Dok je deo javnosti uznemirila činjenica da je Aleksandar Vučić razgovarao sa Evropskom unijom posle 15. marta, ne čini se da to išta znači Briselu. Možda novo studentsko hodočašće do Strazbura unese malo emocija i u taj ograđeni politički prostor
“A s kim bi trebalo da razgovaram?”, retorički je i bukvalno zapitala Marta Kos, evropska komesarka za susedsku politiku i proširenje, u razgovoru sa novinarom slovenačkog N1 pre nekoliko dana.
Ona se našla na udaru javnosti u Srbiji i Sloveniji, posebno na društvenim mrežama, zbog objave na mreži Iks posle sastanka sa Vučićem 17. marta u Briselu.
“Imali smo konstruktivan razgovor”, glasio je deo objave koja je javnost naterala i na psovačke komentare na račun slovenačke diplomatkinje koja se tek probija kanjonima briselske administracije.
Dakle, ne samo da se nije “povukla” posle prvobitne ocene prirode sastanka sa Vučićem – dva dana posle najvećeg protesta u istoriji Srbije na kojem je režim upotrebio zvučno oružje – nego je još i dodala da, ako ne priča sa njim, onda i nema s kim. A za EU je važno da Srbija bude njen deo i da okonča pristupne pregovore, odnosno reforme, navela je Kos… Cela ta retorika i te kako je poznata građanima Srbije.
Mesecima unazad studenti i oni koji ih podržavaju imaju poruku koja glasi: tražimo da institucije rade postupaju, Vučić nije nadležan, a sada im stiže poruka od inače ćutljive EU da se samo sa Vučićem ima pregovarati.
ŠAMARČINA IZ BRISELA
Za sve u Srbiji koji se decenijama trude i bore da pokažu da Srbiji jeste mesto u EU i da Srbija jeste Evropa, ovakav stav nove komesarke u vladi EU koju predvodi Ursula fon der Lajen bio je prava šamarčina. Malo ko je imao strpljenja da kaže, hajde da vidimo šta se pričalo na sastanku, čemu je on služio, je li bilo još poruka… Jednostavno, sama činjenica da u kritičnom momentu protesta u Srbiji EU ugošćava Vučića – čoveka koji je u centaru problema za one koji su u protestu – shvaćena je kao direktna podrška predsedniku Srbije i kao njihovo priznanje da se sve samo sa njim dogovara.
Nekoliko dana nakon toga Vučić se u nekom restoranu u Briselu sreo na večeri sa Fon der Lajen i Antoniom Koštom, predsednikom Evropskog saveta – tela u kome su predstavnici svih država članica. No, iza toga je usledio jedan hladan “tvit” na nalogu predsednice Vlade EU: u njemu se traži od Srbije da hitno sprovede obećane reforme iz medijske i oblasti izbornog sistema, upravo onih oblasti koje su nužne da bi se u Srbiji, ako to bude moguće, organizovali koliko toliko slobodni izbori.
U nedostatku nekih značajnih poseta “velikih državnika”, kao što je to, na primer, bio slučaj prošle godine, Vučiću je bilo dosta da ga neko i negde primi u Briselu, da se “zapljune” na Šumanovom trgu i ovamo pošalje poruku kako je važan pošto od njega sve zavisi. Dakle, svi oni koji govore da nije nadležan mogu i dalje to da čine, ali to nema veze sa onim što se dešava u realpolitičkom svetu.
Dodatno, Marta Kos je u intervjuu kojim je ipak htela da se malo “izvadi” pred kritičarima objasnila da je insistirala na istim stvarima kao i studenti. Eto, studentski se zahtevi poklapaju sa zahtevom EU prema Srbiji, pa je njen sastanak bio priprema onog drugog sa Fon der Lajen i Koštom, a poruke sa tog viđanja u restoranu bile su itekako oštre.
Oni koji poznaju Martu Kos i znaju pojedinosti sastanka sa Vučićem kažu da je to bio neprijatan susret i da je na njemu Kos tražila odgovore na pitanja o tome šta se u Srbiji dešava, ali i zbog čega traje progon pojedinih organizacija civilnog društva i medija.
