Borba za boga nije borba za veru

Bespilotna letelica koja se pojavila nad stadionom Partizana podgrejala je napetosti i, kao što to nažalost biva, jedna loša stvar – provokacija albanskih navijača – za sobom je povukla druge. Razmenjivale su se optužbe i demarši, a dolazak premijera Albanije Edija Rame odložen je na nekoliko nedelja. Brzo pomirenje srpskog i albanskog premijera potpomogla je, prema tvrdnjama samog Rame, kancelarka Nemačke Angela Merkel. Tabloidni mediji, a i oni drugi koji takvim sve više postaju, dobro su se potrudili da dodatno razbude demone islamofobije. Tokom nekoliko noći, pekare i lokali u vlasništvu građana muslimanske vere, Albanaca, Bošnjaka i Goranaca, bile su napadane, na izloge su bacane kamenice i molotovljevi kokteli. Situacija u Vojvodini se ubrzo stišala ostavljajući dva utiska – jedan gorak i jedan ohrabrujući. Gorak je u vezi sa huliganima koje je policija privela, a koji su većinom veoma mladi (neki od njih i maloletni), te ako je po onoj da na mladima svet ostaje, taj svet teško da izgleda kao lepo mesto. Takođe, policija je trebalo da reaguje ranije i pruži zaštitu ljudima za koje se pretpostavljalo da će biti meta napada, a ne da gasi požar kada vatra već krene. Sa druge strane, onih koji su adekvatno reagovali bilo je mnogo više. Građani Srbije čiji su lokali napadnuti nisu ni pokušali da na bilo koji način produbljuju problem, već naprotiv, stalno naglašavaju da im ogromna većina Vojvođana pruža podršku i da nastavljaju da „podižu zajedno dom i žive u miru sa komšijama“.

U Sandžaku je takođe poslednjih nedelja vrilo. Em su bili izbori za manjinske savete, em je muftija Zukorlić, u svom stilu, izveo stroj uniformisanih mladića (što je posle objasnio rečima da svaka zajednica ima pravo na svoje uniforme), em su četnici Bratislava Živkovića najavljivali svoj dolazak u Novi Pazar.

Konačno, priče o takozvanim džihadistima koji se regrutuju u Srbiji nimalo ne zvuče naivno. A na svetskom nivou, situacija je duboko zastrašujuća. Mešanje religije i politike se mnogo puta pokazalo kao loša kombinacija.

Muftija srbijanski Muhamed Jusufspahić, zamenik reis-ul-uleme Islamske zajednice Srbije, govori za „Vreme“ o položaju muslimana u Srbiji i regionu. Intervju je rađen putem i-mejla. Muftija je izbegavao teške reči i, kako je rekao prilikom dogovora za intervju, odbija da zauzme raspravljački ton i da stalno bude zvan da pruži reakciju na tuđe ponašanje. Situacija u svetu i kod nas je takva (a muftija reče da je takav i novinarski zanat) da ovaj razgovor, nažalost, nije o različitim svetskim jezicima i etimologiji o kojoj sagovornik zaista mnogo zna i voli da govori, već o temama koje su, manje ili više, mučne.

„VREME„: Kako ocenjujete položaj muslimana u Srbiji?

MUHAMED JUSUFSPAHIĆ: Bog jeste Jedini Onaj koji nas iskušava i ispituje. Kušnja je ispit. On to čini sa svima nama, tek smo pred Njim na ispitu. Svi u Srbiji, svi ljudi, i uprava i upravljani, i većina i manjina, hrišćani i nehrišćani, muslimani, nemuslimani, Srbi i ne-Srbi, svi Srbijanci. To jeste naš suštinski položaj. Tu nam je svima loš položaj, jer se međusobno tužakamo ne-Bogu svakom, a nesvesni smo Boga pa nam je ovaj naš dom pretesan, a i Vaseljena bi nam nesvesnima takva bila.

A o položaju o kojemu me pitate, tako kako se pita inače, kazao bih da mi je sa ovom svešću, pa i savešću onda, mnogo bolji, i lepši, jer bez te svesti nam beše mnogo, mnogo loše.

Govoreći o situaciji u Sandžaku i ponašanju Zukorlića, izjavili ste nedavno u jednom od intervjua da Srbija mora da spreči problem, a ne da ga leči, i „da će to postići jedino ukoliko vlasti promene odnos prema muslimanima u Srbiji„. Kako treba da izgleda ta promena? Koje su osnovne „greške u koracima“ i zašto se one događaju?

