Borba za opstanak novinarstva

U velikom naletu evroentuzijazma, koji je Evropska unija nagradila sa pedesetak miliona evra bespovratne pomoći iz tzv. Plana za razvoj Evropske komisije, vladajuća većina je brzo usvojila tri medijska zakona na šta se odavno obavezala. Iako nisu usvojili nijedan – slovima i brojem – amandman opozicije, niti organizovali normalan konsultativni proces i javnu raspravu, podignute ruke vladajuće većine u Skupštini Srbije donele su pohvale iz Evrope.

Odmah se na mreži Iks oglasila Marta Kos, zadužena u Vladi EU za politike proširenja, da pohvali reforme koje sprovodi Vlada Srbije, a koje bi trebalo da ubrzaju njen, sada već bezobalni, put ka stalnom članstvu u Uniji.

Ovakvu radost iz Brisela na nož je dočekala demokratska javnost jer je opet “ispalo” da Evropska komisija koju predvodi Ursula fon der Lajen svim silama podržava režim koji u Srbiji oličava Aleksandar Vučić. I kao mnogo puta ranije, zavladala je tužna priča o tome kako nemamo podršku, kako niko nije za nas, kako ćemo morati sve sami i tome slično.

GURANJE POSTUPKA

Paralelno, u Skupštini Srbije je po drugi put propao pokušaj da se sprovede Konkurs za izbor članova Saveta REM-a, što u srpskom slučaju ispada značajnije pitanje od toga ko vodi državu i Vladu Srbije. Iako je postupak obustavljen, a to je uradila sama vladajuća većina na sednici Odbora za kulturu i informisanje u ponedeljak 23. juna, vlast se nije okuražila da saopšti da je proces propao i da su organizacije civilnog društva i medijska zajednica bili u pravu kada su ukazivali na propuste napravljene u ovom postupku.

Gde je bio problem? Pa u tome što su kandidate predlagale organizacije koje su osnovane samo da bi to uradile. Dakle, realno nepostojeće organizacije, ali i još gore, predlagale su kandidate koji ne ispunjavaju kriterijume propisane Zakonom o elektronskim medijima – na šta su takođe upozoravale i opozicione partije, NVO i medijska zajednica.

I dok se u skupštini “vodila rasprava” o tome da li vladajuća većina izlazi u susret i daje sve što može međunarodnim partnerima i opoziciji ili iza scene pod pokroviteljstvom međunarodne zajednice vodi ceo proces, u Beogradu se zaista odvija “živa diplomatska aktivnost”. Nju predvode ambasadori Kvinte i visoki predstavnik OEBS-a za slobodu medija, iskusni norveški diplomata Jan Bratu.

On je doputovao u Beograd u nameri da pomogne da se pogura proces izbora kandidata za članove Saveta REM-a jer na neki način to razume kao svoje “nasleđe” s obzirom da je do prošle godine u Beogradu vodio misiju OEBS-a i pokušavao da posreduje, između ostalog, u naporima da se bar zakonski uredi medijska scena u Srbiji.

VREME SEDENJA

Trinaest godina od dolaska naprednjaka na vlast, mediji u Srbiji našli su se na raskrsnici: jedan put je potpuno uništenje i nestanak, a drugi je da preživljavaju na aparatima dok ne budu isključeni jer finansijski zavise od donatorske pomoći iz inostranstva. Rasprave koje se vode iza zatvorenih vrata više liče na “zavrtanje ruku” nego na prijateljsku raspravu onih koji razumeju značaj profesionalnih medija za svako slobodno društvo.

U tom kontekstu, svaka asistencija i pomoć sa strane uzima se kao dobrodošla, ali ono što proističe iz tog odnosa po pravilu ne donosi promenu. Tako je bilo 2023. godine kada se u jesen zaselo u Skupštini da se usvoji Zakon o elektronskim medijima, čije neprimenjivanje je dovelo srpsku medijsku scenu pred ambis. Tada su “stranci”, a posebnu je ulogu imao tadašnji ambasador OEBS-a Jan Bratu, savetovali da se “sedne sa Vladom” koju je vodila Ana Brnabić i da se u direktnom razgovoru dođe do teksta Zakona koji bi bio prihvatljiv. Vlada je “pristala” da se u zakon uvede Savet za štampu, čuvar etičkog kodeksa u novinarstvu, a da se država vrati u vlasništvo nad medijima – čime je legalizovano protivzakonito delovanje Telekoma Srbija od 2019. godine na osnivanju brojnih medijskih projekata. Tada je civilnom sektoru i medijskoj zajdenici rečeno da će “međunarodni posrednici” garantovati sprovođenje zakona, ali, kao što smo mogli da vidimo, do toga nije došlo.

Niti je delovanje Saveta za štampu uvaženo, jer država i dalje “filuje” medije pod kontrolom režima javnim novcem uprkos kršenju etičkog kodeksa, niti je “sređen REM” što je bila ključna tačka ovog Zakona.

Šta su posledice odluka iz jeseni 2023? Odgovor je da je Srbija ostala u EU programu “Evropa stvara” iz koje je uzimala bespovratna sredstva, a medijska scena je postala još gora. Građani, na kraju, nemaju mogućnost da dobiju informacije koje bi bile kredibilne osim onih građana koji imaju mogućnost da prate TV stanice N1 i Nova S. Nedavno objavljeno istraživanje Instituta Rojters pokazalo je da su ove dve stanice sa najvećim poverenjem među građanima Srbije koji i dalje veruju medijima, a njih je manje od trećine ukupnog broja.

