Čigra koja se ne zaustavlja

Ivan Jevtović, glumac Ateljea 212, pešačio je sa studentima do Inđije, bio na protestu u Kragujevcu sa kolegama, učestvovao u šetnji od pozorišta do pozorišta tokom nedelje kada su teatri obustavili rad što je, kako kaže, bilo istorijski – prvi put su sva pozorišta u Beogradu stala. To se pokazalo kao dobra odluka koja je pomogla da se umetnici bolje čuju i počnu otvorenije da komuniciraju.

“Prvo je bila velika neizvesnost kod nas u pozorištu i u drugim beogradskim teatrima i celoj Srbiji. Da li je to uopšte izvodljivo, jer se nikada nije desilo? Od 1995. godine profesionalno sam u poslu, svašta se dešavalo 1996, 1997, 1999. i 2000, ali, osim povremenih otkazivanja predstava, nikada nije bilo obustave rada. Sada se kao ozbiljan poduhvat ispostavilo to da li postoji mogućnost da se u okviru umetničkih ansambala oko nečega složimo.”

I složili su se. Sva beogradska pozorišta i brojni drugi teatri u Srbiji stali su sa radom na sedam dana tokom februara.

“Naša komunikacija je postala efikasnija, inspirisana legendarnim pričama o studentskom plenumu, odnosno mogućnosti nove komunikacije”, nastavlja Jevtović. “Možda drugi imaju drukčiji utisak, ali meni se čini da se i u ovom i u mnogim drugim pozorištima čulo mnogo više što je dobro. Pre tih nedelju dana obustave rada imali smo konstruktivan razgovor sa našom upravom, jer to je trenutak kada se pitate da li ćete u okviru institucije naići na razumevanje vezano za delikatan trenutak i naše potrebe. Mislim da je obustava rada apsolutno uspela. Mi smo to uradili iz solidarnosti sa studentima, u saglasju sa onim što oni rade. Nastavićemo da radimo, videćemo u kakvom obliku, vodeći računa da budemo u zakonskim okvirima, da ne naštetimo nikome i da niko zbog te obustave nema manji honorar, da bude ugrožen. Impuls je stigao od studenata koji imaju četiri vrlo logična zahteva, a čije ispunjavanje podrazumeva obnavljanje vere u funkcionisanje sistema – naše je onda da rešavamo stvari u našim dvorištima. Posle ovoga smo ujedinjeni i imamo komunikacijske kanale da možemo efikasnije da delujemo.”

“VREME”: Koliko ste, kao kolektiv, bili jedinstveni u odluci o obustavi rada?

IVAN JEVTOVIĆ: Razgovarali smo i bilo je i drugačijeg mišljenja – da je bolje da igramo i kroz predstave pošaljemo poruku. Na kraju smo jedinstveno izglasali obustavu. Rekli smo da idemo zajedno sa svim pozorištima, to se tražilo od nas. To je bio dobar pritisak, tačno mesto. Napredovali smo i gledamo optimističnije na naredna iskušenja. Za to su najzaslužniji mladi glumci kod nas. Postoji grupa studenata koja nas je povukla. Fenomenalno mi je i što smo mi stariji bili za to.

Videli smo šetnju od pozorišta do pozorišta, ali kako je unutar kolektiva izgledao štrajk?

Nije bilo proba. Ljudi iz štrajkačkog odbora imali su zakonsku obavezu da budu u smenama svakodnevno. Svi koji bi tih dana po repertoaru trebalo da igraju bili su u obavezi da u vreme predstava dođu u pozorište. Ali nije bilo rada. S druge strane, pošto smo umetnici, to su trenuci kada može da se priča o novim planovima, idejama. Kada smo krajem januara zbog generalnog štrajka otkazali predstave, publika nije pravila nikakav problem. Pogotovo što su svesni, a to je nama vrlo bitno, da ćemo igrati te predstave, da blagajna neće patiti, da će svi ljudi koji su platili kartu dobiti ne samo jednu, već i više predstava.

Osim solidarnosti sa studentima, zašto su još pozorišta stala?

Mi se nalazimo u jako lošem trenutku u vezi sa odnosom države prema kulturi, gde se 0,67 odsto budžeta namenjenog kulturi smanjilo na 0,5 odsto. Znači, ako se opet pojavi manjak za neke investicije, možemo da idemo samo ka nuli ili u minus.

