Četnici – Partizani 12:5

Za izmene Zakona navedenog u podnaslovu ovog teksta glasalo je 176 poslanika, protiv 24, uzdržalo se četvoro a devet poslanika odlučilo je da ne glasa. Statistički, četnici su pobedili s 12:5 ili, otprilike, 2:1. To jest, u istom duhu govoreći, revanširali su se za poraz u Drugom svetskom ratu ili onom njegovom delu koji se na ovdašnji folklorni način vodio u okupiranoj bivšoj Jugoslaviji. Trenutni istorijski skor je, dakle, nerešen. To možda i nije tako loš ishod, naročito s obzirom na to da živih učesnika na koje će se primenjivati zakonska ravnopravnost u počastima ima sve manje i manje.

Vuk Drašković nesumnjivo je zadovoljan posle onolikih okupljanja na Ravnoj gori, onolikog ića, pića, pesme i igara, maskiranja i uživljavanja u predstavu o četnicima, imidžu i dizajnu čijoj su dugotrajnosti svoj nesumnjiv doprinos dali svi režiseri „partizanskih“ filmova u proteklih nekoliko decenija. Ime Veljka Bulajića je u tom pogledu nezaobilazno, kao ni kočijaški juriš četnika Orsona Velsa u „Neretvi“. Ne zna se ni kako na promenjeni zakon gleda četnički vojvoda Vojislav Šešelj, rukopoložen pa ražalovan odlukom pokojnog Momčila Đujića, kao ni njegov nekadašnji vojvodski „klasić“, levičarski vojvoda Siniša Vučinić.

Hitnost skupštinske procedure opravdavana je tvrdnjom da su predložene izmene zasnovane na istorijskoj istini koja zahteva da se izjednače prava svih koji su se borili protiv okupatora, fašista i nacista. Kako među pomenute upadoše četnici, nije baš sasvim jasno.

Izmenjeni zakon omogućava preostalim četnicima da dobiju penziju, spomenice, priznanja, „i to je jedina satisfakcija za mnoge borce“, izjavio je Vojislav Mihailović, potpredsednik Skupštine Srbije i unuk Dragoljuba Draže Mihailovića. „Zakasnela, ali to je satisfakcija za dobar deo Srbije, njihove potomke. Oni neće dobiti materijalna sredstva, ali će imati satisfakciju da su njihovi dedovi, očevi, bili istinski borci za slobodu Srbije.“

Bivši partizani uvereni su da Srbija postaje prva evropska zemlja koja jedan kvislinški pokret proglašava za oslobodilački i antifašistički. „Mi bismo, evo, verujte, kada bi oni nama pokazali neku stvarnu borbu u kojoj su se borili protiv Nemaca, Italijana, Bugara, Albanaca, Mađara, otišli sa njima da to proslavimo“, kaže Miodrag Zečević, predsednik Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata (SUBNOR) za SCG. Ne izostaje ni novo prebrojavanje mrtvih: Zečević navodi da su u ustaničkom užičkom kraju tokom okupacije četnici zaklali, obesili ili ubili 1400 i nešto ljudi po imenu, a „mi smo ubili 252 , žandari i ljotićevci po sto“.

Za istorijske istine nikada nije kasno, ali nije uobičajeno da se proglašavaju zakonom ili uspostavljaju publicističkim delima istoričara amatera. Taj „četnički“ cunami prelazi preko Srbije nekako baš od početka Miloševićeve vladavine a naplavine onih koji su se na tu vrstu propagande primile ostavile su više no vidljiv, krvav trag u Hrvatskoj i Bosni. I džaba je tu pozivati se na to da su i „oni“ isto radili ili, bar što se penzijsko-socijalne zaštite tiče, rade.

Tek ćemo videti i čuti kako bliža i dalja okolina gleda na najnoviji poduhvat narodnih poslanika. U međuvremenu, izgleda da više nego dvadesetogodišnji napor onih koji dokazuju da je Draža bio „prvi gerilac Evrope“ a njegov pokret deo svetske borbe protiv sila Osovine Berlin-Rim-Tokio nije baš urodio plodom. To se, na primer, može utvrditi relativno kratkim pretraživanjem interneta kao globalnog medija.

Jedan od popularnih pretraživača mreže svih mreža izbacuje niz od 70.000 linkova na ključnu reč „Tito“ i 54.000 na „jugoslovenski partizani“. Istovremeno, nudi nešto manje od 4000 linkova na „Draža Mihailović“, odnosno 18.500 na „četnici“. Slične rezultate daju i drugi pretraživači interneta. Ako je po tome suditi, odnos partizana i četnika početkom XXI veka na internetu je, otprilike, 6:1. Tome se može dodati da je rad domaćih autora – emigrantskih i ovdašnjih – u promociji istine o četnicima i Draži mnogo primetniji nego u slučaju „partizana“ koji brane Tita i njegove u elektronskom globalnom selu. Drugim rečima, čini se da znatno veći deo prikaza Tita i partizana – bez obzira na stav autora – potpisuju stranci i oni za koje se može pretpostaviti da u odbranu svog stava ulažu više činjenica nego emocija. Nasuprot tome, Tito je na internetu doživeo ono što se za Dražu, za sada bar, teško može očekivati – ironičan pomak, verovatno efikasniji i korisniji u oslobađanju od njegovog stvarnog lika i dela nego kuknjava da su Dražu „izdali Englezi“ ali ga zato „cene Amerikanci“. Ako je suditi po Majkrosoftovoj CD enciklopediji Enkarta, Tito postoji – u zaključku i kao „jedan od najuticajnijih manipulatora u posleratnoj politici moći“ – ali zato nema partizana, četnika ni Draže.

