Šta je nama danas Dragoljub Draža Mihailović (Ivanjica, 20. april 1893. – Beograd, jun 1946)? „Prvi gerilac u Evropi i školski drug De Gola“? Ratni zločinac, saradnik okupatora i domaćih izdajnika? Generalštapski oficir, politici slabo vičan, slab karakter nesposoban da u potčinjenim jedinicama održi disciplinu? Oklevalo i ziheraš, komandant koji je propustio svoje šanse sve čekajući kojoj bi se strani priklonio, pa je i tu učinio pogrešan izbor? Odmetnik od kralja i vlade u Londonu? Nevina žrtva Čerčilovih mahinacija u dogovoru sa Titom? Ili poučni eksponat na otpadu istorije?
Ovih dana trebalo bi da nas višenamenski Slobodan Homen obavesti dokle je ta neka njegova komisija stigla tražeći grob Draže Mihailovića; „Iskopaće tebe Homen!“, što reče Pera Luković… Sva je prilika da neće. Oni koji znaju šta se sa posmrtnim ostacima desilo pošto je osuđenik „umro na prečac u prisustvu vlasti“ ili su mrtvi – ili neće da kažu ni po koju cenu, iz inata. Jovo Kapičić bio je jasan: „Sve i da znam, ne bih vam rekao.“ Sretao sam razne ljude koji su u hapšenju, istrazi i suđenju imali neku ulogu i niti jedan jedini nije bio spreman da tu stvar razjasni. S te strane, dakle, nema nade.
Ljudi malo bolje upućeni u takve slučajeve kažu da je sve to posao zaludan: za narodne izdajnike nema mesta u domovinskoj zemlji, pa se zato (i da se kasnije ne bi pravila simbolička mesta za pristalice) ostaci spale, razveju i puste niz vodu ili u more. Dinko Šakić, komandant Jasenovca, sahranjen je u punoj ustaškoj gala uniformi, ali on je dolijao tek 1998, pa je bio izuzetak po sentimentalnoj crti Tuđmanovih simpatija za NDH, mada ga to nije spaslo robije na kojoj je i umro. Sva je prilika da Dražu čak ni Homen iskopati neće i da će Vuk i Dana Drašković (i još neki) ostati neutešni. Mogu se lako zamisliti naricanja i nadgrobne besede tužnom zboru kad bi se ostaci nekim čudom pronašli, ali – kako stvari stoje – bićemo pošteđeni scena guranja nad grobom Vuka i Voje Mihailovića, duhovnog i ostavinskog naslednika. Za sada imamo samo nešto malo ličnih predmeta (naočari itd.) izloženih u predvorju direkcije BIA, dva-tri ne baš uspešno izvedena spomenika, topla sećanja sve manje saboraca i mit koji održava izvesna vrsta fanatika koji Dražu u životu sreli nisu.
MIT FANATIKA: Taj mit je zanimljiv. Zašto je neki košarkaš Gurović istetovirao Dražin lik na pola leđa? Zašto Vuk, Dana i ovo što je ostalo od SPO-a ne mogu usta da otvore, a da ne pomenu Dražu? Zašto veselnik Vuk mrči papir za neopevano pretenciozne, dosadne (i činjenično netačne) knjige tipa Noć đenerala? Koliko je glasača SPO dobio na Dražu? Zašto se gomila kojekakvih „dobrovoljaca“ i „četnika“ godinama po Srbiji, Bosni i Kninu dizajnirala po Dražinim slikama? Zašto je srpska nacionalistička opozicija krenula iz Nove Pazove pod četničkim šubarama, da bi danas samo SPO insistirao na tome? Šešeljevi radikali ubrzo su se odmakli od Draže i, kao, njima su četnici uzor, ali bez đenerala. Ono malo neke sirotinje oko Knina insistiralo je na tradiciji „Dinarske divizije“ i popa Đujića, ama je i njih prošlo. U Republici Srpskoj nastoje da četničku tradiciju zaborave; preko volje, doduše, ali – šta je, tu je. Kud se dedoše sve one „četničke vojvode“, njih na stotine, od Šešelja, preko Jove Čekovića, pa do Velje Ilića?
Da se nisu kojim slučajem bacili na knjige i uvideli da o čemu je u stvari bila reč? Teško: čitanje knjiga nije im svojstveno, zna da bude razočaravajuće, a i zašto bi se nervirali bez potrebe? Najlakše i najefikasnije bilo je od Draže i dražinovaca napraviti mit. Mit je najlakši izlaz iz protivrečnosti i iz stvarnosti, kao što vidimo. Tako smo dobili mit o Draži, mit koji funkcioniše kod provincijalnih desničara, „seljačko-domaćinski“ mit.
Ima tu sad nekih problema, koji iritiraju kao onaj kamenčić u cipeli. Jedan problem je istorijska istina. Drugi je, da prostite, moralne prirode. Ali, idemo redom.
Kad neko kaže „Milan Nedić“, mora da kaže i „Aćimović“, „Dragi Jovanović“, „Kosmajac“, „Specijalna policija“, „Banjica“, „Jajinci“, „dušegupka“, „Srpska državna straža“ (koja nas vodi Draži) itd. Kad neko kaže „Mita Ljotić“, on mora da pomene i „Srpske dobrovoljačke odrede“ (koji opet vode do Draže), pa onda i Kragujevac i Marisava Petrovića. O Nikolaju i Justinu drugi put.
