Zahvaljujući "Blicu" i Marku Somborcu, u Srbiji ponovo živi politički dnevni strip
Svakodnevno čitanje većine dnevnih listova jedna je od onih stvari zbog kojih novinari zaslužuju beneficirani radni staž. U moru deprimirajućih vesti teško je naći povod i za kiseo osmeh, ali kad vidite nekog da se naglas smeje, onda je verovatno upravo pročitao strip Marka Somborca koji svakodnevno izlazi u „Blicu“. Kroz Somborčeve kaiševe defiluju poznati likovi: Vojislav Koštunica, Boris Tadić, Toma Nikolić, Velja Ilić… a njihove dogodovštine u par kadrova često su ne samo najduhovitiji nego i najlucidniji dnevni komentari ovdašnjeg političkog života.
Pojedine epizode Somborčevih stripova – kao ona kad Tadić ucenjuje Koštunicu da će baciti usvojeno mače kroz prozor ako ne uhapsi Mladića – već su klasika, dok je ona u kojoj se Koštunica naglas pita šta će dobiti zauzvrat ako se žrtvuje i prihvati premijerski položaj praktično najbolja dosadašnja analiza strategije narodnjaka u odnosima sa koalicionim partnerima. Kao što Amerikanci svakog jutra diskutuju o vicevima Džeja Lenoa i Dejvida Letermana, tako se strip iz „Blica“ u Srbiji prepričava uz jutarnju kafu po kancelarijama.
Politički dnevni strip u kaiševima je u mnogim zemljama gotovo obavezan deo svakih novina, ali kod nas je dugo bio zaboravljen, sve dok ga Somborac nije oživeo na trećoj strani „Blica“. „Nije da mi to nismo imali, ali smo zaboravili“, kaže Marko Somborac u razgovoru za „Vreme“. „Imali smo Pjera Križanića i Ivu Kušanića na prvoj strani ‘Politike’ i Ota Rajzingera u ‘Vjesniku’, i to je bilo sasvim na nivou onoga što danas rade Amerikanci. Naravno, u to vreme nije bilo moguće ići predaleko u političkom smislu, ali sećam se i danas nekih njihovih radova. A zatim, imamo Coraxa, samo što je njegov stil specifičan, bez reči.“
Rođen 1976, Marko Somborac je upao u nezgodan generacijski procep: tokom njegovog detinjstva, strani i domaći strip je bio u punoj ekspanziji, a taman kad je odrastao cela ta scena je zamrla. „Upisao sam srednju dizajnersku školu jer sam čuo da su je mnogi strip crtači završili, mada tada nisam imao sasvim jasnu predstavu šta je to dizajn“, kaže on. Kasnije je završio višu likovnu i pokušavao da izgradi sopstveni stil. „Eksperimentisao sam, pokušavao da crtam avanturističke i superherojske stripove, ali sam na kraju shvatio da najviše volim da crtam Šešelja“, kaže uz smeh. Prvi kaiš za „Blic“ objavljen je 5. decembra 2005, mada je potrajalo neko vreme dok je dobio sadašnju ležernu formu. Somborac kaže da je tretman koji ima u „Blicu“ veoma zaslužan za rastuću popularnost njegovog stripa. „Da su me gurnuli negde pozadi mogao sam da budem tri puta bolji i duhovitiji, a opet bi malo ko to primetio.“ Dodaje da nikada nije iskusio nikakav oblik cenzure i da ima potpunu slobodu u svom poslu.
