Zahvaljujući "Blicu" i Marku Somborcu, u Srbiji ponovo živi politički dnevni strip
Svakodnevno čitanje većine dnevnih listova jedna je od onih stvari zbog kojih novinari zaslužuju beneficirani radni staž. U moru deprimirajućih vesti teško je naći povod i za kiseo osmeh, ali kad vidite nekog da se naglas smeje, onda je verovatno upravo pročitao strip Marka Somborca koji svakodnevno izlazi u „Blicu“. Kroz Somborčeve kaiševe defiluju poznati likovi: Vojislav Koštunica, Boris Tadić, Toma Nikolić, Velja Ilić… a njihove dogodovštine u par kadrova često su ne samo najduhovitiji nego i najlucidniji dnevni komentari ovdašnjeg političkog života.
Pojedine epizode Somborčevih stripova – kao ona kad Tadić ucenjuje Koštunicu da će baciti usvojeno mače kroz prozor ako ne uhapsi Mladića – već su klasika, dok je ona u kojoj se Koštunica naglas pita šta će dobiti zauzvrat ako se žrtvuje i prihvati premijerski položaj praktično najbolja dosadašnja analiza strategije narodnjaka u odnosima sa koalicionim partnerima. Kao što Amerikanci svakog jutra diskutuju o vicevima Džeja Lenoa i Dejvida Letermana, tako se strip iz „Blica“ u Srbiji prepričava uz jutarnju kafu po kancelarijama.
Politički dnevni strip u kaiševima je u mnogim zemljama gotovo obavezan deo svakih novina, ali kod nas je dugo bio zaboravljen, sve dok ga Somborac nije oživeo na trećoj strani „Blica“. „Nije da mi to nismo imali, ali smo zaboravili“, kaže Marko Somborac u razgovoru za „Vreme“. „Imali smo Pjera Križanića i Ivu Kušanića na prvoj strani ‘Politike’ i Ota Rajzingera u ‘Vjesniku’, i to je bilo sasvim na nivou onoga što danas rade Amerikanci. Naravno, u to vreme nije bilo moguće ići predaleko u političkom smislu, ali sećam se i danas nekih njihovih radova. A zatim, imamo Coraxa, samo što je njegov stil specifičan, bez reči.“
Rođen 1976, Marko Somborac je upao u nezgodan generacijski procep: tokom njegovog detinjstva, strani i domaći strip je bio u punoj ekspanziji, a taman kad je odrastao cela ta scena je zamrla. „Upisao sam srednju dizajnersku školu jer sam čuo da su je mnogi strip crtači završili, mada tada nisam imao sasvim jasnu predstavu šta je to dizajn“, kaže on. Kasnije je završio višu likovnu i pokušavao da izgradi sopstveni stil. „Eksperimentisao sam, pokušavao da crtam avanturističke i superherojske stripove, ali sam na kraju shvatio da najviše volim da crtam Šešelja“, kaže uz smeh. Prvi kaiš za „Blic“ objavljen je 5. decembra 2005, mada je potrajalo neko vreme dok je dobio sadašnju ležernu formu. Somborac kaže da je tretman koji ima u „Blicu“ veoma zaslužan za rastuću popularnost njegovog stripa. „Da su me gurnuli negde pozadi mogao sam da budem tri puta bolji i duhovitiji, a opet bi malo ko to primetio.“ Dodaje da nikada nije iskusio nikakav oblik cenzure i da ima potpunu slobodu u svom poslu.
