predsednik Izvršnog veća Autonomne Pokrajine Vojvodine
Osnovni podaci: Rođen je 2. maja 1970. u Senti u patrijarhalnoj porodici. Pajtićev otac Lazar je pravoslavni sveštenik u Tekelijanumu u Sent Andreji.
Posle osnovne i srednje škole u Senti odslužio je vojni rok u Mostaru, a onda završio Pravni fakultet u Novom Sadu. Diplomirao je u martu 1995. i jedno vreme radio u Okružnom sudu u Novom Sadu, a onda postao asistent na Pravnom fakultetu na predmetu Obligaciono pravo, Na Pravnom je i magistrirao 2000. godine. „Rad na univerzitetu je divan, tu su mladi ljudi otvorenih umova i duša. Najveća satisfakcija u svakoj profesiji je da čovek radi na univerzitetu.“
Govori engleski i mađarski jezik.
Oženjen, suprugom Vesnom lekarkom anesteziologom, koja govori jezike, super kuva, ima neki talenat prosto Bogom dan, odrasla je u Libiji, pa je pravi majstor za egzoticne stvari, kaže suprug Bojan. Imaju sinove Andreja i Stefana.
Mnogi su mislili da će Bojan Pajtić postati poznati glumac (amaterski se 15 godina bavio glumom u mladosti), odustao je zbog „egzistencijalne ugroženosti ove profesije“ i odmetnuo se u politiku.
Povodom 660 godina južnobanatskog mesta Seleuša Bojan Pajtić je proglašen za počasnog građanina.
Na „Blicovoj“ rang-listi 300 najmoćnijih u 2007, Pajtić je rangiran na visokom 44. mestu.
Verska i nacionalna opredeljenost: „Iako sam iz svešteničke porodice, ne verujem u postojanje laičkog Boga, sedog starca s dugom bradom. Bog je sveukupnost koja ljudskom umu i dalje ostaje nedokučiva.“
Srbin. Protivi se autonomašima. „Inicijativa i ideja nekih stranaka o republici Vojvodini je neprihvatljiva. Vojvodina može da ima ‘konstitutivni akt’, ali ne Ustav.“
Politička karijera: „U politiku sam ušao zato što mi temperament ne dozvoljava da trpim nepravdu i sedim skrštenih ruku.“ Kao student aktivno je organizovao studentske demonstracije.
Pajtić je u politiku ušao 1995. preko Narodne stranke Milana Paroškog. Pristupnicu je dobio „zbog dugogodišnjeg prijateljstva Paroškog i njegovog oca“. Međutim, već u septembru 1996. postaje član Demokratske stranke i portparol Gradskog odbora DS-a.
Nakon oktobra 2000. počinje njegova munjevita karijera, a tome je doprinelo i to što je u trci za predsednika DS-a između Vuksanovića i Đinđića otvoreno stao uz budućeg predsednika.
U DS-u je bio član Gradskog odbora Novi Sad, predsednik Pokrajinskog odbora, član Glavnog odbora, član Predsedništva i potpredsednik (biran dva puta 2004. i 2006).
Bio je i na mnogim javnim funkcijama: gradski ministar za upravu, resorno zadužen za sport. Posle promena 2000. Pajtić postaje narodni poslanik, da bi u naredne tri godine predsedavao Zakonodavnim skupštinskim odborom. Od marta do decembra 2003. bio je šef poslaničkog kluba „DOS – reforme Srbije“. Na tom mestu nasledio je Čedomira Jovanovića, kada je ovaj posle ubistva premijera Đinđića postao potpredsednik u Vladi Zorana Živkovića.
Od novembra 2004. predsednik je Izvršnog veća Skupštine AP Vojvodine.
Uz ovo je i predsednik Upravnog obora lista „Dnevnik“, a svojevremeno je bio rekorder po članstvu u upravnim odborima javnih preduzeća.
Afera Bodrum: Devet meseci na čelu poslaničkog kluba bili su vrlo burni za Pajtića, DS i DOS. Afere su se nizale, a ključna je bila „afera Bodrum“. „Jedini moj doprinos tom slučaju bio je taj što sam samo u jednoj rečenici ponovio ono što sam iz medija saznao da je tog dana rečeno na konferenciji za novinare naše stranke: da Neda jeste bila u Skupštini. Ja sam, dakle, samo potvrdio ono što je rečeno u tom obraćanju javnosti. Ali sam uputio javno izvinjenje kada se ispostavilo da to nije tačno. Pri tom, podsećam, da sam kao šef poslaničkog kluba DOS-a imao veoma odgovoran i težak posao i ako se u svemu tome meni spočitava ta jedna rečenica, doživljavam sve to kao kompliment mom ukupnom radu.“
O poslu i jeziku poslanika: „Višečasovno sedenje na veoma ograničenom prostoru, duboko ispod površine zemlje, uz budno oko kamere, ergo javnog mnjenja, neminovno dovodi do izvesne anksioznosti narodnih zastupnika. Anksioznost često rezultira upotrebom tvrdih glagola glede političkih neistomišljenika.“
Kada laže: „Nikada. Samo kada je pitanje osetljivo, trudim se da izbegavam istinu.“
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
