Bušotine u naftnoj politici

Dok su svetskim tržištem sirove nafte poslednjih meseci tutnjali uragani visokih cena, koje su tokom oktobra preskakale i psihološku granicu od 50 dolara za barel lake nafte – na domaćem tržištu derivata, naizgled, nije se dešavalo ništa, mada Srbija uvozi oko 82 odsto potrebnog petroleja. Domaće cene, koje su limitirane poznatom uredbom Vlade o maksimiziranju cene derivata nafte (donetom početkom 2003. godine, a inoviranom 23. oktobra iste godine) – nisu bile menjane (bar ne po tom regulatornom dokumentu) još od maja ove godine, iako je na svetskom tržištu cena lake „brent“ nafte u međuvremenu poskočila sa skoro 40 na oko 50 dolara za barel. Istina, tokom avgusta Vlada je dala saglasnost na cenovnik NIS-a koji sadrži cene koje su oko pola dinara više od onih na tržištu, ali te cene izgleda nisu „zaživele“. Odlučnije reagovanje na svetsku naftnu krizu čini se da se odlagalo, a verovatno će i dalje ostati u zakašnjenju.

CENA I INFLACIJA: Na primer, 14. oktobra ove godine na tržištu u Londonu, prema zvaničnom indikatoru koga se drži spomenuta nova uredba (Platts Crude Oil Assessments), cena „brenta“ je bila oko 50 dolara za barel – a pošto mi uglavnom uvozimo laku naftu „ural“ (RCMB), koja je trenutno jeftinija za oko šest-sedam dolara po barelu od bliskoistočnog „brenta“ – ispada da je baza za novi nivo maksimiziranja cene derivata na tržištu u Srbiji još trebalo da bude oko 43-44 dolara za barel. No, veseli potrošači i dalje mogu da kupe benzin i dizel praktično po „majskim cenama“, onima koje su bile bazirane na nivou cene uvozne nafte od oko 33 dolara za barel. Tu zgodnu okolnost otkrivali su i potrošači iz susednih zemalja, pa su sve češće tankovali gorivo na našim pograničnim pumpama. Jer, na primer, benzin BMB 95 je kod nas u maloprodaji koštao 0,8 evra po litru, a u Hrvatskoj 0,9, u Mađarskoj 1,1, u Sloveniji 0,86, a u Grčkoj 0,83 evra po litru. Još je primetnija jeftinoća u Srbiji bila kada su upoređivane cene popularnog D-2 goriva – u Srbiji je litar koštao 0,63 evra, a u Mađarskoj 0,95, u Hrvatskoj 0,9, u Sloveniji 0,81, a u Grčkoj 0,8 evra.

Kada se ovim podacima, koji su proteklog vikenda bili izneti na zanimljivom seminaru NIS-a za novinare na Zlatiboru (održan pod naslovom „Tržište nafte i naftnih derivata“), pridruži i okolnost da je, na primer, državni budžet (preko akciza i poreza) od spomenute cene litra benzina BMB 95 u Srbiji prihodovao 0,51 evra, dok je budžet u Hrvatskoj uzimao 0,59, u Mađarskoj 0,63, u Sloveniji 0,51, a u Grčkoj 0,43 evra – ispada da naša vlada, četvoromesečnim oklevanjem da podigne plafon cene derivata, nije radila samo na uštrb profita svoje sopstvene naftne kompanije (NIS-a, koji je 100 odsto u državnom vlasništvu, a na koji je sada palo bezmalo kompletno snabdevanje domaćeg tržišta uvoznom naftom), nego i protiv samog svog budžeta (koji se po zahtevu MMF-a, u danu kada ovaj tekst ide u štampu, rebalansira u Skupštini Srbije, jer budžetski prihodi ne mogu da pokriju razliku između projektovanog i zatraženog, smanjenog nivoa deficita). Zašto je, dakle, Vlada Srbije ignorisala svoju sopstvenu uredbu o maksimiziranju cena derivata – iako su njeni istaknuti predstavnici upravo skok cena nafte na svetskom tržištu isticali kao jedan od glavnih razloga porasta ovogodišnje stope inflacije na neplanirani nivo od oko (i preko) deset odsto, pa i sami nekoliko sedmica najavljivali novu nužnu korekciju cene derivata naviše (i pri tom pretili smenom rukovodstvu NIS-a, ukoliko ono bude lobiralo za znatnije poskupljenje svojih proizvoda). Uostalom, to stalno odlagano i stalno najavljivano poskupljenje benzina i dizela verovatno će naići na više razmevanja kod najšireg građanstva od niza drugih ekonomskih poteza koji su već preduzeti, jer je naša javnost zasuta nizom informacija o akutnoj zabrinjavajućoj konfuziji na svetskom tržištu nafte, a novinari su na Zlatiboru obavešteni da najkompetenetniji svetski prognostičari ne očekuju pad cena nafte do Nove godine, već, naprotiv, prorokuju nešto viši (ali ne dramatično viši) nivo cena od današnjeg.

