Dok su pre više 50.000 godina ljudi živeli kao lovci-sakupljači, u ovo doba godine pili su, u najboljem slučaju, čaj od lišća i korenja. U to doba čovek je samouvereno vladao vatrom, pravio je i rudimentarno posuđe, a kao lovac-sakupljač, u njegovoj ishrani dominirala je biljna hrana. Međutim, nije jeo žitarice.
Divlja žita, pšenicu, proso i ječam čovek je otkrio u plodnim rečnim ravnicama pre oko 30.000 godina. To znamo, jer tragove mlevenja i kuvanja zrna žita nalazimo na različitim alatima i u posudama iz perioda mnogo pre poljoprivredne revolucije. Mnoštvo novih dokaza sugeriše da je od samoniklog žita pravio ne samo hleb već i – pivo.
Posedovanje alkohola danas (možda?) ne predstavlja neku važnu prednost i pomoć za preživljavanje i podizanje kvaliteta života. Ali zamislite život jednog prosečnog lovca-sakupljača, recimo muškarca u dvadesetim godinama. To je porodični čovek koji živi u privremenom skloništu, ima ženu, jedno ili čak dvoje dece, roditelje, taštu i tasta na grbači. Kao muškarac u punoj snazi, on hoda okolo leti i zimi, sa drugim muškarcima juri jelene, mamute, divlje svinje, zečeve, ptice… šta god naiđe. Kada nema više ništa da se ubere, iskopa i ulovi, zapakuju ono malo stvari i sele se u nepoznato. Od njega zavisi da li će porodica da preživi. Kada dođe zima i napolju ostane samo zaleđeno korenje, iz zimnice vadi komadiće sušenog mesa, suve bobice, usuvale jabuke, orašaste plodove i zrna žitarica. Od tih zrna se, doduše uz mnogo truda, može napraviti hleb ili kaša koji napune i zagreju stomake.
EKIPA IZ PIVNICE
I tako, sredina je zime, napolju duva ledeni vetar i zavijaju divlje zveri, a susedno pleme veče provodi kujući planove da našem junaku otmu ono malo hrane i možda i neko žensko dete. Zar ne bi sve bilo lepše i lakše ako bi u životinjskoj mešini umesto vode bilo malo piva? Odjednom, preplašena i gladna grupa iz skloništa uz malo alkohola i ugljenih hidrata mogla je da se transformiše u ekipu hrabrih, rumenih, utopljenih i razdraganih ljudi, spremnih na svaki dogovor, ali i na ljutu borbu ako je potrebno. Sasvim nalik nekoj veseloj ekipi iz pivnice.
Ali, bez šale, istraživači sa raznih strana sveta koji se bave poznim lovcima-sakupljačima navode kako je pivo imalo izuzetno važnu društvenu ulogu. Jačalo je veze među ljudima, podsticalo saradnju, okupljanja, bilo deo rituala. Zapravo, pivo je moglo biti toliko važno da je možda upravo ono podstaklo ljude da smisle način kako da dođu do više žitarica. U prilog tome ide iznova potvrđivana teza da je čovek uspeo da preživi i zagospodari planetom zahvaljujući umrežavanju i saradnji.
Lovcima-sakupljačima bilo je veoma očigledno da će klas žita izrasti iz jednog zrna – znali su da će se na mestu gde se žito prosulo uskoro pojaviti izdanci novih biljaka. Ipak, trebalo je vremena da se osmisli i uhoda kompleksan posao: tokom leta sakupljali bi seme divljih žitarica za jelo, za zimnicu i za setvu. Setva nije mogla da se obavlja bilo gde – zemlja mora da se pripremi tako što se u pravo vreme zapali rastinje i kontroliše vatra. I najteže od svega – čovek je morao da ostane kraj svog žitnog polja i čuva ga od životinja i drugih ljudi. To znači da je cele godine bio na istom mestu, mestu na kom je već obrao svaki plod, iskopao svaki koren, pobio ogroman broj životinja. Ostaje da čeka žetvu.
I zato porodica postepeno menja navike: pošto već stalno spavaju na istom mestu, ima smisla napraviti bezbedniju i topliju kuću – možda blizu druge, miroljubive porodice u srodstvu. Životinje se mogu uloviti, pripitomiti i gajiti u ograđenom delu zarad sira i mesa. Može se ograditi i čitav deo oko kuća i polja kako ne bi prilazile opasne životinje i ljudi. U bezbednijem okruženju poslovi su mogli lakše da se podele – bake su čuvale decu, žene su radile oko kuće, a muškarci odlazili da love, majstorišu i čuvaju imanje.
Bilo je izazova, mnogo ljudi na jednom mestu značilo je da se zarazne bolesti brzo šire. Hrana je lošijeg kvaliteta: žitarice su u poređenju sa raznolikom hranom lovaca-sakupljača oskudevale u vitaminima i mineralima, ali su pružale energiju i osećaj sitosti. Bilo je više slobodnog vremena, mogli su da razmišljaju dugoročno, da odgaje više dece. Međutim, u godinama kada bi rod bio oskudan ili bi susedno lopovsko-divljačko pleme pokralo sve žitne zalihe, svi u naseobini su gladovali. Stalna naseobina bila je stalna meta, čovek više nije imao gde da beži, već samo da se brani. Pripitomljeni vukovi koji su uz čoveka već hiljadama godina sada su pravi čuvari.