Crtati ovakav strip iz dana u dan, i pritom održavati kvalitet nije nimalo lako. Neke Somborčeve kolege u Americi imaju pomoćnike – crtače i scenariste – koji im pomažu da se izbore sa ubitačnim tempom, ali on se oslanja isključivo na sopstvene snage. „Obično imam dva-tri kaiša u šteku, ali ne volim da ih koristim. Jeste teško, ali to je ipak nešto što sam oduvek želeo da radim. Kad vidim da se ljudima to sviđa, ili kad pogledam nešto što sam radio pre nekog vremena, pa se i ja nasmejem, onda je to vredno truda. Ne znam koliko dugo ću izdržati opterećenje; ja bih voleo što duže, ali vremenom ću i ja steći neke ‘robove’, pa će oni sve da rade, a ja ću se samo potpisivati, kao Dizni.“
Autori retko liče na svoje radove, ali Marko Somborac je čovek nenametljiv i duhovit na jedan dobroćudan način, baš kao i njegovi stripovi. Koliko god zloba bila prisutna u našem političkom životu, u dnevnim kaiševima u „Blicu“ nikada nema pakosti, i to je jedna od najboljih osobina njegovog humora. „Svaki dan poneko od naših političara kaže ili uradi nešto smešno, i to mi mnogo pomaže“, kaže Somborac. „Trebalo bi da im dajem procenat.“
Druga važna osobina ovih stripova je nepristrasnost: kad pročitate Somborčeve stripove na gomili, nikako ne možete da na osnovu njih uočite autorovu sklonost ka nekoj posebnoj političkoj opciji: ravnomerno su zastupljeni svi lideri vladajuće koalicije, kao i opozicionari. „Trudim se da to bude ravnomerno, ali šta ću nacrtati za sutrašnji broj zavisi od aktuelnih događaja i inspiracije. Koštunica mi je često najsmešniji, ali onda posle uvek gledam da sledećeg dana potkačim nekog drugog. Najvažnije je ipak da to što uradim bude smešno, i da stigne na vreme u redakciju.“
Somborac kaže da nikada nije dobio nikakvu reakciju od političara koje crta, niti je ikog od njih lično upoznao. „Rekao sam u jednom intervjuu da sam u poštanskom sandučetu našao cedulju na kojoj je pisalo ‘Tako mi preambule, sad si preterao!’, ali to je bila šala.“ A koga bi želeo da upozna, ako bi mu se pružila prilika? „Koštunicu, Mladića i Ahtisarija! I Karlu…“
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće. A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje
U mesecima nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu plamen pobune proširio se po celoj Srbiji. Prvi protesti krenuli su u Novom Sadu odmah nakon tragedije. Vlast je odgovorila hapšenjima, kordonima policije i zastrašivanjem, ali umesto smirivanja demonstranata usledili su novi protesti
Rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić mesecima je na meti najviših državnih funkcionera i režimskih tabloida, koji ga označavaju kao podmuklog podstrekivača studentskih protesta, oportunistu, “lice zla” i “vođu zločinačke hobotnice”. Kako i zbog čega je jedan rektor postao “državni neprijatelj broj jedan”
“Stojim u kordonu, a moja ćerka mi viče ‘av, av, ubice’. Kako da postupim? Da mi narede – bacio bih pendrek i pancir i stao na stranu svog deteta”, kaže za “Vreme” policajac sa juga Srbije koji po potrebi radi u Policijskoj brigadi Beograd
Nedavno formiranje vlade Đure Macuta jeste deo režimske osvete i cinizma. Najviše se to vidi po “crnoj trojci” novih ministara postavljenih da se obračunaju sa delovima društva koji su predvodnici i simboli velikog višemesečnog bunta, čiji je povod bio pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je odneo 16 ljudskih života. Treba rasturiti prosvetu, univerzitete, nepoćudne medije i delove pravosuđa koji odbijaju da slušaju naredbe, što javno, saopštenjima, što krijući se iza zakonskih procedura. Za to su izabrani oni koji neće imati problem da urade sve što im se kaže, pa i da pojačaju naredbe svojim invencijama
Brutalno pendrečenje studenata i građana u Novom Sadu pokazuje da je režim ne samo spreman na osvetu – nego je već i sprovodi
Ako se u stvarnosti naruši princip ravnoteže - onako kako je nesposobni režim narušio odnos između betonskih elemenata na novosadskoj Železničkoj stanici – stvarnost će se ponašati kao nadstrešnica: otkazaće poslušnost
Ministri često nazivaju Vučića razrednim starešinom. U njegovoj učionici nema radosti ili kritičnog promišljanja. Ima da svi pognu glave nad klupama, bubaju i slušaju. O čemu se ovde radi, čitalac gleda na televiziji svaki dan
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