Što se tiče svih beogradskih pozorišta, decenijama je zanemaren tehnički sektor. Kada sam počinjao pre tri decenije, u Pozorištu “Boško Buha” sam posle nekoliko dana proba saznao gde je muška krojačnica, gde je ženska krojačnica, obućar, ceo tim rekvizitera, dekoratera, rasvetljivača, tonaca. Sva pozorišta su u tom trenutku imala ono što je neophodno da bi mogla da funkcionišu. Od 2000. godine zbog nebrige vlasti i umetnički sektori pate, a prvenstveno tehnički sektor. Govorimo o manjku ulaganja u kulturu, to ne može ovako da funkcioniše, mora da se napravi drugačija preraspodela i kultura mora da dobije više. Da se uz mnogo veća ulaganja i promenjen odnos obezbedi pozicija za mlađe, mogućnost otvaranja novih produkcija, novih kuća, eventualno novih državnih i gradskih institucija kulture.

Pešačili ste sa studentima do Inđije, bili ste u Kragujevcu. Šta mislite o čitavoj atmosferi, studentima i šta nam njihovi postupci pokazuju?

Hvata me prijatna jeza kada razmišljam o tome. Ovo je potpuno katarzično i neočekivano. Svi se kao čigre vrtimo i ne znamo kada ćemo da se zaustavimo. Čigra ima kontra-ubrzanje, a ovo je sve brže i brže. Oduvek sam bio optimističan; i kao mlađi, voleo sam kada pravda pobedi, odnosno kada pozitivna teza dokaže da je u pravu. Ovo je stvarno “Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar”. Ova generacija je meni neverovatno iznenađenje.

Pokajao sam se milion puta što sam grdio moje studente – i prethodne generacije, i ove sa kojima sam radio do blokade, i decu u omladinskim školama. Bivao sam sve ljući što su odsutni, što ih ne interesuje ništa osim interneta, pitao sam ih gde su oni, šta ih spaja. I odjednom, oni nama pokažu da je ovo reflektor koji može da ukaže na svetske probleme i da taj reflektor koji prenose kao štafetnu ideju drugim društvima može da ukaže na ono što pritiska njih i ceo svet. Denis Anders, kog slušam često, ukazuje na oligarhe i ogromnu korupciju koja, u stvari, lomi ovu planetu. Nema nikakve razlike, što se populista tiče, preko okeana, u Evropskoj uniji i kod nas. Sumanuta ideja o kapitalu koji melje ljude i pretvara nas u brojeve.

Ne kažem da su studenti inspirisani tezama o kojima govorim, ali oni su sa četiri zahteva i bespoštednom borbom, odlukom da će ovo da traje dok se ne završi, otvorili mogućnost za novi dan. Mislim da je sve više ljudi iz dana u dan i da će to nastaviti da se širi kao vrsta novog verovanja, nove mogućnosti, “treći srpski ustanak” ili jednostavno da je moguće i ja verujem da je moguće, da su stvari rešive. Pričaće se o generaciji koja je pokrenula ne revoluciju, nego evoluciju. Ovo je civilizacijski, evolucioni korak. Mi, stariji, zaboravili smo da je to moguće.

Učestvovali ste i devedesetih u protestima. Šta današnje studentske proteste čini drugačijim?

Više puta sam rekao prijateljima da smo mi u ono vreme bili na Autokomandi, na marševima, u Novom Sadu, u Kragujevcu – izašli bi bendovi, odjednom bi Autokomanda postala mali Egzit, što je potpuno pogrešno. I danas je tu muzika, ali nije dominantna, nije ispred kao što je ranije bilo… Ne, to sada nije bitno, oni su zajedno. Muzika ima svoje mesto, ali ne smemo da budemo egzaltirani, moramo da pazimo. Ne znam ko im je majstor Joda, ali ovaj je neverovatan. Neki prebacuju studentima da su vrteli prasiće na ražnju. Pa šta? Šta god da su vrteli, sve su počistili, jedna kesica nije ostala. To znači da su neprestano svesni toga zašto su ovde. To sam više puta video i na pešačenju ka Inđiji.

Aleksandar Vučić je više puta rekao da su ljudi u protestu brzo zaboravili žrtve pod nadstrešnicom i počeli da prave karnevalsku atmosferu i žurke i blokiraju puteve.

Pa, nije tako. To dokazuje da on i drugi iz vladajućih struktura nikada nisu sišli i prošetali, a to bi bilo korisno. Niko im neće naškoditi. Prošetaj se, da vidiš da nije vašar. Kada već pominjemo predsednika i vlast – koje ne smatram svojima – treba da shvate da su ljudi dobrovoljno na skupovima i da petnaest minuta u tišini stoje. To nije politika, to je emocija i saosećanje sa onim što se desilo. Ovima u vlasti je glavni motiv, navodno, ulazak u istoriju. Ali to je nemoguće. Ovi protesti su istorijski događaj. Rešenje će biti u ispunjavanju četiri zahteva. Kad god, ali mora da se desi. Studenti su nepokolebljivi i mi zajedno sa njima do tog, kog god datuma, kada će sve da stane.

