Gde se izgubilo 98.000 posetilaca koncerta na Marakani, šta policija radi na vrućini, kakav je uticaj Sablje na oblačenje budućih generacija devojaka i šta misli Helmut Lipelt, predsednik Komiteta za pravna pitanja i ljudska prava Saveta Evrope
Neko se u policiji bar delimično složio sa egzaltiranim najavama pojedinih populističkih novina, prema kojima je miting podrške zatvorenoj pevačici Svetlani Ceci Raznatović sasvim ozbiljno pretio da ponovi situaciju od pre godinu dana, kada je problematična folk diva okupila 100.000 ljudi na koncertu na beogradskoj Marakani.
U subotu predveče, nešto pre početka protesta na Trgu Republike, pored savezne skupštine, kod ulaza iz Kosovske ulice, kao mnogo puta ranije u vreme protestnih skupova, parkirana su tri policijska autobusa (utisak je da je tu bilo više policajaca nego ispred ambasade Hrvatske koju su, u nedelju uveče, demolirali huligani sa navijačkim „opravdanjem“). Policajci, doduše, nisu delovali naročito „naelektrisano“ – većina ih je, sasvim miroljubivo, pokušavala da nadvlada tešku sparinu ležanjem na travi u gustoj senci skupštinske zgrade, a ostali su popravljali promet u samousluzi na uglu.
Dve raskrsnice dalje kilavo je teklo okupljanje građana koji su, na rođendan svoje ljubimice, došli da zatraže puštanje iz zatvora, kako rekoše govornici, „najveće Srpkinje svih vremena“, „samohrane majke“ Svetlane. Uprkos provokativnim najavama i trudu organizatora (autobus oblepljen slikama pevačice i opremljen solidnim zvučnicima iz kojih su se čuli produkti Cecinog estradnog rada, ceo prethodni dan obaveštavao je i uzbunjivao Beograđane, a bilo je i organizovanih dolazaka iz Žitorađe i Niša), novinari kojima se zalomila radna subota složno su procenili da je na protest stiglo tek oko 2000 ljudi. Posle je, u pojedinim medijima, taj broj pao na 1500 (BBC, „Glas javnosti“) ili porastao do tri ili četiri hiljade, ostajući ipak daleko ispod procene organizatora: na zvaničnom veb-sajtu Cece Ražnatović saopšteno je da je mitingu prisustvovalo oko 20.000 ljudi.
ŠTIKLE I ŠTAKE: Jedno je, međutim, sasvim izvesno: iako je miting u nazivu imao reč „sloboda“ („Sloboda za Cecu“), njegovi učesnici nisu bili isti oni ljudi koji su prethodnih godina na istom mestu utemeljivali novo ime centralnog beogradskog trga – Trg slobode. Bilo je, doduše, oko bine ekstremno nabildovanih, tetoviranih, kratko podšišanih momaka sa zlatnim lancima, ipak nešto tanjim od vrata, sličnih telohraniteljima nekadašnjih opozicionih lidera. Ali, bilo je i vrlo mladih devojaka koje je najdirektnije pogodio Cecin estradni uticaj („ona“ frizura, „ona“ šminka, nešto malo providne tkanine rastegnute preko megabrushaltera i tanga veša u boji različitoj od boje „odeće“, pa sve to natakareno na zaista ogromne štikle).
Malo po strani, u potpunom kontrastu žrtvama estradnog kiča, stajale su žrtve političkog kiča – nekoliko ratnih invalida, verovatno Arkanovih boraca, svojim prisustvom i podrškom komandantovoj udovici, demonstrirali su čvrstinu uverenja koja su ih zauvek fizički unesrećila. Njihovo prisustvo, dolazak pojedinih opozicionih političara i neizbežne Ivane Žigon, kao i složni uzvici „ustaše“, upućeni režimu, u čijoj je akciji borbe protiv organizovanog kriminala Raznatovićka preseljena iz dedinjske tvrđave u zatvorsku ćeliju, potpuno besmislenim učinili su pokušaje organizatora da skup prikažu kao potpuno nepolitički.