Crtati ovakav strip iz dana u dan, i pritom održavati kvalitet nije nimalo lako. Neke Somborčeve kolege u Americi imaju pomoćnike – crtače i scenariste – koji im pomažu da se izbore sa ubitačnim tempom, ali on se oslanja isključivo na sopstvene snage. „Obično imam dva-tri kaiša u šteku, ali ne volim da ih koristim. Jeste teško, ali to je ipak nešto što sam oduvek želeo da radim. Kad vidim da se ljudima to sviđa, ili kad pogledam nešto što sam radio pre nekog vremena, pa se i ja nasmejem, onda je to vredno truda. Ne znam koliko dugo ću izdržati opterećenje; ja bih voleo što duže, ali vremenom ću i ja steći neke ‘robove’, pa će oni sve da rade, a ja ću se samo potpisivati, kao Dizni.“
Autori retko liče na svoje radove, ali Marko Somborac je čovek nenametljiv i duhovit na jedan dobroćudan način, baš kao i njegovi stripovi. Koliko god zloba bila prisutna u našem političkom životu, u dnevnim kaiševima u „Blicu“ nikada nema pakosti, i to je jedna od najboljih osobina njegovog humora. „Svaki dan poneko od naših političara kaže ili uradi nešto smešno, i to mi mnogo pomaže“, kaže Somborac. „Trebalo bi da im dajem procenat.“
Druga važna osobina ovih stripova je nepristrasnost: kad pročitate Somborčeve stripove na gomili, nikako ne možete da na osnovu njih uočite autorovu sklonost ka nekoj posebnoj političkoj opciji: ravnomerno su zastupljeni svi lideri vladajuće koalicije, kao i opozicionari. „Trudim se da to bude ravnomerno, ali šta ću nacrtati za sutrašnji broj zavisi od aktuelnih događaja i inspiracije. Koštunica mi je često najsmešniji, ali onda posle uvek gledam da sledećeg dana potkačim nekog drugog. Najvažnije je ipak da to što uradim bude smešno, i da stigne na vreme u redakciju.“
Somborac kaže da nikada nije dobio nikakvu reakciju od političara koje crta, niti je ikog od njih lično upoznao. „Rekao sam u jednom intervjuu da sam u poštanskom sandučetu našao cedulju na kojoj je pisalo ‘Tako mi preambule, sad si preterao!’, ali to je bila šala.“ A koga bi želeo da upozna, ako bi mu se pružila prilika? „Koštunicu, Mladića i Ahtisarija! I Karlu…“
Srbija je ušla u građansku neposlušnost, a to sa sobom nosi posledice. U danima za nama postalo je nemoguće prebrojati privedene, uhapšene i povređene. Ostaće zabeleženo da su se policijske marice u punoj brzini zaletale u mirne građane i da je jedan čovek hteo da naudi sebi, pod teretom pritiska vlasti
Šta je sve pokazao protest u subotu 28. juna? Kakve poruke i pouke odatle može da izvuče vlast – i čini li to – a kakve studenti i građani koji demonstriraju? Da li je manifestacija nacionalizma na Vidovdan bila očekivana, potencijalno opasna ili predstavlja nešto sasvim drugo? U kakvom se položaju sada nalazi režim, a u kakvom njegovi protivnici
Brojanje glasova na ponovljenim izborima, na jednom izbornom mestu, u varošici od 10.000 ljudi, pratio je lično predsednik države Aleksandar Vučić jer je znao – ako padne Kosjerić, zaljuljaće se mnogo više od jedne opštinske vlasti. Uspeo je SNS na kraju da zadrži izbornu pobedu, uz uobičajeni repertoar – zastrašivanje, demonstraciju sile i medijska blaćenja protivnika
Građani i studenti su tako dobro organizovani da policija izgleda smešno. Trčkaraju od ulice do ulice, od kvarta do kvarta, kao neka zbunjena deca. Ako ovaj bunt iznedri očekivani rezultat, odnosno ako Novi Sad odista postane ovdašnji Gdanjsk – to će u istoriju grada nesumnjivo biti upisano zlatnim slovima. Govoriće se o tome sa ponosom, kao što se sa ponosom ističe da je 1748. godine postao slobodan, autonoman grad, dekretom carice Marije Terezije. Slobodu je tada platio, ona se uvek plaća
“Posle ovih sedam meseci”, kaže psiholog Zoran Pavlović, “represija postaje sasvim jasno kontraproduktivna. Režimi koji koriste prekomernu silu često nehotice mobilišu građane, jer nasilje delegitimizuje vlast, a ljudima daje moralnu jasnoću i emocionalnu snagu da se suprotstave. Represija, drugim rečima, ne samo da neće pasivizovati društvo (što režim planira), već će samo ojačati granicu između ‘nas’ i ‘njih’, ojačaće i identitet otpora i pojačati koheziju unutar grupe koja trpi nepravdu. Broj ljudi koji izlaze na ulice ne smanjuje se već raste”
Da li biste seli sa Aleksandrom Vučićem za kafanski sto nakon što je pomilovao naprednjačke muškarčine koje su palicom junački polomile vilicu studentkinji? Osim gubitka elementarnih moralnih kočnica, šta još stoji iza ovog čina
Nad premlaćivanjem i hapšenjem studenata čovek može da se zgrozi, ali ne sme da se iznenadi – pa sve je to Aleksandar Vučić najavio. Ali, videće da je pendrek slaba zaštita od naroda
Generacija koja vodi ovu pobunu prihvata razlike kao deo svog horizonta normalnosti, nešto prirodno i podrazumevano. Otuda je njihov patriotizam čist, nimalo nalik toksičnom nacionalizmu iz devedesetih
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
