.

POLICAJAC NA BOLOVANJU

U vreme ubistva Gavrić je imao samo 23 godine, od kojih je već četiri bio aktivni policajac. Pola godine ranije, 1999, Gavrić je otvorio bolovanje i tokom oporavka, prema rečima tadašnjeg šefa Uprave kriminalističke policije pukovnika Milenka Erčića, radio je kao pripadnik obezbeđenja „kod viđenijih beogradskih kriminalaca“. U međuvremenu je Gavrić uspeo da bude ranjen u nogu, nejasno je da li je to bio razlog za bolovanje ili ne?

„Po njegovom svedočenju u pitanju je bilo samopovređivanje, ali mi verujemo da je ranjavanje posledica obračuna unutar nekog kruga sa kojim se Gavrić družio“, rekao je pukovnik Erčić na konferenciji za medije održanoj vrlo brzo po hapšenju Gavrića u januaru 2000. Povredu mu je sanirao loznički privatni ortoped Milomir Vasiljević, kojeg je Gavrić, rođen u selu Trbušnica kod Loznice gde je išao u školu, verovatno poznavao od ranije. Gavrićev zavičaj biće još jednom od velike važnosti nakon izvršenog ubistva.

Trebalo je imati veliku petlju pa ostati miran i privući se neopaženo Arkanu iza leđa dok je, legenda kaže, sa „prijateljima“ popunjavao tiket za kladionicu u separeu Interkontinentala. Kasnije će se ispostaviti da su Komandantu, kako su ga zvali njegovi verni gardisti, društvo pravili „kontroverzni“ biznismen Milenko Mandić Manda i pripadnik policije tadašnje države, Savezne Republike Jugoslavije, Dragan Garić. Staložen i pribran, Dobrosav Gavrić je tačno u 17.05 podigao pištolj u visini Arkanove glave i hladnokrvno mu ispalio tri hica u potiljak. Zatim je Mandiću pucao jednom u glavu i tri puta u telo. Dragan Garić je jedini od ove trojice koji je stigao bilo kako da reaguje, ali je i on dobio dva metka u grudi. Ovim trostrukim ubistvom završila se, posle punih 47 godina života, karijera najpoznatijeg kriminalca na prostoru nekadašnje Jugoslavije a i šire. Samo od pomena njegovog imena krv se ledila u žilama običnih smrtnika, ali još više kod mnogobrojnih pripadnika podzemlja.

OD ŽENSKIH TAŠNI DO LIGE ŠAMPIONA

„Svoju dugu i uspešnu karijeru u tom poslu Željko Ražnatović (1952, Brežice, Slovenija) započeo je sa dna: kao klinac je krajem šezdesetih godina otimao ženama tašne u Tašmajdanskom parku, a jurio ga je – kažu – mlađani pozornik Radovan Stojičić Badža (zamenik ministra unutrašnjih poslova od 1992. do 1997. kada je ubijen; prim. nov.), kome je to bio jedan od prvih sektora“, pisao je Miloš Vasić u „Vremenu“ od 22. januara 2000. „Uhvaćen u povratu, mladi Željko 1969. dobija prvo tri godine, pa još šest meseci u maloletničkom zatvoru. Otac Veljko, pukovnik JNA, i majka Slavka nisu bili srećni zbog toga; još manje kada se Željko uputio u Evropu da tamo okuša lopovsku sreću. Snažan, okretan i hrabar, nadaren specifičnom pameću za taj posao, krenuo je u niz pljački banaka i draguljarskih radnji po Italiji i severnoj Evropi.“

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, Arkan je „operisao“ po Švedskoj, zatim prešao u Belgiju, gde je uhapšen, ali je uspeo da pobegne iz zatvora, zatim mu se sve isto desilo i u Holandiji, da bi u Frankfurtu 1981. bio ranjen prilikom pljačke zlatare, ali beži iz zatvorske bolnice. Ponovo pada u Švajcarskoj i ponovo beži iz zatvora – ovog puta pravo u Jugoslaviju. Tu pravi dva incidenta, jedan kad puca na milicionere nasred beogradske ulice, a drugi put kad pretuče muškarca u liftu zgrade u kojoj se kockao. U oba incidenta se legitimiše kao pripadnik savezne milicije.

„Tada je više likova iz beogradskog podzemlja izjavilo da je Arkan već ‘godinama’ radio kao saradnik Uprave za jugoslovensku neprijateljsku emigraciju Službe državne bezbednosti Saveznog SUP-a“, piše dalje Vasić i dodaje: „Njihovo tumačenje bilo je da je Arkanov otac Veljko, videvši da ima sina barabu, zamolio svog prijatelja Staneta Dolanca, tada saveznog sekretara za unutrašnje poslove, da se zainteresuje za malog i zaposli ga nekako. Arkan se, izgleda, uklopio u Dolančev dosta nekonvencionalan koncept borbe protiv neprijateljske emigracije: da ih je najbolje pobiti, to jest.“

