CIA, Tito i Jugoslavija

Američka Centralna obaveštajna agencija, širom sveta poznata po akronimu CIA, ima jedinstven status u svetskom javnom mnjenju. Sa jedne strane, mnogi je doživljavaju kao svemoćnu ruku Ujka Sema koja iz mraka diriguje dešavanjima na svetskoj političkoj pozornici i određuje tok istorije. Drugi, pak, primećuju da je ista ta CIA propustila da predvidi nekoliko krupnih istorijskih događaja iz poslednjih nekoliko decenija kao što su pad Berlinskog zida, napadi Al Kaide na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. ili stvaranje Islamske države, pa dovode u pitanje svrhu njenog postojanja. Sada, zahvaljujući američkoj varijanti Zakona o dostupnosti informacija (FOIA), svako sa nekoliko klikova mišem može da dođe do dokumenata koji su donedavno imali oznaku „vrhunska tajna“. Odatle se pomalja slika koja je negde između te dve krajnosti: reč je o glomaznom državnom aparatu koji pati od uobičajenih nedostataka velikih birokratskih struktura, ali kako-tako otaljava svoj posao, uz povremene spektakularne uspehe (kao što je lociranje Osame bin Ladena) i ništa manje spektakularne greške.

Zanimljiva je i priča o tome kako je CIA bila naterana da otvori arhive. Pomenuti zakon (FOIA), koji važi već pola veka, praktično prinuđuje državne institucije, uključujući i tajne službe, da obelodane sve dokumente za koje na sudu ne mogu da dokažu da treba da ostanu tajna. Veći deo od oko trinaest miliona papira starijih od 25 godina iz arhive CIA bio je na osnovu FOIA, a na zahtev novinarske organizacije Madrok, stavljen na uvid javnosti još 2014, u teoriji, ali ne i praksi. CIA je, naime, povinujući se odluci suda, tu arhivu smestila na hard-diskove četiri kompjutera u nacionalnoj arhivi, u mestašcu Koledž Park kod Vašingtona; posetioci su mogli da ih koriste nekoliko sati dnevno, ali bez mogućnosti da bilo šta odštampaju. Sem toga, svi dokumenti su u PDF formatu, koji onemogućava pretragu po ključnim rečima, tako da je ozbiljniji uvid u arhivu bio praktično onemogućen.

Nakon tužbi mnogih medijskih i drugih organizacija, američki sud je 2014. godine presudio da CIA na ovaj način izigrava zakon i naredio da se sve postavi na internet. CIA je u početku tvrdila da tako veliki broj dokumenata ne može da objavi pre kraja ove godine, ali je posao završen pre roka, tako da je od 18. januara svakome ko ima internet vezu omogućeno da odlaskom na sajt www.cia.gov/library/readingroom/ do mile volje pretražuje arhivu. Loša vest je da su dokumenti i dalje u PDF formatu i da nisu svrstani hronološki, nego po datumu kada je sa njih uklonjena oznaka tajnosti, tako da je traženje konkretnih informacija prilično pipav posao.

SAVIJANJE KAŠIKE: Odmah treba reći da su iz objavljenih dokumenata izuzeti oni koji se odnose na konkretne operacije, pa se tako među njima nisu našli papiri koji se odnose na neke akcije zbog kojih je CIA postala ozloglašena, kao što su, na primer, ubistva Patrisa Lumumbe i Če Gevare, svrgavanje Aljendea ili šverc heroina tokom Vijetnamskog rata. Najveći deo papira su kratki izveštaji i analize, većim delom iz perioda Hladnog rata, s tim što su i tu delovi dokumenata često zacrnjeni. Reč je o građi koja je neprocenjiva za istoričare, ali je za ljude koji nisu iz te branše prilično dosadna. Koga, na primer, zanimaju procene CIA o preradi obojenih metala u Sovjetskom Savezu sedamdesetih godina, ili o stanju kineskih železnica iz osamdesetih? Ogroman broj papira sadrži upravo takve podatke.

Ljubitelji serije Dosije Iks biće najpre obradovani kad vide da se CIA u drugoj polovini dvadesetog veka dosta bavila NLO-om, odnosno „letećim tanjirima“, ali će se razočarati kad saznaju da nije pronađen nijedan dokaz da su Zemlju ikada posetili vanzemaljci. Objavljen je i izveštaj o čuvenoj Oblasti 51 u Nevadi, o kojoj se dugo pričalo kao o mestu gde je pao NLO i gde vlada SAD vrši eksperimente nad vanzemaljcima, ali se u izveštaju CIA tvrdi da je u pitanju bio samo meteorološki balon čiji su ostaci kod lokalnog življa pobudili sumnju da je reč o delovima svemirske letelice.

