U Beogradu se stvara približno polovina nacionalnog dohotka Srbije, iako tu živi tek oko četvrtine stanovništva naše zemlje. Poreze koje plaćaju Beograđani i firme koje tu rade najvećim delom se direktno slivaju u republičku kasu, a onda Republika, po mehanizmu i dinamici koja sama utvrđuje, uplaćuje deo prihoda u gradsku kasu. Neke takse i porezi, kao na primer takse za korišćenje građevinskog zemljišta, isticanja firmi itd., uplaćuju se direktno u gradsku kasu, ali su u poslednjih 100 dana doneti zakoni i uredbe kojima su ovi direktni gradski prihodi drastično skresani.
Iako su od 2008. do 2012. Gradom i Republikom upravljale gotovo iste koalicije, praktično funkcionisanje se veoma mnogo razlikovalo. Na nivou Republike često smo imali utisak da se odluke teško donose i još teže sprovode, a u Beogradu su okončane ili započete brojne investicije (mostovi, infrastruktura, obnova i izgradnja vrtića), popularne akcije (dopuna porodiljama do pune plate, plaćanje dodatnog pokušaja veštačke oplodnje, uklanjanje nehigijenskih naselja), važni strateški potezi (privođenje kraju planova regulacije koji će pokriti celu teritoriju Grada, projekat metroa). Čak su neke nepopularne i nespretno izvedene akcije, kao što su seča platana na Bulevaru i BusPlus karte, na kraju uspešno realizovane.
Na izborima 2012. i na republičkom i na gradskom nivou dotadašnja vladajuća koalicija je osvojila veći procenat glasova nego 2008, ali je raspored glasova unutar koalicije bio sasvim drugačiji. U Republici su bolje prošli oni koji su imali manje odgovornosti za rad Vlade, a u Gradu oni koji su neposredno vodili Grad.
KO ĆE VLADATI BEOGRADOM: U ovom trenutku postoji nekoliko scenarija daljeg „vladanja Beogradom“.
Prvi je, dosta verovatan, ali nikako siguran, da na vlasti ostane aktuelna koalicija. Ako ona ostane u korektnim odnosima sa Republikom, gledaćemo sve ono što smo gledali i do sada: popularnog i moćnog gradonačelnika, nove inicijative, uspešan završetak pristupnih saobraćajnica Mosta na Adi i severne obilaznice oko Beograda, povećanje investiranja u Beograd kroz novu industrijsku zonu i na lokacijama koje će biti aktivirane usvajanjem prostornih planova koji pokrivaju celu teritoriju Grada… Najveći problemi će biti isti kao do sada: besparica, odnosno kašnjenje u plaćanju po gradskim i opštinskim ugovorima, odnosno u finansiranju gradskih javnih preduzeća. Ako Grad bude uspeo da poveća svoje prihode kroz aktiviranje investitora, Beograd može biti priča o uspehu u vremenima krize.
Moguća je i varijanta da na vlasti ostane aktuelna gradska koalicija, ali uz loše odnose sa republičkom vlašću. U ovom slučaju Republika ima mnogo načina da zagorčava život Gradu: republičke uplate mogu da budu manje i da mnogo više kasne, krediti za potrebe Grada mogu da predugo čekaju na garanciju Skupštine Srbije, direktni gradski prihodi mogu da još više budu smanjeni odlukama Republike. U ovom slučaju Beograd će postati „bojno polje“ za buduće izbore. Beograd će funkcionisati dosta lošije nego što bi mogao a stranačni prvaci će se nadmetati ko je za to kriv. U ovakvom razvoju događaja Grad će biti prinuđen da se mnogo više nego do sada okrene donatorima i finansijerima iz Evropske unije. Gledaćemo kako se prizivaju evropske vrednosti i evropski novac, a možda i neku verziju „grejanja za demokratiju“. Republičkoj vladi takve priče mogu zasmetati na njenom putu ka evropskim integracijama, ali će najviše trpeti građani Beograda, bar do sledećih izbora.