Nismo mi, nehrišćani, s verske strane, i ne-Srbi s nacionalne strane, strano telo Srbiji. To bi bio zadatak Srbije da shvati i prihvati. Bošnjacima i ostalim ne-Srbima, i muslimanima i ostalim nehrišćanima, zadatak bi bio da Srbiju shvate i prihvate kao svoju, ne kao srpsku, hrišćansku, bilo čiju, već kao svoju. Nema samo Srbija prema svojim građanima maćehinski odnos, već i mnogi građani imaju maćehinski odnos prema svome domu, domovini.

Da li taj maćehinski odnos vidite uopšte kao odnos države prema manjinama ili isključivo prema muslimanskoj manjini? Kakvi su vaši odnosi sa drugim verskim zajednicama?

Vidim ga kao nedostatak vesti, svesti, o Bogu, pa onda i savesti pred Bogom, kod obe strane. Naša je obaveza pred Bogom i veza s Njime Samim negovati dobre odnose sa drugstvom, društvom, s drugima, ko god da su.

Kako doživljavate činjenicu da još nije utvrđena odgovornost za paljenje džamije 2004, kao i da vam Bajrakli džamija još nije vraćena? Taj podatak je, čini mi se, u velikoj meri nepoznat javnosti.

To je obraz Srbije. To je znak njene nesvesnosti, pred Samim Bogom. Mi se Bogu Samom molimo da tako više ne bude, da među njenim odgovornicima takvih bezBožnika bestidnih, ne bude. Po Bogu, pomenom Njega ću uvek služiti Mu za dobro doma, domovine. To je naš obraz. A vreme je tu da vri i pokaže se svačiji obraz, obrazovanje, vaspitanje pred Bogom.

Znam da obično pratite fudbal i navijate. Pretpostavljam da ste gledali utakmicu Srbija–Albanija. Kako ste se osećali tada?

Bio sam na hadžu. Nisam gledao, ali sam kasnije video. Možete li zamisliti da Srbi na stadionu u Tirani dronom pronesu zastavu Srbije ili neke Velike Srbije? Veliki je Gospod Bog koji nas trpi nepravedne! Ne može se biti Njemu Samom blizak, veran, ako se drugom čini ono što ne prihvatamo da se učini nama.

Pri posmatranju sam osetio žal i sreću što nisam takav i što tome, jasno je, sa svojom porodicom nikada neću pripadati, jer Sami Bog nam jeste preči.

Kako vi vidite opasnost mešanja islama i nacionalizma, odnosno islama i politike u regionu? Šta su uzroci, a šta posledice tog mešanja?

Mi Muslimi nismo islamisti. Mi Bogoljubi nismo veroljubi. Veroljupstvo smešano sa rodoljupstvom, bez nadređenog Bogoljuptsva je štetno i opasno po pojedinca i zajednicu svaku. Samo Bogoljupstvo doprinosi voljenju među ljudima.

Volela bih i da mi kažete kako vi vidite fenomen takozvanih džihadista, tim pre što toga na ovim prostorima, koliko ja znam, ranije nije bilo.

Borba za Boga nije borba za veru, već za Njega Samoga Stvoritelja svega, pa džihad-borba za Boga ne može prouzrokovati uništenje. Treba videti ko su vlasnici bombi, pušaka, oružja atomskog, ko su izumitelji, pa će biti jasnije snage Božje od snaga bezBožničkih. Dosta je zabludelih veroljuba za koje se misli da su Bogoljubi.

Situacija u Sandžaku izgleda dosta napeto. Kako ocenjujete pojavu, sa jedne strane, Zukorlićevih pristalica u zelenim uniformama, a sa druge, najavu Živkovićevih četnika?

Paradiranje i poziranje za dobit onih koji nama i našim izvorištima žele vladati.

Kako ocenjujete reakciju države i policije, i uopšte reakciju javnosti, na nedavne događaje u Vojvodini kada su huligani uništili nekoliko objekata u vlasništvu muslimana? Vinovnici koji su odgovorni za napad na jednu od pekara su svi rođeni 1997. godine. Kako vam zvuči taj podatak? Je li to celu stvar čini još strašnijom ili manje opasnom?

I najgora hijerarhija je bolja od svake anarhije. Bezvlašće je pakao vaseljenski. Dobro je da se pokazalo da ima vlasti, dobro je da nije bilo ljudskih žrtva. Nije dobro to što su vinovnici deca, budućnost. Iako je to dobar pokazatelj, kako bismo znali šta treba lečiti. Osvestimo se pred sobom i zajedničkim nam Gospodom, Bogom.