Većinske protestne snage bile su šarolike po godinama, a donekle i po imidžu. Česte su bile bele majice sa likom pevačice uokvirenim u zvezdu petokraku, ili s napisom izvučenim iz jedne njene pesme – „Znam za jedan grad, zove se Beograd“ (50 dinara komad). Nosile su se i njene ogromne slike, transparenti na kojima se pominju njena deca i srpske trobojke. Upadljivo je bilo prisustvo sredovečnih ljudi, potresno očiglednih pripadnika najnižih socijalnih slojeva, kojima je, izgleda, pompezno upakovana estradna pojava Svetlane Ražnatović pružala trunčicu zamene za neko stvarno životno zadovoljstvo i nudila ohrabrujuće uverenje da su moguća razna čuda, kad je već moguća transformacija obične devojčice sa sela u megazvezdu okićenu zlatom i dijamantima. Jedna nesumnjivo dobronamerna, vrlo sredovečna gospođa, tipična domaćica iz susedstva, obilazila je novinare i molećivo ponavljala – „pišite lepo, deco“. Nekoliko žena je plakalo; prednjačile su one starije, profesionalno majčinski raspoložene.
Jedino to je činjenica – neke žene, njih nekoliko, na javnom mestu, dakle demonstrativno, plakale su zbog sudbine pevačice koju vole. Sve ostalo – neizbežna razmišljanja o teroru nad nekim ljudima koji su se zatekli na mestu obračuna „tigrova“ za frižidere i drugu tehniku, o žrtvama reketiranja, o žrtvama droge i putevima profita od njenog rasturanja, o sudbini čoveka koji je na istom mestu predvodio desetine znatno masovnijih protesta sa sasvim drugačijim povodom i mogućoj ulozi estradne ikone u bar nekim od tih tragedija – sve to bi se teško u ovom trenutku provuklo kao primer nepristrasnog izveštavanja. Pevačica je u vreme održavanja skupa bila u pritvoru, pa se valja baviti samo pravnom osnovanošću takve mere i čekati obelodanjivanje rezultata istrage vezane za vanestradnu, takoreći honorarnu delatnost Ražnatovićke (za sada je ona, uprkos medijskim spekulacijama o pružanju alibija učesnicima u ubistvu Zorana Đinđića, optužena „samo“ za proneveru više miliona evra i posedovanje oružja). Bez sudske odluke zasnovane na aktuelnoj istrazi, ona je nevina, baš onako kako je vide učesnici subotnjeg protestnog skupa, ma kako možda teško bilo u to poverovati.
ŽEljE I POZDRAVI: Činjenica je i da je Borislav Pelević, lider Stranke srpskog jedinstva (SSJ) čiji je Ceca Raznatović počasni predsednik, delovao vrlo razočarano, kada se, u beloj košulji sa plavim kvadratićima i dosta neobičnom proporcijom visine i težine za jednog sportistu, u sedam minuta do sedam sati, pojavio na slabo posećenom Trgu. Činjenica je i da je ta stranka unapred saopštila da je „samo tehnička podrška mitingu“, a ne organizator skupa. Činjenica je i da je dan nakon mitinga isti taj Pelević na unapred zakazanoj sednici Glavnog odbora SSJ-a obznanio početak predizborne kampanje (za neraspisane parlamentarne izbore). Ali, spekulacija je da je miting podrške Ceci trebalo da predstavlja odskočnu dasku za politički skok stranke koju je osnovao pevačicin pokojni suprug Željko Ražnatović Arkan. A, pošto je spekulacija u pitanju, iz nje ne bi valjalo izvlačiti zaključak o eventualnom pokušaju upotrebe Cecinog zatvorskog staža u političke svrhe.