Naravno, prelazak sa nomadskog na život u naseobini, promena ishrane, društvenog organizovanja i hijerarhije, domestikacija životinja… procesi su koji su trajali hiljadama godina, a ne na nivou života jedne porodice. O motivima ne znamo previše. Moglo bi se zaključiti da je poljoprivreda bila izvesniji izvor hrane od lova i sakupljanja plodova, da je omogućavala grupama da ostanu nezavisne. Moguće je da su želeli da ostanu tamo gde su im preci sahranjeni. Možda su strahovali od neizvesnosti selidbe. A možda su samo hteli da piju pivo.
PRVE PIVARE
Najstariji nalazi drevne pivare pronađeni su kod Natufijanaca, plemena istočnog Mediterana. Natufijanci su značajna kultura kasnog kamenog doba u plodnom Levantu (oko 15.000–9.500. p. n. e.), a u vreme kada su pre oko 13.000 godina “držali pivaru”, bili su polusedentaran narod. Zato ih smatramo narodom u tranziciji između lovaca-sakupljača i poljoprivrednika: iako su živeli kao lovci-sakupljači, čije su naseobine bile raštrkane širom današnjeg Izraela, Palestine, pa i Sirije, Jordana i Libana, nisu gajili žitarice. Tehnologijom pravljenja piva ovladali su upotrebom divlje, samonikle pšenice.
U članku objavljenom u “Journal of Archaeological Science: Reports” 2018. godine, tim autora koji dolaze sa Stenforda, kao i iz Izraela, Kine i Poljske, izneo je zaključke istraživanja pećine Rakafet u Izraelu u kojoj su Natufijanci sahranjivali mrtve, ali i pravili pivo. Profesorka arheologije na Stanfordu Li Liu, koja je predvodila tim, objasnila je kako otkriće ukazuje na to da pravljenje alkohola nije nužno bilo rezultat viška proizvodnje u poljoprivredi, već da je počelo iz ritualnih razloga i duhovnih potreba, i pre nego što je poljoprivreda postala uobičajena.
Kod ranih poljoprivrednika pivare su bile uobičajene i postojale su na raznim stranama sveta. Drevna kultura Šangšan (pre 10.000 do pre 8.500 godina), jedna od prvih poljoprivrednih zajednica na teritoriji današnje Kine, fermentisala je pirinač da bi pravila pivo. U dolini Huanghe, Žute reke, u neolitskom selu starom 11.000 godina, u grnčariji su nađeni ostaci piva koje je pravljeno od pirinča, voća i meda. Stiven Batiuk, istraživač sa Univerziteta Toronta, navodi kako ovo pivo nije bilo nalik današnjem, nazivajući ga “veštičije piće”. “Verovatno je imalo prilično visok sadržaj alkohola”, dodaje Batiuk sugerišući da su se neolićani opijali kako bi u tom stanju pričali sa duhovima. Egipćani su pre oko 5800 godina imali posude za fermentaciju piva u kojima su pronađeni ostaci žitarica, kvasca i taloga od piva. Ali, sve to ne objašnjava novu tvrdnju istraživača da je bavljenje poljoprivredom možda bilo motivisano i pivom.
VELIKA FERMENTACIJA
Ispostavlja se da su arheolozi razrešili jedan naizgled banalan problem: tokom decenija istraživanja neolita nalazili su posuđe sa tragovima skroba i alate za drobljenje žita, ali nisu uvek uspevali da tačno utvrde šta je od žita pravljeno – pretpostavili su da je to hleb, jer pečenje hleba i kuvanje piva u neolitskom domaćinstvu pre 10.000 godina ostavlja iste tragove. I jedno i drugo uključuje mlevenje žitarica, mešanje sa vodom i skrobne ostatke na posuđu. Đijađing Vang sa Koledža Dartmut u Nju Hempširu objašnjava kako su naučnici dugo tragali za načinom da razlikuju skrob piva od hlebnog skroba, kao i da utvrde koji je stariji. Poslednjih godina, navodi ona, uspeli su da identifikuju karakteristične mikroskopske ostatke u posudama za kuvanje i skladištenje alkohola i tako razaznaju pivaru od pekare. Na različitim lokalitetima širom planete otkrili su slične sudove specifičnog oblika koji su korišćeni za fermentaciju piva. “Ti ljudi su pravili pivo na prilično industrijskom nivou”, kaže profesorka Vang. “Proklijali su zrna, kuvali ih, a zatim su koristili divlji kvasac da pretvore deo šećera u alkohol”. Dobijali su slatku kašu koja je bila fermentisana i puna alkohola.
Đijađing Vang zaključuje da se ne može sa sigurnošću utvrditi da li je prvo pravljeno pivo ili hleb, niti šta je od to dvoje bilo glavni razlog da se ljudi posvete uzgoju žitarica. “Ne bi me iznenadilo da su obe stvari bile motivacije”, kaže ona.
Mada ova teza o pivu koje je stvorilo civilizaciju ostaje samo kao mogućnost i duhovita pretpostavka, zamislite na trenutak da sledeće godine u ovo vreme zahvaljujući razvoju novih metoda analize neolitskih arheoloških ostataka, nepobitno utvrdimo da je teza sasvim tačna. Da li bismo neolit, umesto poljoprivrednom revolucijom nazivali “velikom fermentacijom”? Da li bismo među motive za napuštanje nomadskog života navodili i logistički problem transporta velikih količina tečnosti? Da li prva sela nastaju zato što je pivo bolje u društvu? Da li je seoski pivar počasni poglavica?
