Često te viđam s Poljacima

Verujte da sam se i sam iznenadio uspehom naših pesama u Poljskoj. I ako je prvi iz jugo-serije, Jugoton, objavljen još početkom 2001. koliko su te pesme popularne shvatio sam tek 2007. u Njujorku, kada sam u jednom kafeu u kome se skupljaju mladi Poljaci video kako luduju uz Maljčike i Retko te viđam sa devojkama. A zašto je to tako, verovatno ima više razloga. Na prvom mestu su svakako same pesme – pesma koja je jednom negde bila hit i pri tom je, na neki način, nadživela svoje vreme, ima solidne šanse da i negde drugde postane hit. Naravno da je veoma važno kakav je prepev, novi aranžman i, vrlo bitno, ko je peva. Pesme ju-autora su uglavnom pevali veoma poznati pevači, a iza nas je stajao BMG Poland, na čijem je čelu tada bila Biljana Bakić. I svakako, postoje određene veze, neke sličnosti među našim narodima. Osim toga što smo Sloveni, čini mi se i da ima određene sličnosti u temperamentima Poljaka i Srba, ako može tako da se kaže… među mojim prijateljima, i u Australiji i ovde, u Austriji, uvek je bilo, odnosno ima, Poljaka. Naravno, vezuje nas i istorija, skoro pola veka komunizma, mada je njihova varijanta bila mnogo tvrđa.

Mene je početkom 1999. godine iz Varšave zvao Gregor Bžozovič, poljski novinar i muzički kritičar, koga sam znao još iz ranih osamdesetih, i izložio mi čitav plan. Gregor je u dva navrata, sredinom sedamdesetih i početkom osamdesetih sa roditeljima živeo u Beogradu, tu je i završio osnovnu školu i zauvek se „zarazio“ jugoslovenskim rokenrolom. Koliko mi je poznato, on je već prethodno, sa Biljanom Bakić organizovao saradnju Gorana Bregovića i Kaje, jedne od najpoznatijih poljskih pevačica, koja je bila više nego uspešna, sledeći korak bio je Jugoton – zapravo kompilacija najvećih hitova jugoslovenskog novog talasa prepevanih na poljski. Hit singlovi na ovom CD-u bili su Maljčiki i Retko te… a tu su i pesme Filma, Haustora, Električnog orgazma, Aerodroma i Bijelog dugmeta. Što se prepevavanja pesama Idola na druge slovenske jezike tiče, moram priznati da sam o tome odavno razmišljao, no to sam više želeo i nad tim lamentirao, nego što sam planirao, jer je za ostvarivanje takvih planova neophodna veoma jaka podrška „na terenu“. Kada se to na kraju i desilo, pokazalo se da i te kako ima smisla. U poslednjih mesec dana, na reizdatom Jugopolisu, objavljene su i poljske verzije pesama Malena i Dok dobuje kiša, a Ona to zna je na Jugopolisu 2, gde je i Bajagina Verujem, koja je već postala veliki hit.

Teško mi je da procenim koliko je veliki uticaj naše pop-kulture na njihovu, o tome bi trebalo razgovarati sa Poljacima, ali je svakako dokaz da je Jugoslavija imala autentičnu, samopouzdanu i jaku rok scenu. Uostalom, cela ta priča sa Poljskom ima i svoju predistoriju. Isti taj Gregor je još krajem 1981. organizovao turneje beogradskih novotalasnih bendova po Poljskoj. Šarlo i Orgazam su otišli i svirali u oktobru/novembru (Orgazam je i objavio „živi“ LP Varšava sa te turneje), a mi (Idoli) bili smo zakazani za decembar. Iz Londona je, specijalno za tu priliku, stigla Vivijan Goldman, novinarka New musical expressa, iz Pariza fotograf prestižnog Actuala. Došli su s idejom da nas prate na turneji i da pišu o rokenrolu iza gvozdene zavese, to je za njih u tom momentu bilo veoma šik. Sve je već bilo dogovoreno, sećam se da sam iz pošte poslao plakate i teleks (preteča telefaksa) da dolazimo, vozne karte su već bile kupljene, međutim nije nam bilo suđeno – četiri dana pre zakazanog koncerta Idola u Varšavi u Poljskoj se desio vojni puč i na vlast je došao general Jeruzelski. Naša turneja je, naravno, bila kolateralna šteta.