Kolebanje Vlade Srbije da ranije ili doslovno primeni Uredbu o nafti može se hipotetično tumačiti na razne načine, ali ovde valja proanalizirati moguće makroekonomske, koncepcijske i takozvane razloge „nadmetanja za kontrolu“ nad naftnim biznisom između „moćnih grupa“.

VIŠAK I MANjAK: Ako počnemo sa makroekonomskim razlozima, videćemo da se kreatori ekonomske politike u Srbiji najviše plaše razmaha inflacionih očekivanja (koja su uvek opasnija od puke protekle inflacije, ma kolika ona bila). Naime, pošto porast cena derivata utiče na cenu gotovo svih proizvoda i usluga, vlada se verovatno plaši da će novim poskupljenjem goriva „otkočiti“ i sva druga inflaciona žarišta i da će kraj godine dočekati sa lošom „sintetičkom ocenom“ svoje ekonomske politike (stopa inflacije je ključna među tim „sintetičkim ocenama“). No, sa svakim danom odlaganja susreta i sa ovom realnošću, realnošću poskupljenja sirove nafte na svetskom tržištu, Vlada je delila „subvencije“ svim potrošačima goriva i tako gotovo bukvalno sekla jednu od najvažnijih grana na kojoj sedi (na primer, zimus je Vlada od NIS-a uzela „donaciju“ iz njegovog profita od oko pet milijardi dinara, a sledeće godine će je možda morati vraćati u većem iznosu – da bi pokrila gubitke ove kompanije). Uostalom, Miroljub Labus, potpredsednik Vlade Srbije i vodeći čovek naše ekonomske politike, stalno je isticao da je glavni cilj ove vlade da osposobi vodeća preduzeća za tržišne uslove poslovanja i da tako smanji broj kompanija kojima su potrebne subvencije, koje, dakako, opterećuju državni budžet. U stvari, da ne dužimo sa ovom pričom, nema te makroekonomske politike koja može opstati na „zataškavanju realnosti“, i za privrednu stabilnost je, na duži rok, ignorisanje skupe svetske nafte gotovo jednako (ili skoro jednako) opasno kao i beskonačno vrdanje u odnosima Srbije sa Haškim tribunalom (u tom smislu, o uticaju generala Mladića na domaću inflaciju moglo bi se posebno pisati).

No, na drugoj strani, ukoliko Koštunica i Labus procenjuju da će do kraja godine ipak morati ponovo zavrteti i vanredni izborni rulet za srpski parlament, akutna neodlučna makroekonomska taktika s naftom odmah se može razumeti kao „makropolitička taktika“. Vlada koja očekuje nove izbore u narednim mesecima nema drugog cilja nega da „preživi“ – i tu se ne pita šta taj cilj koga košta.