Iako su predstavnici režima, Aleksandar Vučić i Ana Brnabić prvenstveno, iza zatvorenih vrata obećavali svašta međunarodnim poslanicima i izaslanicima, u relanosti su radi “ono svoje” – napadali su verbalno i vređali sve koji im smetaju iz medija, a postupak izbora članova Saveta REM-a su toliko kompromitovali da je postupak propao dva puta. Nije da nisu pokušavali da to “završe” tako da im stignu aplauzi iz EU i, još važnije za njih, stigne nova tranša bespovratnog novca – sada se čeka još 110 miliona evra iz pomenutog Plana za rast, ali nisu uspeli za “završe” tako da međunarodna zajednica bude zadovoljna.

KO ZA STOLOM, KO POD STOLOM

U najnovijoj ofanzivi, koju vodi Ana Brnabić i koja formalno s tim nema nikakve veze, poteže se isti mehanizam primenjen 2023. godine: zovemo strance da posreduju, da za isti sto sednu i oni koje želimo da zatvorimo i ukinemo, da ih pritisnemo i nateramo da podrže ono što treba Vladi Srbije da bi njeno delovanje bilo ocenjeno kao demokratsko i usmereno ka pristupanju Srbije EU. U suštini, režim i međunarodni posrednici teraju civilni sektor i medijsku zajednicu da prihvate ono što im režim nudi. Na primer, tri od devet mesta u REM- u, koji bi režim i dalje u potpunosti kontrolisao, ali bi, kao, mogli da kažu da tamo postoje i drugi glasovi. Primenjuje se metod “bolje biti kako-tako za stolom, nego na stolu”.

One organizacije koje to ne prihvataju i koje ne žele da budu “smokvin list” za činjenicu da u Srbiji nema demokratije niti slobode medija, dovode sebe u opasnu zonu da budu izopštene i prokužene među onima koji su podržavali i podupirali njihov rad svih ovih godina. Najlepše od svega šta se dešava “na zidu smrti” jeste činjenica da organizacije civilnog društva i medijska udruženja imaju integritet i nisu nikakvi agenti stranog uticaja kakvim ih opisuju tabloidi i ludaci iz redova režima, štaviše. Ana Brnabić i Aleksandar Vučić bi trebalo da budu upisani na Vulinovu listu “Agenata stranog uticaja” jer ispada da oni zastupaju pojedinačne interese međunarodnih posrednika i izaslanika prema onome što vidimo da se dešava.

Zašto je važno reći da se udruženja koja postoje decenijama sada dovode u poziciju da budu izopštena iz svakog sledećeg procesa i da budu u potpunosti marginalizovana?

Paralelno sa svim ovim procesima vidimo da režim radi na stvaranju svojih NVO i svojih medijskih udruženja. Nije bilo dovoljno što su izmislili na desetine nekakvih lažnih medijskih organizacija koje bi trebalo da pariraju UNS-u i NUNS-u, što su izmislili organizacije koje se bave zaštitom prava dece ili socijalnom zaštitom, već su proteklog vikenda predstavili “novo veliko” udruženje novinara, valjda sa idejom da se “sa tom pričom završi”.

“NOVINARI KOJE ŽELE DA UČE”

Na TV Informer uživo je prenošena osnivačka skupština Asocijacije novinara Srbije, novog udruženja na čije je čelo postavljana Ivana Vukičević, osoba zaslužna za potpuno “sahranjivanje” RTV Studio B, nekada ponosa medijske scene u Srbiji. Posle objavljivanja Manifesta u tabloidu Informer prošle nedelje, sada smo videli one koje inače možemo na gledamo na TV stanicama sa nacionalnim pokrivanjem i na Telekomovim kanalima kao novinare, valjda sada, kao “novinare koji žele da uče”.

Odmah je rečeno da će u njemu biti od 1000 članova i verovatno je to istina, jer na plati samo u Telekomu ima toliko “medijskih radnika”. Režim, primenjujući svoju omiljenu “aikido tehniku”, pošto je izmislio svoje studente, sada formalizuje i “svoje novinare” koji se okupljaju jer im je potrebno da se zaštite od naroda i opozicije. Kada se formalno to sve završi, režimu preostaje samo još da uradi ono više što sada nema u potpunosti: da napravi svoju međunarodnu zajednicu. Dakle – da ima pod kontrolom sve aktere koji dolaze iz inostranstva i da onda “vodi procese” da sve izgleda kao da zaista postoji.

Čini se da je zato na mesto ministra informisanja izabran čovek koji se preziva Bratina, što mu dođe skoro kao Bratu. Sada mogu da idu dalje, a da li će uspeti u tome zaista zavisi od onih koji im veruju kada kažu “mi smo na evropskom putu” i tome slično. A šta će biti sa “nedoklanim medijima i civilnim sektorom” jeste pitanje za građane Srbije i njihovu želju da se zaista odbrani nešto što je još uvek zasnovano na vrednostima. Makar se vrednosti ne mazale na hleb.