Možemo da zamislimo da nije nimalo bilo bolje na večeri nekoliko dana docnije, kada je Vučić tražio da sazna kada će mu EU uplatiti onu prvu tranšu od 160 miliona evra pomoći za Zapadni Balkan, a EU je tražila da vidi šta je on uradio od decembra, kada je obećao da će sve biti urađeno do februara 2025. godine.
KAKO OCRNITI ZAPAD
Vučić kao Vučić, igra na kartu kupovine vremena, verujući da će slomiti administraciju u Briselu jer on možda ne ispunjava ono što je dogovorio. Ali zašto biti toliko formalan ako vam je zaista cilj da budemo u EU? I to onoj birokratizovanoj do srži i u procepu između Donalda Trampa i Vladimira Putina, nespremnoj da donese važne odluke o svojoj budućnosti.
Vučić vidi EU kao nefunkcionalnu i neodlučnu ustanovu i pokušava da od nje dobije nekakve privilegije. Ako je to par stotina miliona evra besplatnog novca godišnje– puna kapa. S druge strane, EU moli da se nešto dovede u red u Srbiji. Kao, hajde odgovori bar za prelaznu ocenu i daćemo pare, samo da ne pravite previše problema na Balkanu.
Vučić je posle tog sastanaka, osim što se obratio domaćim biračima, poslao i poruku da će EU narednih dana staviti projekat izgradnje rudnika Jadar u svoja strateška dokumenta. Iz ovoga se zaključuje da on ovakvim ustupcima kupuje svoj lični status i mesto glavnog igrača, iako je većinska Srbija protiv tog projekta. On razume da se to odlično zna, ali baš zbog toga insistira kod “Evropljana” da ga uzmu u obzir jer je to njegov način da korumpira partnere sa Zapada. Takođe, istim je potezom dodano ocrnio EU u Srbiji.
Time je ostvario dva poena: em mu raste rejting na Zapadu, em Zapadu pada rejting u Srbiji, što je inače deo Vučićeve strateške politike od kada je došao na vlast – konstantan rad na rušenju javnog mnjenja i spuštanju želje građana da budemo deo EU.
Niko iz EU ne obazire se na ovu njegovu igru jer, kako veli Marta Kos, “građani Srbije odlučuju kakva će im biti Vlada”. Pa ako ta Vlada želi da dolinu Jadra da za rudnik i da ne ide u EU – u redu. Evropska unija i tako nema pojma šta bi sa sobom i Balkanom, odnosno, ne zna šta da radi sa manje od 20 miliona ljudi, što je pandan Rumuniji kada je ulazila u EU. Dugo su oni u Srbiji koji misle da bi zemlja trebalo da bude članica Unije verovali da će iz nje stići nešto nalik nekom planu ili viziji. I njima je sada je jasno da od toga nema ništa i da jedino još deo javnosti u EU i deo medija gaje neko interesovanje za ono što se u Srbiji dešava.
Istine radi, treba dodati i veći deo EU parlamenta, ali to je upravo onaj deo javnosti zemalja članica koji bi verovatno razumeo da je EU potrebno i geografski objediniti i da Zapadni Balkan, kao centralni deo geografske Evrope, mora biti i deo Unije. Vučić je, početkom ove nedelje, ovoj briselskoj ekskurziji dodao i telefonski razgovor sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom i pohvalio se na Instagramu, što je postala dvodnevna vest dana u svim medijima koji služe njegovoj propagandi.
POLITIKA BESA I KUKANJA
Dok se Vučić momački trudio da pokaže da je glavni – a nije da mu ne ide od ruke – najavljujući i skori sastanak sa Donaldom Trampom, ni koji veruju da to odavno više nije njegov posao nisu imali baš neki odgovor. Deo javnosti je tvitovao u besu i očaju, slao poruke Marti Kos i Ursuli fon der Lajen, a deo opozicije je pisao javna pisma.
Predsednik SSP Dragan Đilas već se pročuo svojim pismima EU administraciji i stranim ambasadama. I sada je Marti Kos poslao ljutito pismo, s punim pravom i svako bi mogao to pismo da potpiše. Međutim, time se ne dobija ništa osim tapšanja po ramenu, jer nije pokazao da EU u Srbiji ima s kim da se razgovara ako ne razgovara s Vučićem. Konkretno – da u Srbiji postoji alternativa i da postoje institucije.