Ipak, zanimljivo je koliko je novca i vremena američka obaveštajna služba trošila na ispitivanje mogućnosti kontrole uma i parapsihološke fenomene tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Mada se znalo i ranije, sada je definitivno potvrđeno da su pojedincima (ne uvek dobrovoljcima) davani LSD i druge psihodelične droge i da se eksperimentisalo sa telepatijom. Uprkos ozbiljnim naporima, rezultati nisu postignuti, osim što su neki subjekti eksperimenata sa drogama završili u ludnici, a neki su se ubili.

Zanimljivo je da je CIA sasvim ozbiljno shvatila danas gotovo zaboravljenog Urija Gelera, Izraelca koji se sedamdesetih godina prošlog veka često pojavljivao na televiziji i tvrdio da ima parapsihološke moći i da je u stanju da umom savija kašike. CIA ga je testirala tako što je Geler iz zatvorene sobe pogađao koje se reči i slike nalaze na papirima u susednoj prostoriji. Nakon što je na sliku grožđa (koju nije mogao da vidi) Geler odgovorio nacrtavši niz ljubičastih kružića, zaključak stručnjaka CIA je bio da je „ispitanik na ubedljiv i nedvosmislen način demonstrirao da poseduje parapsihološke sposobnosti“. Geler je danas sedamdesetogodišnjak i živi povučeno u Velikoj Britaniji, a prestao je da nastupa nakon što je njegov pokušaj da pomogne lokalnom fudbalskom klubu da osvoji prvenstvo završio serijom katastrofalnih poraza.

CIA, SNAJKA, CIA: Baš kao i NLO entuzijasti, pobornici teorije da CIA stoji iza mnogo toga što se dogodilo u novijoj istoriji Jugoslavije biće razočarani. Najpre, među dokumentima koje je potpisnik ovog teksta uspeo da pregleda nema nijednog koji ukazuje na to da Josip Broz Tito nije bio ono što se predstavljao (rođen u Kumrovcu, bravar, revolucionar itd.). Iz papira se vidi da je CIA najviše pažnje Jugoslaviji poklanjala u periodu između Rezolucije Informbiroa 1948. i Staljinove smrti, kada ih je, kao i ovdašnji narod, najviše zanimalo da li će SSSR i zemlje saveznice napasti Jugoslaviju. Pojedini mediji dali su veliki značaj izveštaju o izmeštanju velikog broja fabrika iz Srbije u Bosnu, Hrvatsku i Sloveniju ranih pedesetih godina, predstavljajući to kao dokaz da je Tito želeo da ekonomski uništi Srbiju na račun pomenutih republika. Oni su propustili da objave da je Titova procena bila da bi Srbiju u slučaju napada iz Mađarske, Rumunije i Bugarske bilo nemoguće odbraniti i da je plan bio povlačenje u zapadne republike, a zatim kontraofanziva uz pomoć Zapada, pa su fabrike izmeštene kako ne bi pale u ruske ruke.

U sledećoj fazi CIA je nastavila da posvećuje pažnju Jugoslaviji pre svega zbog Pokreta nesvrstanosti čiji je Tito bio suosnivač, i mnogi izveštaji govore o pokušajima SSSR, uglavnom neuspešnih, da taj pokret podvrgnu svojoj kontroli. Ima i dosta toga o takozvanoj neprijateljskoj emigraciji (ustašama i četnicima), ali iz dokumenata ne proizilazi da ih je CIA na bilo koji način pomagala; naprotiv, vidi se da ih je brinulo da im njihovo delovanje ne pokvari odnose sa Titom i podstakne ga da se približi Moskvi.

I konačno, ništa ne govori u prilog tezi da su CIA i ostale zapadne službe imale aktivnu ulogu u rasturanju Jugoslavije. U podužoj analizi iz jula 1989. („Jugoslavija: status i izgledi“) konstatuje se da se zemlja nalazi pred ozbiljnim izazovima „pre svega usled pokušaja Slobodana Miloševića da ostvari srpsku hegemoniju i nametne sebe kao lidera“. Dalje se kaže da to samo doliva ulje na vatru hrvatskih i slovenačkih secesionista, što uz tešku ekonomsku situaciju preti opstanku SFRJ. Takođe se vrlo jasno kaže da bi raspad Jugoslavije, ili njeno pretvaranje u diktaturu pod Miloševićem, predstavljali ishode nepovoljne po američke interese, i da bi, što se tiče SAD, najbolje bilo ako bi se sačuvao status kvo, „uz postepenu demokratizaciju i uvođenje tržišne privrede“. Zaključak glasi da su „Jugoslovenski narodi dokazali da su u stanju da prežive ekonomske nedaće i loše rukovodstvo bez pribegavanja masovnom nasilju… Postoji mala verovatnoća da će doći do dezintegracije, ali šanse su veće nego ikad da će SFRJ ostati cela.“ Toliko o tome.