Da naprednjačka vlast pokazuje nervozu zbog iznenađujuće dugovečnih građanskih protesta u Srbiji, najbolje govore njeni potezi koji su u velikoj meri reaktivni, odnosno predstavljaju tek odgovor na ključne poruke protestno-opozicionog pokreta. Sa druge strane, bez obzira na ne tako malobrojne propuste, konfuzije i kontroverze, protesti pokazuju snagu i životnost, što se ogleda pre svega u stvaranju novog jezika, naracije i kulture otpora, zbog čega postaju autentičan bunt a ne samo kopija mitinga iz devedesetih godina prošloga stoleća. Književnik Laslo Vegel će ove skupove protiv vlasti, kao i one druge koji se paralelno dešavaju u posttranzicionim zemljama, nazvati – „moralnim buntom“, a možda se upravo u tome i krije njihova snaga.
„Duhoviti“ spot Srpske napredne stranke, kojim se podsmehu izlaže teorija o sendvičima kao neizostavnom, pratećem elementu svih naprednjačkih „događanja naroda“, i u kojem se narod poziva na kontramiting 19. aprila u Beogradu – predstavlja takođe oblik defanzivnog delovanja,
PR-ovski pokušaj da se jedno već „opšte mesto“ relativizuje i obesmisli. A da ne govorimo o tragikomičnim pokušajima štrajka glađu i telozaštite državnih institucija, pa na kraju i o samoj turneji „Budućnost Srbije“, koja predstavlja odgovor na proteste.
A sendviči su bili i te kako prisutni u događanjima oko kontramitinga SNS-a u Novom Sadu u četvrtak 11. aprila. Već u prepodnevnim časovima društvene mreže su se, što bi se reklo, usijale od deljenja fotografija na kojima se vidi kamion sa natpisom „Tvojih pet minuta“ kako isporučuje ogromne količine sendviča u plastičnoj ambalaži tu negde u blizini održavanja okupljanja. Aktiviste na društvenim mrežama fotografije su podsetile na sliku koja se pre nešto više od dve godine takođe delila po fejsbucima i tviterima, a u pitanju je identičan kamion na kojem su dodane reči „Vučiću“ i „je prošlo“. Elem, moglo se tada pročitati: „Vučiću, tvojih pet minuta je prošlo“.
KRATKA ISTORIJA KONTRAMITINGA
Postoji, međutim, teorija da vlast, koristeći reaktivne metode, zapravo želi sebi obezbediti status društvene opozicije. Poznato je naime da ekstremno desničarske stranke, kada dođu na vlast, neprestano šalju poruku da oni zapravo nemaju suštinsku moć već da se ona krije negde drugde (kod tajkuna protiv kojih se kao bore, kod korumpirane opozicije, kod Jevreja ili nekih tajnih, organizovanih grupa…), a upravo su to i neke od glavnih poruka koje su poslane sa naprednjačkog mitinga u Novom Sadu: mi se trudimo, sve pokušavamo, ali Oni nas sprečavaju da pomognemo Srbiji.
Čak i oni Novosađani, ukoliko je takvih uopšte bilo, koji nisu znali da će se u četvrtak desiti naprednjački narod, mogli su već od ranih jutarnjih časova da shvate da se nešto nenormalno dešava u gradu, i da je svakodnevica izglobljena. Iako nije bilo najavljeno, od jutra su za saobraćaj zatvorene brojne ulice u centru grada. Policija je preusmeravala saobraćaj, a polako i prilično sigurno i brojno počeli su da, sa svih strana, pristižu i autobusi, koji su se mogli videti – parkirani u dugim kolonama – širom grada. „Stigli Novosađani!“, najčešća je šala koja je pratila fotografije autobusa i video-priloge o njima na društvenim mrežama.
Toliko je bogat kriptodogađajima naš politički život da su mnogi zaboravili da su prvi kontramiting sa pozicije vlasti naprednjaci održali baš u Novom Sadu, još 11. aprila 2013. godine, i to protiv „zloglasne“ i „secesionističke“ pokrajinske vlade Bojana Pajtića. Iako formalno nisu bili organizatori već neke druge, vlastima bliske organizacije, naprednjaci su i tada grad okupirali autobusima pristiglim iz svih delova zemlje, a cilj je bio da se na ulici sruši tadašnja pokrajinska vlast, predvođena DS-om.