Zatim su počeli da se pripremaju međunacionalni sukobi koji će kulminirati građanskim ratovima tokom devedesetih. Krajem novembra 1990. Arkana je, zajedno sa trojicom saputnika, uhapsila hrvatska policija u Dvoru na Uni zbog povećeg asortimana pištolja i automatskog oružja koje su im našli u automobilu. Na sudu u Zagrebu branio ga je poveliki tim uglednih advokata među kojima su bili Srđa Popović iz Beograda i Zagrepčanin Silvije Degen. Na desetu godišnjicu Arkanovog ubistva 2010, Filip Švarm u „Vremenu“ piše: „Dok je Arkan u zagrebačkom zatvoru Remetinec na video-rekorderu gledao filmove koje su mu donosili čuvari, Bogdanović i Stanišić su neumorno pregovarali sa hrvatskim kolegama po funkciji, Josipom Boljkovcem i Josipom Perkovićem. Kakav su sporazum postigli i uz kakve kompromise, nikad se nije saznalo. U svakom slučaju, Arkan je u junu 1991. u Zagrebu osuđen na pet godina zatvora i pušten da se do pravosnažnosti presude brani sa slobode. Odmah je privatnim avionom odletio za Beograd.“

Da je Arkan imao neke veze sa srpskom tajnom službom govori i činjenica da je organizovao i naoružao paravojnu jedinicu Srpska dobrovoljačka garda, sa kojom je učestvovao u borbama u Bijeljini i krajem rata 1995. u okolini Ključa u Bosni i Hercegovini, ali je ona najveći deo ratovanja provela u svojoj bazi u Erdutu u istočnoj Slavoniji. Nije to bila jedina paravojna jedinica koju je direktno ili indirektno osnovala i njome izdaleka rukovodila Služba državne bezbednosti, ali je svakako bila najpoznatija i najzlokobnija, a njen prvi i jedini komandant Željko Ražnatović Arkan postao je slavna ličnost. Njegovo vojevanje obeležila je izuzetno stroga disciplina u Gardi, ali i očigledne ratne i neratne pljačke skoro na svakom mestu gde su se pojavili. U toku NATO bombardovanja 1999, Haški tribunal otpečatio je optužnicu protiv Arkana u kojoj su mu stavljeni na teret ratni i zločini protiv čovečnosti u okolini Sanskog Mosta izvršeni u leto 1995. Nešto ranije, te 1995. godine Arkan se oženio folk pevačicom Svetlanom Cecom Veličković, dobio sa njom dvoje dece i u posleratnom periodu gradio imidž porodičnog i poslovnog čoveka zaljubljenog u fudbal. Tvrdio je da u fudbalskom klubu „Obilić“, na čijem je čelu bio, ima samo gubitke i da mora iz svog džepa da finansira trnovit put kroz kvalifikacije u Ligu šampiona. „Obilić“ je 1998. ispao iz kvalifikacija, dve godine pre nego što će Arkan biti ubijen.

LOŠIJE OD BEKSTVA

Čim je ispalio smrtonosne hice u Arkana i njegove prijatelje, Dobrosav Gavrić je zapucao u vazduh, valjda želeći da izazove još veću paniku kod prisutnih. Jedan metak je pogodio ženu koja je bila na privatnoj proslavi. Zvonko Mateović, Arkanov telohranitelj, u tom trenutku je bio u jednom od hodnika hotela gde se nalazio butik u kojem je bila Ceca Ražnatović. Otrčao je do hola i pucao u čoveka koji je bežao ka izlazu. Da li je Mateović izuzetan strelac ili je samo imao sreće, tek jedan je metak, ispaljen sa skoro tridesetak metara, pogodio Gavrića u kičmu. Gavrić je pao u blizini vrata, ali je uspeo da ispuže napolje i pobegne. Iste večeri policiji je stigla dojava da je u lozničku bolnicu primljen muškarac ranjen iz vatrenog oružja. Naime, Gavrića je neko odvezao do Loznice njegovom starom poznaniku doktoru Milomiru Vasiljeviću, koji je rekao da on tu povredu ne može da sanira i da mora što pre da bude prebačen u bolnicu. Kasnije će se saznati da je Gavrića ispred hotela pokupio saučesnik Milan Đuričić Miki, da ga je odvezao na Bežanijsku kosu gde su ih sačekali Dragan Nikolić Gagi i Zoran Nikolić Pegla. Oni su umešali još nekoliko pripadnika podzemlja da Gavrića prebace u Loznicu, a njih preko Drine u Republiku Srpsku. Na sudu je utvrđeno da ti ljudi nisu imali saznanja o planu da se likvidira Arkan, pa su osuđeni za pomaganje izvršiocima posle učinjenog krivičnog dela. Prvi je uhapšen Pegla, koji je vrlo brzo umro u pritvoru od posledica HIV-a. Dva meseca nakon atentata predao se i Miki Đuričić, dok je Gagi Nikolić bio u bekstvu sve do 2003. kada je uhapšen u Beču.