U red (ne)očekivanih bizarnosti spada podatak da odrednica „Tito“ u Vojnoj enciklopediji „Titove“ Jugoslavije zauzima šest stubaca, a „Draža“ gotovo ceo jedan – i to bez ikakve biografije pre 1941. godine.

Drugi „Englezi“, BBC naime, drže da su ubistva, silovanja i masovne egzekucije bili uobičajena stvar tokom Drugog svetskog rata, svejedno da li su učesnici „partizanski borci, četnički pobunjenici ili nemačka vojska“. Autor Stiven A. Hart ocenjuje da ravnogorski i ostali četnici, uglavnom oficiri i vojnici koji su izbegli zarobljavanje, nikada nisu predstavljali čvrst ideološki pokret niti su njihovi pripadnici potčinjavanje Draži Mihailoviću zaista poštovali. Ujedinjavala ih je vernost kraljevini i želja da obezbede opstanak Srba, dok se viđenje glavnog protivnika u ostvarivanju tog cilja razlikovalo od grupe do grupe. Pa je svaka od njih uništavala „najvećeg“ – bili to Muslimani, Hrvati ili Komunisti; sve te grupe često su se uzdržavale od napada na vojske sila Osovine. Partizani su bili komunisti i uživali su Staljinovu podršku. Njihov cilj bio je da oslobađanjem zemlje od okupacije stvore nezavisnu socijalističku državu a Tito nikada nije davao prednost jednoj od te dve stvari. Komunisti su zbog toga pozvali sve etničke grupe u borbu, svima obezbeđujući zaštitu nacionalnih prava. Uprkos tome, kaže Hart, Titovi sledbenici su najvećim delom bili Srbi, a njegovi partizani su od svakog oslobođenog sela pravili minidržave, a prva – Užička Republika – stvorena je na manje od 40 kilometara južno od četničke Ravne gore. Uprkos partijskom programu, propagandi, radu „u narodu“, partizani su pokazivali znatno veću fleksibilnost od četnika, često vezanih samo za odbranu „svog“ sela – i mnogo češće su se upuštali u sukob s okupatorskim snagama, često strateški izazivajući represalije neprijatelja.

Titovu „multietničku“ politiku četnici su videli kao antisrpsku, kao što je za partizane četnički monarhizam bio neprihvatljiv. Nemačka obaveštajna služba, smatra Hart, propustila je da primeti i iskoristi dubinu tog raskola. Što se Britanije tiče, ona je u jesen 1941. priznala Dražu kao vođu otpora u Jugoslaviji i toga se držala iako je već potkraj te godine, nastojeći da izbegne uništenje u nemačkoj ofanzivi na Užice i Ravnu goru, Mihailović krenuo „krševitom stazom kolaboracije“. Tog puta, saradnju su odbili – Nemci. Potisnuti ili izbegli u istočnu Bosnu, četnici su se borili protiv muslimanskih i ustaških snaga, ali je njihova osveta za zlodela nad civilnim srpskim stanovništvom bila jednako brutalna… Tokom 1943. partizanske snage bile su dovoljno jake da se bore protiv okupatorskih snaga, istovremeno uništavajući četnike; kapitulaciju Italije iskoristili su za naoružavanje uprkos nemačkim naporima da to spreče. U decembru 1943. Britanija svoju podršku s četnika preusmerava na partizane.

Krajnji saldo u ljudskim životima Hart sažima na bolno jednostavan način: više od polovine u ratu stradalih građana Jugoslavije palo je od ruke sugrađana; bilo da su ustaše ubijale Jevreje, Muslimane, Srbe, četnike i partizane, ili da su partizani ubijali četnike i ustaše, ili četnici ustaše, Muslimane i partizane.

Hladna objektivnost pomenutog profesora Kraljevske vojne akademije u osnovi se ne razlikuje od, ponekad primetne, uzdržanosti drugih izvora dostupnih na internetu. Relevantne e-enciklopedije čak i u objektivno pisanim tekstovima na temu pitanja o kojima je ovde reč naglašavaju neophodnost ukrštanja izvora i nude manje ili više obimne spiskove literature. Nažalost – ili na sreću, ko zna – među autorima relevantnih tekstova najmanje je „naših“, tj. „četničkih“ i „partizanskih“.