Sledeća po verovatnoći je mogućnost da republička koalicija preuzme Beograd. Kako će u takvom scenariju odbornička većina biti „tanka“, gledaćemo sednice Skupštine grada koje će imati problema sa kvorumom, većinom, preoštrim raspravama, itd. Kako će tadašnja opozicija raspolagati sa mnogo kapaciteta, iskustva i informacija, veoma je verovatno da će na tim gradskim raspravama biti mnogo prilika na kojima će nova gradska vlast izgledati nedovoljno sposobna.
U ovom razvoju događaja, dosta značajnih projekata će biti ukinuto, pauzirano i usporeno. Uzroci mogu biti raznovrsni: nedostatak para i pored dobre saradnje sa Republikom, nedostatak vizije i sagledavanja događaja na duži rok i, verovatno najviše, nedostatak čvrstog liderstva. Malo je verovatno da će nova koalicija moći da iznedri jakog lidera, tako da će Grad verovatno patiti od nedostatka „snage volje“ i „jasnih pravaca“. Koordinacija između Grada, skupštinskih sekretarijata i javnih preduzeća će najverovatnije mnogo više zavisiti od međusobnih odnosa pojedinih lokalno moćnih ljudi nego od nekog plana i strategije.
Na kraju, možda ćemo u Beogradu gledati „veliku koaliciju“. Ona na nivou Beograda može biti formirana na dva načina. Možda ćemo gledati kako SNS ulazi u gradsku vlast po sličnom sistemu kao što je u prethodnoj gradskoj vlasti učestovao LDP: nezvanično, uz direktorska mesta u javnim preduzećima. A postoji mogućnost da gledamo kako DS i SNS sami isprobavaju funkcionisanje svoje velike koalicije, pre nego što je sprovedu na republičkom nivou. U obe varijante ćemo gledati i očuvanje „jakog liderstva“ u Gradu, uz povremena međustranačka trvenja, tako da će glavni pravci razvoja grada i čvrsta koordinacija gradskih tela verovatno biti sasvim dobro očuvani.
ŠTA DA RADE BEOGRAĐANI: U svakom slučaju, treba sačekati do polovine decembra ili Nove godine. Onda ćemo znati da li ćemo prisustvovati „gradskom kompromisu“ ili „gradskom ratu“.
Kada bi trebalo da dam preporuke svojim prijateljima, koji rade i glasaju u Beogradu, najverovatnije bih rekao sledeće: „Ako dođe do ‘gradskog kompromisa’, verovatno se neće mnogo toga promeniti i naredne četiri godine ćemo gledati kohabitaciju gradske i republičke vlasti, slično kao što smo u Parizu gledali Žaka Širaka (1977–1995, i u Londonu Borisa Džonsona. Ako dođe do ‘gradskog rata’, verovatno ćemo gledati dosta lošiji prevoz, vrtiće, socijalne usluge itd. Ali, verovatno ćemo gledati lokalne i republičke izbore znatno ranije od zakonske četiri godine.“
A kada bi me moji klijenti, koji razmišljaju o investicijama u Beogradu, pitali šta da rade, verovatno bi dobili sledeći odgovor: „Ako dođe do ‘gradskog kompromisa’, sada je vreme da u Gradskoj direkciji za zemljište počnete da se raspitujete za lokacije na kojima su rešeni imovinski odnosi, konverzija zemljišta i infrastruktura, pa na osnovu podataka koje dobijete, napravite računicu. Veoma je verovatno da će Grad, zbog opšte besparice, prodavati zemljište spremno za gradnju po povoljnim cenama, samo da bi doveo investitore i naplatio novac za opremanje zemljišta. Ako doživimo ‘gradski rat’, kupujte njive u Krnjači, Ovči i Borči koje ćete tada moći da povoljno dobijete i sačekajte koliko bude potrebno da se gradska planska dokumentacija završi a severna obilaznica poveže Zemun sa Pančevom.“
Nas istorija uči da se političari ovog podneblja mnogo lakše opredeljuju za „rat“ nego za „kompromise“. Ako nam ovog puta razvoj događaja pokaže da je moguće obrnuto i desi nam se „kompromis“ umesto „rata“, prisustvovaćemo još jednom značajnom koraku na putu Srbije u Evropsku uniju. U suprotnom, protivnici prijema Srbije u EU će imati još jedan argument kada kažu da se evropske vrednosti još nisu dovoljno primile u Srbiji.
(Autor je direktor konsultantske kuće EU Build)