Analitičari su tada procenjivali da postoji prilična disproporcija između broja pristiglih autobusa i broja ljudi na mitinzima, a zaključak procene je bio da su mnogi od „mitingaša“ zapravo završili u šopingu, a ne na skupu, odnosno da su iskoristili mogućnost da posete rodbinu u Novom Sadu. Opet „duhovito“, ceo grad je tada bio oblepljen plakatima sa natpisima „Leti, leti, leti Bojan“, a zgrada Vlade Vojvodine je predstavljena kao Nojeva barka. Državna vlast u jednoj visokocentralizovanoj zemlji se tada, na mitingu, ponašala kao opozicija, a za sve probleme u Vojvodini je okrivljen – Bojan Pajtić.
Kad smo već spomenuli prvi naprednjački kontramiting u Novom Sadu, red je da ukratko podsetimo i na još dva naprednjačka skupa, iz 2015. i 2016. godine. U decembru 2015. godine naprednjaci su okupili svoje pristalice u Novom Sadu da bi takođe protestovali protiv pokrajinske vlasti i opozicije, u susret izborima, a ovaj miting će ostati upamćen po rečima Aleksandra Vučića da jako voli netom smenjenog ministra odbrane Batu Gašića, ali da je Bata „još mlad“ i „da će imati posla u stranci“. U maju 2017. godine mladi Bata je postao šef BIA.
Miting održan 17. juna 2016. godine bio je zapravo odgovor vlasti na seriju građanskih protesta održanih u Novom Sadu povodom brutalne političke smene na
RTV-u koja je usledila nakon pokrajinskih izbora. Ovaj miting koji opet formalno nisu organizovali naprednjaci – bio je svojevrsna podrška smenama i novom rukovodstvu vojvođanskog javnog servisa. Tada je u medije dospeo imejl koji je savetnica za informisanje gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, Nada Kobac, greškom uputila na brojnu mejling-grupu sa scenariom protesta. Iz tog mejla se jasno vidi da su SNS i kabinet gradonačelnika uključeni u organizaciju celog skupa.
ILUZIJA SLOBODE
Izgleda da su naprednjaci naučili lekciju sa prvog skupa i odlučili da se bolje organizuju. Očevici kažu da su se u četvrtak pristigli građani kretali u grupama, poput stranih turista koji plove Dunavom pa pristanu u Novom Sadu da obiđu grad. Postojao je vodič i njegov zamenik, a neverbalna komunikacija je ukazivala na to ko je glavni.
Kafići u centru Novog Sada bili su prepuni, pa su neke grupe završile i na neobičnim mestima, poput jednog kluba u kojem se pripremala večernja svirka pank benda i u kojem je konobar nosio majicu sa natpisom „Iluzija slobode“. Očevici tvrde da su pristigli bili prilično bezvoljni, koliko i predsednik Aleksandar Vučić na samom mitingu. Njegov bled govor, u kojem je poslovično izneo par investicionih obećanja, posvedočio je da izgleda čak i njega pomalo pristižu umor i zasićenje političkim besmislom čiji je glavni kreator.
Da se dokaže da su prisutni glavom i bradom stari Novosađani a ne nekakvi autobuski „dođoši“, na mitinzima su se mogli videti natpisi sa različitim fontovima i dizajnima, poput: „Adice za Vučića“, „Klisa za Vučića“, „Grbavica za Vučića“, „Budisava za Vučića“, pa čak i neobični natpis „Pejićevi salaši za Vučića“, koji metatekstualno korespondira sa popularnom serijom „Državni posao“. Zbog te serije Pejićevi salaši su postali poznati širim narodnim masama. Samo je nedostajalo da transparent nosi frau Šilovićka ili pijani Žika, neviđeni junaci ove komedije. Oko koje ima smisao za detalje moglo bi, međutim, primetiti da sve parole imaju isti zanatski pečat, što ne mora da znači da ih nisu nosili Novosađani. Doduše, novinar N1 koji je izveštavao sa skupa potvrdio je da među mitingašima nije naišao ni na koga iz Novog Sada.