A kada će se to dogoditi?

Kada se ispune ova četiri zahteva, tek tada mora da radi reflektor koji su studenti upalili. Imamo devastiranu zemlju, toliko gubitka suvereniteta u svakom mogućem smislu. Stvarno ćemo, kada se ispune ovi zahtevi, morati da se bavimo i Nedeljicama i Savamalom i ostalim stvarima, jer će to tada biti moguće, jer će sistem tada da radi. Multipraktik je počeo da radi. Moraće tako.

Mislim da će ova generacija, studenti, srednjoškolci, osnovci, imati u glavama učitan poziv ka slobodi. Znaće da mogu da traže nešto. Toga nije bilo ranije. Jedna od ključnih stvari – nema lidera. To je tim. Zbog toga mislim da je i za opoziciju važno da shvate da neće biti lidera, koje god budu opcije na tim izborima kad god se desili – mora da se pojavljuje tim koji će morati da iznese plan čime će se baviti, da će od toga zavisiti uspeh. Konačno dolazimo do onog o čemu sam se još devedesetih svađao sa familijom kad bih čuo da Srbija mora da ima jakog vođu. Te jake vođe koje su ispale iz naroda jako su nas polomile.

Mnoge Vaše kolege su honorarci u pozorištima. Kako se od toga živi?

Dosta je teško. U ovom periodu se više srećemo i s ljudima s nezavisnih scena, različitim trupama, samostalnim umetnicima, to je više kvalitetnih susreta koji su bili važni kao spoznaja. Realno, prosek zarada u opštini Stari grad, gde se nalazimo, skoro dvostruko je veći od naših plata. Ja sam pritom zahvalan svakom radniku u ovoj zemlji koji preko poreza omogućava nama da se upale reflektori. Ali, baš je teško da se preživi. Mnoge kolege, čak i iz moje generacije, imaju ozbiljne probleme. Život je drastično poskupeo. Nemoguće je igrati samo u jednoj pozorišnoj kući. Čovek mora da radi nekoliko poslova da bi mogao da napravi neku ekonomiju. Tu mora da dođe do promena. Pogotovo kada razmišljam o mojim studentima i mladim umetnicima, baš sam zabrinut. Trudim se da ih afirmišem. Kažem im da su izabrali lep posao, ali u vrlo teškim okolnostima. Zaista treba da se promeni odnos prema kulturi, pre svega zbog njih.

Koliko je u tom smislu važno što su se glumci i ljudi iz kulture uključili u priču oko protesta kao poznate ličnosti?

To je jedna od ključnih stvari koju poznati mogu da urade. Da budem iskren, ranije nisam imao pozitivno mišljenje o Madoni, do momenta kada je objavila snimak iz Novog Sada. Odakle njoj motiva da uradi tako nešto, zašto bi ona to uradila? Ne znači da ja očekujem od nekih naših da to urade. Meni je potpuno ispravan potez što se Slaven Došlo zahvalio ove godine Beoviziji. Ključno je da reagujemo. Na dan kada je krenuo prvi marš ka Novom Sadu, nisam imao obaveza i shvatio sam da moram da budem uz studente, pre svega kao profesor. Tako isto i za ovo. Šta će ti popularnost ako je ne iskoristiš u ovakvoj situaciji? Ovo je prilika da se pokažu heroji.

Verujem da pozorište i umetnost mogu da budu učiteljice života. Mislim da je zabavljačka funkcija pozorišta najmanje važna, da je budućnost pozorišta mogućnost da imamo direktnu interakciju sa publikom kao glumci, prenosioci piščeve i rediteljeve ideje.

Brojni istorijski događaji bili su inspiracija za filmove, predstave. Možete li da zamislite predstavu o današnjim protestima?

Kako da ne. To bi mogao da bude fantastičan mjuzikl kao Kosa, ali da je dešavanje u Beogradu i da priča bude adaptirana svuda u svetu. Studenti već kao pčelice skupljaju polen i sinteza će biti fenomenalna. Mi smo sada u neizvesnosti kada i kako. Ali kada se sve ove stvari reše, moramo da vidimo kako da se sve to najbolje moguće uradi. Sigurno će svi ovi događaji uticati i na kinematografiju i na pisce, na pesnike. Videćemo naknadno šta se desilo s bendovima i muzikom nakon ovoga.