Ako pokušamo da uočimo eventualne „koncepcijske razloge“ u pomenutom kolebanju oko politike cena derivata nafte, analiza bi morala da zahvati slabosti ranije naftne politike i prateće regulative, a pre svega slabosti domaće naftne privrede, koje su „pokrivale“ ta politika i ta regulativa. Očigledno je da ima i toga u tekućoj „pat poziciji“ na domaćoj naftnoj sceni. Potpredsednik Vlade Miroljub Labus optužio je, tako, menadžere NIS-a da ništa ne preduzimaju u smanjivanju troškova i povećavanju efikasnosti ove kompanije, a ministar finansija Mlađan Dinkić je, čak, preko novina najavio promenu vladine uredbe o nafti.

DETAljI UREDBE: Iako je prva uredba Vlade Srbije navodno bila vezana za kretanje cena derivata u Evropskoj uniji, inovirana uredba jasno vezuje domaće cene derivata ne za kretanje cene derivata u regionu, nego za kotacije svetske cene sirove nafte. Ova drastična „rafinirana razlika“ u koncepciji maksimiziranja domaćih cena ima prilične reperkusije i ona je od sudbinskog značaja za domaće rafinerije, jer u konkurenciju na tržištu ne ubacuje njihove sposobnosti. Dok su uredbe o regulisanju cena derivata na unutrašnjem tržištu u Sloveniji i Hrvatskoj direktno vezane za cene derivata na svetskom tržištu (a derivati su, uzgred, u poslednja četiri meseca takođe znatno poskupeli, sa 300 na 400 dolara po toni), u našoj uredbi se kaže da će se cena derivata povećavati za isti procenat za koliko se zabeleži porast cena nafte (kod pada je, naravno, obrnuto) – ukoliko se ta cena promeni za više od 2,5 odsto i ukoliko je od poslednje promene cena proteklo više od 30 dana. S tim da je uvoz derivata ograničen, a maksimalni troškovi transporta i prerade su određeni. Naime, trošak transporta (osiguranja, špedicije i ostalog) limitiran je na 1,7 po barelu ili 12,5 dolara po toni, a trošak prerade je regulisan u dve osnovne varijante. Ukoliko je svetska cena barela nafte manja od 24 dolara, rafinerije mogu da naplate 6,139 dolara za preradu jednog barela, to jest 45 dolara po toni (za tačno određenu strukturu prerade), a kada je cena veća od 30 dolara za barel, cena prerade pada na 4,505 dolara za preradu jednog barela, to jest 33 dolara za tonu. Ovaj sistem formiranja cene derivata u Srbiji štiti maržu naših rafinerija u Pančevu i Novom Sadu, koje su iz mnogih (ali i različitih) razloga skuplje od mnogih rafinerija u okruženju i one ne bi mogle izdržati sistem maksimiziranja cena u Sloveniji i Hrvatskoj, koji je vezan za cene derivata u regionu, a pri tom je uvoz derivata liberalan.

Kako je na pomenutom seminaru na Zlatiboru jasno izjavio Đorđe Mihajlović, pomoćnik generalnog direktora NIS-a za rafinerijsku preradu, marža naših rafinerija bi po isteku važeće uredbe o nafti (ukoliko se ne promeni, ona bi važila do 2006. godine) automatski, zbog spoljne konkurencije, pala za 40 odsto i one bi se našle na ivici ponora. Prema onome što je govorio, moglo se zaključiti da su dosadašnjim ulaganjima (cene se na preko 150 miliona dolara), posle razaranja tokom NATO bombardovanja, naše rafinerije tek „ponovo izgrađene“, ali da bez hitne modernizacije i međusobne „tehnološke integracije“ one neće moći da povrate gravitirajuće tržište i tako opstanu u konkurentnim uslovima. A na tom tržištu (Bosna, Crna Gora, Makedonija i Kosovo) mađarski MOL sada godišnje izvozi 870.000 tona derivata, hrvatska INA 855.000 tona, a grčki Helenik 500.000 tona – to jest, samo te tri firme na to tržište ubacuju ukupno 2.236.000 tona derivata (i tako sopstvene rafinerije čine još efikasnijim u poređenju s našima).