SUĐENJA

Bez obzira na to što su optuženi sve vreme insistirali na svojoj nevinosti, prva presuda im je izrečena 2001, kada je Gavrić dobio 20 godina, Miki i Gagi po 15 godina zatvora, a ostali pomagači osuđeni su na kazne od tri do šest godina. Sledeće godine Vrhovni sud je poništio presudu i naložio novo suđenje, koje je kasnije prekinuto dok se čekala ekstradicija Dragana Nikolića iz Austrije. Gavrić i Đuričić su 17. oktobra 2003. pušteni da se brane sa slobode jer novo suđenje nije završeno u predviđenom roku od godinu dana. Njih dvojica su se sledeće tri godine uredno javljali policiji, bili redovni na ročištima, a onda, kada je zakazano izricanje presude 2006, jednostavno nestali. Kazne su im drastično povećane u odnosu na prvo suđenje: sva trojica su dobila po 30 godina, a samo je Nikolić upućen na izdržavanje kazne. Vrhovni sud je na apelaciji godinu dana kasnije Gavriću povećao kaznu na 35 godina, dok su drugoj dvojici kazne potvrđene.

foto: ron haviv

Pet godina je prošlo, a o Gavriću i Đuričiću nije bilo ni traga ni glasa. Krajem 2011. u Južnoafričkoj Republici u svom automobilu izrešetan je i ubijen narko-bos Siril Bik. S njim u vozilu ranjen je i njegov telohranitelj Saša Kovačević sa pasošem i vozačkom dozvolom izdatim u Bosni i Hercegovini – priveden je, ali i vrlo brzo pušten. Nekoliko meseci kasnije Saša Kovačević je uhapšen zbog posedovanja kokaina, a preko otisaka prstiju identifikovan je kao lice sa Interpolove poternice kojeg Srbija traži zbog ubistva Željka Ražnatovića Arkana. Dobrosav Gavrić baš nema sreće u profesiji koju je izabrao: tri puta je bio ranjen. Već devet godina Gavrić se bori da ne bude izručen Srbiji tvrdeći da mu je bezbednost ovde ugrožena. Čak je zatražio i politički azil u Južnoafričkoj Republici, ali mu je taj zahtev odbijen. Početkom februara sud u Južnoafričkoj Republici odlučio je da su ispunjeni svi uslovi da Gavrić bude izručen Srbiji. Ako viša instanca ne usvoji žalbu, presuda će postati pravosnažna i čekaće se samo potpis ministra pravde za ekstradiciju. U međuvremenu, u mafijaškom obračunu pre dve godine u istoj državi ubijen je Milan Đuričić Miki. Da Gavrić možda ima razloga za zabrinutost govori atmosfera sa prvog suđenja 2001, koju je u „Vremenu“ opisao Jovan Dulović: „Kao što se i pretpostavljalo, tokom dvodnevnog suđenja atmosfera u punoj sudnici bila je veoma napeta sa čestim upadicama pojedinaca iz grupe od dvadesetak ljudi u crnim kožnim jaknama, čije je ponašanje bilo blizu bahatog. U beogradskom podzemlju tvrde da ako bi sud pustio na slobodu optužene, posle dvanaest sati niko od njih ne bi više bio živ. Stigla bi ih osveta Arkanovih gardista koji su optuženom Ðuričiću glasno dobacivali: ‘Rekao ti Skole da mu poneseš džemper i sendvič’, ili predlagali: ‘Pustite Mikija na slobodu.’“

Zoran Uskoković Skole je pripadnik srpskog podzemlja kojeg je u proleće 2000. u filmskoj poteri automobilima likvidirao Zemunski klan pod rukovodstvom Dušana Spasojevića Šiptara i paradržavnom logistikom Milorada Ulemeka Legije. Pre skoro dve godine dnevni list „Kurir“ je objavio intervju sa Draganom Nikolićem Gagijem, koji izdržava zatvorsku kaznu od 30 godina, u kojem je rekao da mu je Skole naručio Arkanovo ubistvo i da je zato angažovao Gavrića i Mikija. Iz svog stana održavao je vezu sa Skoletom, Gavrićem i Branislavom Jeftovićem Jorgom (ubijen 2004), koji je trebalo da bude mamac za Arkana. Naime, Jorga je tog 15. januara Arkanu nudio na prodaju audi A8 koji je bio parkiran ispred hotela. Arkan nije bio zainteresovan, sa obrazloženjem da on vozi samo džipove.

„Paralelno su me zvali Skole iz Nemačke i Jorga iz hotela i tvrdili suprotno – da situacija jeste dobra!“, ispričao je Gagi za Kurir. „U jednom trenutku sam pozvao Gavrića i rekao mu: ‘Nema problema, odustaćemo. Ti si moj brat i kum, ako ti kažeš da nije za reakciju, onda nije. Ne mora danas.’ Više sam verovao Gavriću. Nekoliko trenutaka kasnije ponovo me je pozvao. Samo je rekao ‘krećem’ i prekinuo vezu. Pozvao sam ga ponovo, ali više nije bio dostupan.“