Neke pak kolege koje su intervjuisale okupljene odlučili su da pojedine snimke, i pored atraktivnosti, ne „umontiraju“ u prilog, iz prostog razloga što su, u skladu sa novinarskim kodeksom, želeli da sačuvaju dostojanstvo tih ljudi. Pre početka mitinga sa bine se čuo politički korektni Bane Krstić sa svojim bendom Garavi sokak i stihovima Teci, teci, Dunave, al’ ne pričaj nikome, daću sve!
Pored Aleksandra Vučića i gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, navodno bliskog prijatelja predsednikovog brata Andreja, koji je takođe viđen u publici, na mitingu je govorio i predsednik Saveza vojvođanskih Mađara Ištvan Pastor, koji je izgledao kao da ga je neko priveo, i Ivica Dačić, predsednik SPS-a. Vučić je najavljen rečima: „A sada predseeeeeeedniiiiiiiiiiiiiiiiiiik Srbije gospodin Aleksaaaaaandar Vuučiiiić!“ Ostalo ste mogli da pročitate u dosadnim dnevnim izveštajima ili da gledate na Pinku.
Kad smo već kod Pinka, na mitingu u Novom Sadu mogli smo videti i Željka Mitrovića, kao i pevača Olivera Mandića, koji se poklonio Vučiću, kao i onu gospođu koja pade u nesvest braneći beogradsku skupštinu. Mitrović je zapisao na Tviteru sledeće: „Vraćam se iz Novog Sada, ljudi je bilo toliko da je Oliver Mandić, koji je sedeo sa mnom u reportažnim kolima, pomislio da je na Woodstocku. Brate, kako li se tužno osećaju oni koji u Beogradu ne mogu da skupe ni sedmi deo ovoga! Mora da boli?“
I zaista boli!
Politički analitičar Duško Radosavljević smatra da je kontramiting predstavljao „vojnopolitički desant Srpske napredne stranke i njenog predsednika na Novi Sad“. On je za „Vreme“ podsetio da građani Novog Sada imaju jako ružna sećanja na dovođenje ljudi sa strane zarad raznih „političkih egzekucija“, od jogurt-revolucije do danas.
„Kada vidite veliki broj autobusa koji blokiraju saobraćaj, ogromnu količinu ljudi koji dolaze sa raznih strana, a kada sve to povežemo sa teškom privrednom i ekonomskom situacijom, reklo bi se s beznađem, onda ovaj kontramiting možemo posmatrati isključivo kao ispiranje mozga i brutalno iskazivanje političke sile“, smatra Radosavljević.
Direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov kaže da vlast kontramitinzima zapravo pokazuje svoju slabost, kao i to da su je građanski protesti dobro uzdrmali. U razgovoru za „Vreme“, on ističe da se to najbolje vidi po „agresivnosti kojom pariraju protestima, po minimiziranju broja učesnika građanskih protesta, blaćenju političkih ličnosti“ i drugim potezima koji bi „da nisu tragični, bili komični“, kao što su recimo štrajk glađu i odbrana beogradske skupštine.
„Ovaj putujući cirkus u režiji vlasti treba da pokaže da naprednjaci i dalje suvereno vladaju, a zapravo samo dokazuje da je masa koja ih prati ucenjena na različite načine“, kaže Popov.
Kulturološkinja Aleksandra Đurić-Bosnić smatra da je kontramiting bio „manifestacija vrhunskog cinizma“, a istovremeno i demonstracija „omnipotencije“ režima Aleksandra Vučića i njegove prakse „obeležavanja teritorija“, te pokušaja „obesmišljavanja i degradacije autentičnih građanskih protesta“ koji se već mesecima dešavaju u gradovima Srbije.
„(Kontra)miting u Novom Sadu imao je sve elemente već viđenog ideološkog i političkog SNS-spektakla: organizovano dovođenje ‘Novosađana’ iz različitih gradova Vojvodine i Srbije, govor predsednika koji je još jednom demonstrirao i podsetio da postoje vidljivi i nevidljivi građani, podobni i nepodobni, oni koji zaslužuju njegovu punu pažnju i oni koji je nikako ne zaslužuju“, kaže Đurić-Bosnić.