Kad neko pomene Dražu, morao bi da pomene i čitav niz nadasve zanimljivih istorijskih ličnosti, kakav je – da počnemo s njim – dr Stevan Moljević. Još nije Kraljevina Jugoslavija pošteno ni ispustila svoju napaćenu dušu, a Moljević je već sastavio svoj „memorandum“ od 30. juna 1941. Taj spis – u trenutku kada je Treći rajh na vrhuncu moći – opisuje buduću raspodelu teritorija bivše Jugoslavije, ali i okolnih država – jednoga dana, kad pobedimo. Objavljen je u četničkom biltenčiću „Naš put“. To je zapanjujuća zbirka najhalavijih apetita koji su nekome mogli na pamet pasti; Moljević delje ražanj ne za zeca koji je u šumi, već za međeda koji mu drži kandže na grlu. Njegova Velika Srbija veća je od Šešeljeve: Jadran od Zadra do Drača; Skadar je naš; delovi Bugarske, Rumunije i Mađarske; od Gospića, preko Karlovca do Virovitice. Hrvatima je velikodušno ostavljena Slavonija (osim Osijeka i Vinkovaca), a Slovence je častio Istrom i Rijekom. „Preseljavanje i izmena stanovništva“, kaže Stevan Moljević, „naročito Hrvata sa srpskog i Srba sa hrvatskog područja, jedini je put da se izvrši razgraničenje i stvore bolji odnosi između njih“. Zvuči poznato? Čim pobede, eto nama Velike Srbije; samo da pobede. Ko da pobedi? S kim u savezu? To se ne kaže. Zna se, međutim, da su Dražini četnici činili sve što mogu ne bi li se sporazumeli sa Pavelićevim ustašama oko zajedničkog cilja: borbe protiv partizana. Pad Italije naročito ih je zbližio i o tome ima istorijskih dokumenata koliko hoćete. NDH je plaćala penzije četničkim udovicama i dala salvus conductus (slobodan prolaz) četnicima koji su se povlačili ka Austriji; dokumenta su objavljena, uz prateću umerenu neugodnost među srpskim i hrvatskim šovinistima.
ZAJEDNIČKI IZLAZ: Zašto to nikome ne smeta onoliko koliko bi trebalo i bilo pošteno? Zato što su i jedni i drugi našli izlaz iz problema: antikomunizam. Doduše, taj njihov antikomunizam, iskren besumnje, bio je donekle preuranjen. Zapadni saveznici i SSSR bili su na istoj strani, onoj koja je bila planetarni izbor između dobra koje možemo da smislimo i apsolutnog Zla. Kao što smo videli na Blajburgu, antikomunizam nije upalio kao izgovor. Upalio je tek 45 godina kasnije u nacionalnim mitologijama Srba i Hrvata. Odatle nam i „brend“ Draže Mihailovića i ostalih narodnih izdajnika: oni su bili antikomunisti, znate, ali ih je, eto, perfidni Albion izdao onom Brozu. Sad su svi oni „borci za demokratiju i protiv komunizma“, pa su tako stradali na pravdi Boga; bili su proroci, započeli su Hladni rat prvi (u nevreme, doduše). Uostalom, što neko reče, je li bilo većeg i žešćeg antikomuniste od Hitlera? Pa ko ne bi s njim protiv komunističke nemani? Trebalo bi da smo im zahvalni, Draži, Nediću, Ljotiću, Paveliću, Luburiću i kompaniji: oni su bili vizionari, a partizanski „šumci“ borili su se, kao priprosti i nepismeni ljudi, tek protiv okupatora i narodnih izdajnika, ne shvatajući o čemu je tu reč. Sa logičkim protivrečnostima u ovakvim tumačenjima borite se sami. Moralni ugao jasan je po sebi.
Dakle, srpski „brend“ Draža proizveden je kao metafizička i mitološka uteha pred očiglednim činjenicama kolaboracije i izdaje, poraza i sramote. Tuđman je pokušao isto tako da NDH predstavi kao „dio antifašističke koalicije“, ali mu nije uspelo.
Ko je pobedio u Drugom svetskom ratu, deco? Tito, a ne Draža. A zašto? Zato što se borio protiv okupatora i njegovih saradnika, umesto da sedi i čeka. Odakle oni na Blajburgu i Kočevskom rogu? Bežali. Od čega su bežali? Od narodnog gneva. Zašto? Zato što su služili Nemce „pseći“ (što reče Vuk Drašković, pre nego što se „preumio“, o Draži Mihailoviću). Zašto su Kralj i Vlada iz Londona maja 1944. naredili četnicima da se stave pod Titovu komandu, što je bilo bolno i traumatično, ali – šta se može? Zato što je Čerčilu dosadilo da snabdeva nacističke saveznike.
Sve to, međutim, ne zanima više nikoga, jer su od Draže, Nedića i Ljotića napravili mit. A s mitovima se ne polemiše.