Opozicija nije uspela ni da ode u Brisel, bar u restoran s Martom Kos i Fon der Lajen, te da objasni da bi njih dve imale s kim da pričaju ako bi došle u Srbiju. Na primer, sa ljudima iz pravosuđa, ali i sa samim opozicionarima. Međutim, razjedinjeni i atomizovani, oni i dalje izgledaju kao da su bez plana i ideje, pa čak i kao da nemaju ni želju da se sastave i na jedinstven način odrede o najvažnijim stvarima u Srbiji. Svakoga dana daju naprednjacima pravo da kažu: “Ko ako ne mi, ko ako ne Vučić.” I njima i Marti Kos.
Dinamiku, kao i sve vreme u poslednjih nekoliko meseci, menjaju studenti svojim javnim stavovima i akcijama. Ako Marta Kos i drugi EU zvaničnici neće u Srbiju da vide šta se dešava, studenti su odlučili da odu kod njih u Evropsku uniju. Na dan izlaska ovog broja, u četvrtak 3. aprila, kolona studenata na biciklima kreće na put do Strazbura, da bi tamo, u jednom od centara EU, probali da objasne šta se dešava u Srbiji. Ojačani konstantnim neverovatnim akcijama čitave zime, tokom kojih su prepešačili skoro celu Srbiju, oni sad idu na na putovanje kroz države članice EU. Na tom putu im pomoć pružaju i građani Srbije i dijaspora. Cilj studenata je da urade nešto drugačije od nemoćnih konstatacija da nas niko ne čuje.
Zato, ako ih sretnete, podržite ih. Budite uz njih, jer oni sada idu biciklima da sutra ne bi svi masovno pošli na sever, sklanjajući se od divljaštva, odmazde i korupcije.
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće. A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje
U mesecima nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu plamen pobune proširio se po celoj Srbiji. Prvi protesti krenuli su u Novom Sadu odmah nakon tragedije. Vlast je odgovorila hapšenjima, kordonima policije i zastrašivanjem, ali umesto smirivanja demonstranata usledili su novi protesti
Rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić mesecima je na meti najviših državnih funkcionera i režimskih tabloida, koji ga označavaju kao podmuklog podstrekivača studentskih protesta, oportunistu, “lice zla” i “vođu zločinačke hobotnice”. Kako i zbog čega je jedan rektor postao “državni neprijatelj broj jedan”
“Stojim u kordonu, a moja ćerka mi viče ‘av, av, ubice’. Kako da postupim? Da mi narede – bacio bih pendrek i pancir i stao na stranu svog deteta”, kaže za “Vreme” policajac sa juga Srbije koji po potrebi radi u Policijskoj brigadi Beograd
Nedavno formiranje vlade Đure Macuta jeste deo režimske osvete i cinizma. Najviše se to vidi po “crnoj trojci” novih ministara postavljenih da se obračunaju sa delovima društva koji su predvodnici i simboli velikog višemesečnog bunta, čiji je povod bio pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je odneo 16 ljudskih života. Treba rasturiti prosvetu, univerzitete, nepoćudne medije i delove pravosuđa koji odbijaju da slušaju naredbe, što javno, saopštenjima, što krijući se iza zakonskih procedura. Za to su izabrani oni koji neće imati problem da urade sve što im se kaže, pa i da pojačaju naredbe svojim invencijama
Srpski studenti su sto puta ponovili da je ovo maraton. Slično kao Adam Mihnjik osamdesetih u Poljskoj, kada je govorio o „dugom maršu“. Vlast u Srbiji je na putu kraja – samo treba imati strpljenja
Sa inkluzivnošću stvorenoj na plenumima, studenti bi trebalo da nastave i prilikom izbornog angažmana. Svaki glas je važan, svaki postotak dragocen. I niko tu nije suvišan, uključujući u nekom koraku i opoziciju – kakva god bila
Ko to pominje vanredne izbore kad rejting stranke na vlasti pada, a po svim istraživanjima Vučić nije najvažniji politički faktor u zemlji, već su to studenti?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