Ona ističe da ovaj kontramiting posmatra kao „režimski osvajački pohod na glavni grad Vojvodine“.
„Sve u svemu, simulacija i manipulacija kao usavršeni i oprobani mehanizmi i prepoznatljiv rukopis autoritarnih politika“, ističe Đurić-Bosnić u razgovoru za „Vreme“.
U petak je u Novom Sadu održan i trinaesti protest „Jedan od pet miliona“, na kojem je, između ostalih, govorio i glumac Radoslav Rale Milenković. Građanski protesti se već mesecima održavaju petkom, a vlast je upravo za taj dan prvobitno najavila svoj kontramiting. Potom je odustala od toga i skup pomerila za četvrtak 11. aprila da bi se, kako je rekao Aleksandar Vučić, izbeglo da se na istom mestu nađu „i simpatizeri SNS-a i pristalice opozicije“. „Naš narod kaže: Pametniji popušta“, rekao je tada Vučić.
Glumac Rale Milenković je na skupu u petak rekao da bi on voleo da može samo da se ruga „bagri neznalica“ na vlasti. „Voleo bih da možemo samo da se rugamo ovim monstrumima koji su sebe proglasili za stručnjake u svemu i vrlo limitiranu meru svog neznanja i znanja proglasili za vrhovni kriterijum umeća u svakoj oblasti“, rekao je Milenković, dodajući da je vlast prigrabila sve institucije, upropastila ih i uništila, svodeći ih na meru svog neznanja.
Novosadski građanski protesti specifični su inače u odnosu na druge i imaju svoj traumatični istorijat. Prelomni momenat protesta je bio govor predsednika Pokreta slobodnih građana Sergeja Trifunovića, u kojem je izvređao predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine i optužio ga za kolaboraciju sa vlašću i separatizam. Specifičnost novosadskih protesta se ogleda i u konfuziji koju je upravo proizveo LSV, učestvujući u protestima iako je deo tzv. komunalne koalicije sa SNS-om.
Prema nekim izvorima, vlast se trudila da proteste u Novom Sadu prikaže „patriotskijim“ nego što su oni zapravo bili, pa su navodno pojedinci koji su nosili nacionalna obeležja i gurali se u vrh kolone bili naprednjački „botovi“. U svakom slučaju, jedan broj ljudi je definitivno odustao od protesta jer su bili isuviše nacionalistički obojeni. A drugima, opet, možda nisu odgovarale vojvođanske zastave.
Aleksandar Popov smatra da je Trifunović napravio veliki gaf, „kao da je pao s Marsa“, i da je – čak i ako se apstrahuje to što je rekao – sam način i ton njegovog izlaganja odbio mnoge ljude da nastave da dolaze na proteste.
Duško Radosavljević takođe smatra da je istup Sergeja Trifunovića bio okidač koji je doveo do smanjenja broja učesnika, ali da su građani sa odbojnošću gledali i na pokušaj LSV-a da „pretrči na drugu stranu“. „Novosađani i Vojvođani su vrlo izbirljiva publika i sukob Trifunovića i Čanka ih je odbio od protesta“, smatra Radosavljević.
Aleksandra Đurić-Bosnić kaže da Sergej Trifunović ne spada u kategoriju „salonskih političara“ i da su njegovi govori „rableovski“, „puni psovski i neobičnih metafora i problematičnih stavova“, ali da, i pored toga, on ima tačne analize određenih fenomena.
„Ali, izvan tih neopreznih i pogrešnih formulacija, u njegovim govorima mogu se naći možda politički intuitivne i ad hoc izvedene, ali prilično tačne, analize određenih fenomena, kao, na primer, fenomena postojanja opozicije i pseudopozicije“, kaže Aleksandra Đurić-Bosnić i dodaje da je veoma važno voditi računa o „nultom nivou“ – a to je, i pored svega, odgovor na pitanje ko danas od političkih stranaka i lidera sarađuje sa Aleksandrom Vučićem, a ko predstavlja suštinsku alternativu njegovom režimu.