Nespornih činjenica ima još: najpre, samo je manji deo estradne bratije najavio svoj „siguran“ dolazak na miting podrške vlasnici najvećih silikona tog esnafa. Potom, samo je deo tog dela zaista stigao na mesto događaja. A deo tog dela od dela mašio se mikrofona da nešto kaže ili zapeva. To su činjenice, a sve ostalo su spekulacije – i zaključci koji se odnose na moguć strah estradnih poslenika od suprotstavljanja vlastima, da ih ne bi skinulo sa Pinka; i zaključci koji se odnose na njihovu eventualnu zluradost ili, pak, na iskreno uverenje da je Ražnatovićka zasluženo dopala zatvora. Spekulacije su i zaključci koji se odnose na moguću želju kolega da zauzmu njeno mesto u srcima (džepovima) estradnih konzumenata (plavuša Goga na mitingu je, recimo, otpevala izvesnu Cecinu pesmu, što je za uho nenaviklo na tu vrstu zvuka zvučalo ama baš isto kao original; takvih valjda ima još i, uz malo hirurškog prekrajanja lica i tela, eto solidne inspiracije za sevdah, ili kako se to već zove, ali, u svakom slučaju, dobro se naplaćuje).
Bez obzira na prirodne talente, tehničke mogućnosti i snažnu privlačnost koja vlada između brojnih pevačica i kriminalaca, eventualna proizvodnja Cece umesto Cece mogla bi, ipak, biti dosta neizvestan posao. Jer, Svetlana Ražnatović odavno je mnogo više od obične pevačice – ona je fenomen o kome su pisali najpoznatiji svetski novinari i mnogi sociolozi. Slučaj Ceca, posle njenog prošlogodišnjeg rođendanskog koncerta, dospeo je i na sednicu Saveta Evrope, zahvaljujući nemačkom poslaniku i predsedniku Komiteta za pravna pitanja i ljudska prava Helmutu Lipeltu. Potpuno zanemarivši činjenicu da je Ceca ekstremno popularna čak i u Hrvatskoj, što više govori o pogađanju masovnog ukusa ljudi sličnog iskustva i sličnog (istog) jezika nego o ideološkoj pozadini fenomena, Lipelt je baš na osnovu izveštaja o brojnom stanju publike na beogradskoj Marakani zaključio da je u Srbiji oživeo nacionalizam.
SREDSTVO: Ista škola mišljenja mogla bi, danas, iz odsustva tako masovnog dolaska građana na miting na kome je zatraženo oslobađanje pevačice iz zatvora, izvući zaključak o nekom novom „kliku“ u glavama Srba, koji ih je preusmerio sa nacionalističkog kursa. Bio bi to, naravno, jednako besmislen zaključak kao što je besmislena i smešna bila prošlogodišnja Lipeltova dijagnoza. U postojećim okolnostima izrazite socijalne i političke nepoželjnosti javnog pružanja podrške ličnostima koje je „posekla“ policijska Sablja, jednako nepouzdan bio bi i zaključak o odumiranju fenomena Ceca, kao i zaključak o eventualnoj pritajenoj masovnoj simpatiji građana, koja bi, „kad se steknu uslovi“, mogla eskalirati u još grandiozniju ljubav od one demonstrirane prošlog juna na Marakani. Jer, čak i ako im noge same pocupkuju na prve taktove nekog od Cecinih hitova, teško da će baš svi dosadašnji fanovi Ražnatovićke sačuvati svoju naklonost prema „boginji Ceci“ i ako stignu ubedljivi dokazi o nečasnim rabotama pevačice. Kao što bi, s druge strane, izostanak takvih dokaza predsednicu fudbalskog kluba „Obilić“ mogao približiti srcima nekih ljutih protivnika aktuelnih vlasti, čak i ako su oni do tada slušali samo Stena Geca ili Rahmanjinova.
U međuvremenu, Ceca bi mogla biti idealno sredstvo za medijsko-političke obračune i pozicioniranja. Naivno deluju uveravanja da su samo moralne norme, bez političkog interesa, motivisale nekadašnje glavne promotere raznih Cecinih „projekata“ da nakon njenog hapšenja tako napadno i dosledno počnu da izbegavaju svako pominjanje Ražnatovićke i njenog „umetničkog rada“. Kao što nije sasvim verovatno da su jedino pragmatični razlozi (podilaženje publici) motivisali nekoliko „nezavisnih“ novina i za sada jednu TV stanicu u Beogradu (TV Palma) da svoj prostor ustupe kukumavkama zbog sudbine pevačice ili neobično čestom emitovanju njenog raspuklog glasa i specifičnog stasa. Pre će biti da je Ceca, u dotičnim slučajevima, samo prst kojim se cilja direktno u oči čelnika aktuelnog režima.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