REGIONALNA UTRKA: Kad je reč o famoznom restrukturiranju NIS-a, zbog raširene načelne konfuzije oko ovog pojma u našoj javnosti, valja podsetiti da se ono ne iscrpljuje „reorganizacijom“ kompanije i smanjivanjem ili upošljavanjem na novim poslovima sadašnjih „viškova radne snage“ – već da restrukturacija pre svega znači modernizaciju poslovanja u svakom, pa i tehnološkom pogledu. To, opet, podrazumeva znatna ulaganja, koja, u najmanju ruku, nije moguće racionalno pozicionirati bez privatizacije i povezivanja sa (snažnijim) strateškim partnerima. Mihajlović je s tim u vezi izneo i nekoliko zanimljivih opaski u vezi s privatizacijom i strateškim partnerstvom u naftnoj privredi u našem regionu.

Po Mihajlovićevom mišljenju, i dosadašnje povezivanje naftnih kompanija u regionu (uz isprepleteno vlasništvo) bilo je motivisano iz dva razloga. Sadašnji regionalni lideri, s jedne strane, stalno se plaše da ovde ne hrupi neko doista krupan – te da sa bazom u nekoj od malih država ne „počisti“ sa tržišta regiona sve ostale (prvo im obarajući cenu firmi poplavom robe po konkurentnoj ceni), a sa druge strane, sami teže da postanu „organizatori“ nešto većeg tržišta, koje bi opet bilo meta za unosnu akviziciju „naftnih medveda“ (koji zasad neće da se pačaju sa tržištima koja pojedinačno „jedu“ između dva i četiri miliona tona robe). Ta okolnost, uprošćeno govoreći, podstiče interes regionalnih naftnih prvaka i za naš NIS – po logici: bolje ja, nego neko veoma velik, bar dotle dok svi zajedno ne budu dobri za dalju prodaju.

Drugo, regionalni naftni prvaci, uprkos raširenom drugačijem mišljenju, nisu u suštini zainteresovani da kupe pojedine rafinerije u drugim zemljama da bi ih zatvorili, i tako, po raširenoj priči, od svojih dobrih rafinerija napravili još veće i još bolje. Ti regionalni lideri dobro znaju da njihovo prisustvo na tuđem nacionalnom tržištu, bar na ovim prostorima, podrazumeva upošljavanje i unapređivanje lokalnih kapaciteta – a pri tom znaju i da cene važnost „stabilnog prisustva“ na širokom prostoru u naftnoj branši. Uostalom, zašto bi neko u Mađarskoj, Sloveniji, Hrvatskoj ili Slovačkoj gradio nove rafinerije, ako može da kupi u susedstvu neke već gotove i učini ih efikasnijim s manje ulaganja od gradnje potpuno novih (sa svim rizicima i troškovima koje danas u evropskim zemljama nosi gradnja naftnih postrojenja). Iz svega toga proizlazi da se i NIS mora hvatati u regionalno kolo (sviđalo se to profesionalnim patriotama ili ne), ne plašeći se zatvaranja svojih rafinerija – jer sve drugo je, za nekog ko je već u velikom zakašnjenju u trci, mnogo, mnogo skuplje.

Treći krug razloga za izvesnu akutnu konfuziju u srpskoj naftnoj politici, a jasno je da su svi oni povezani i isprepleteni, može se nazvati krugom natezanja političkih i interesnih lobija za što neposredniju kontrolu našeg naftnog biznisa. Tu prvo možemo primetiti izvesne napetosti i „disharmoniju“ unutar same vladajuće koalicije. U stvari, može se naslutiti da je, bar što se tiče Uredbe o nafti, na jednoj strani Ministarstvo za energetiku i rudarstvo, a da su na drugoj Ministarstvo za finansije i Ministarstvo za trgovinu. Ovi potonji verovatno smatraju da „razblaživanje“ generalne inflacije može i mora da plati nacionalna naftna kompanija, dok ovi drugi verovatno nisu radi da jedno od dva najkrupnija javna preduzeća koja potpadaju pod njihov resor padne na niske grane. Uostalom, tri ministarstva vode ljudi iz tri stranke vladajuće koalicije, pa to možda povećava podozrenje prema „tuđim kravama“.