Blaćenje u nacionalnom interesu

Prva zemlja bivše SFRJ koja je počela da primenjuje Zakon o lustraciji je Makedonija. Zakon o utvrđivanju dopunskih uslova za obavljanje javne funkcije, što je zvaničan naziv makedonskog Zakona o lustraciji, stupio je na snagu 6. februara 2009, a ostaće na snazi do 6. februara 2013. Njegova priprema počela je odmah posle parlamentarnih izbora 2006. godine na kojima je pobedu odnela koalicija na čijem je čelu VMRO-DPMNE Nikole Gruevskog.

Javni funkcioneri su tada dobili rok od trideset dana da dostave overene izjave da nisu bili saradnici Službe državne bezbednosti u periodu od 1944. do 2008. Najavljeno je da u prvom „talasu“ Komisija treba da „proveri“ oko 250 političara među kojima su predsednik države, premijer i ministri, kao i predsednici opština u toj zemlji.

Od kada je Zakon počeo da se primenjuje, počele su i kontroverze. Zakon je kreiran prema modelu poljskog zakona na osnovu kojeg su braća Kačinski pokušali da kompromituju istaknute lidere Solidarnosti. Jedini otpor donošenju zakona u Makedoniji pružao je civilni sektor, jer je već tada bilo indicija da su moguće zloupotrebe kojim bi se diskreditovali politički neistomišljenici. Kuriozitet je da je najveća opoziciona partija, Socijaldemokratski savez Makedonije, glasala za taj zakon plašeći se etikete „komunjare“.

Predsednik Ustavnog suda Republike Makedonije Trendafil Ivanovski bio je prva poznata „žrtva“ lustratora. Posle odluke Komisije da je bio saradnik „tajnih službi“ i posle dve sudske odluke, bio je prinuđen da podnese ostavku. U javnosti je to bilo protumačeno kao pritisak na Ustavni sud koji je poništio nekoliko zakona donetih u periodu nakon 2006, od kada su na vlasti Nikola Gruevski i njegova VMRO-DPMNE. Ustavni sud je poništio i neke članove prve verzije Zakona o lustraciji, a sada, posle ostavke Trendafila Ivanovskog, odugovlači se sa odlukom o ustavnosti verzije koja je sada na snazi.

LETNJE ČAROLIJE: Ovog leta makedonski mediji nisu morali da pronalaze miša u pivu ili bubašvabe u hlebu. Prevremeni parlamentarni izbori održani su 6. juna, na njima je pobedio i do sada vladajući VMRO-DPMNE Nikole Gruevskog, a Komisija za lustraciju je aktivnija nego što se to očekuje od jedne državne komisije tokom žarkog leta.

Nešto pre izbora u medijima bliskim Nikoli Gruevskom objavljivani su delovi iz dosijea (nije moguće utvrditi da li su dosijea autentična ili lažna) članova rukovodstva Demokratske unije za integraciju, najjače partije makedonskih Albanaca, uključujući i lidera te partije Alija Ahmetija, na osnovu kojih se tvrdilo da su oni sarađivali sa saveznim i republičkim organima Službe državne bezbednosti osamdesetih godina. Neki analitičari smatraju da je to bila jedna vrsta ucene Ahmetijeve partije da bi bili kooperativni u budućoj vladi.

Ovih dana se najavljuje lustriranje četiri člana Makedonske akademije nauka i umetnosti od kojih su dvojica istoričari, a dvojica pisci, kao i jedne veće grupe novinara. Mediji koji objavljuju ove najave uglavnom se pozivaju na „dobro obaveštene izvore“ iz Komisije.

Međutim, ono što ovog leta zaista potresa makedonsku javnost jeste slučaj reditelja Vladimira Milčina, profesora glume i izvršnog direktora Fonda za otvoreno društvo Makedonije, koga je Komisija za lustraciju označila kao saradnika „tajne službe“.

SLUČAJ DRAMATURG: Da podsetimo, Vladimir Milčin je poznat ovdašnjoj javnosti kao reditelj predstave Sveti Sava Narodnog pozorišta iz Zenice, rađene po tekstu Siniše Kovačevića, čije izvođenje je 31. maja 1990. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu prekinula grupa od pedesetak pripadnika Srpskog omladinskog bloka predvođena protojerejom Žarkom Gavrilovićem, liderom tada tek osnovane Srpske svetosavske stranke. Glavnu ulogu u predstavi igrao je Žarko Laušević, tada na vrhuncu popularnosti i karijere. On se suprotstavio izlivima banalnosti, gluposti i primitivizma u odbranu prava pozorišta i glumaca na dostojanstvo i sopstveni stav, međutim ovaj događaj je obeležio njegov život („Više od bekstva“, „Vreme“ br. 966).

Vladimir Milčin od 1982. godine predaje glumu na skopskom Fakultetu dramskih umetnosti, a bio je i u četiri dvogodišnja mandata dekan tog fakulteta, što ga čini osobom na javnoj funkciji, pa samim tim podleže i Zakonu o utvrđivanju dopunskih uslova za obavljanje javne funkcije. Kao takav bio je obavezan da Komisiji podnese izjavu o tome da li je sarađivao sa organima državne bezbednosti. Milčin je takvu izjavu i dostavio, izjavljujući da nije sarađivao, odnosno da nije bio saradnik DB-a.

Međutim, priča o Milčinu i Državnoj bezbednosti i njenim aktivnostima počinje nešto ranije. Godine 2000. Makedonija je donela Zakon o uvidu i lična policijska dosijea koja su vođena iz ideoloških i političkih razloga. Zakon je imao važnost godinu dana. U razgovoru za „Vreme“ profesor Milčin kaže da ga je Dosta Dimovska, tadašnja ministarka unutrašnjih poslova u vladi koalicije VMRO-DPMNE, preko jedne rođake obavestila da ima dosije i da će mu ga ona, ako je poseti, dati. „Nisam bio iznenađen da je SDB vodio dosije o meni“, kaže Milčin. „Ali, umesto da odem kod ministarke, otišao sam na šalter MUP-a 10. novembra 2000, popunio obrazac sa pitanjem da li postoji dosije o meni i 4. decembra 2000. godine dobio sam pismo MUP-a da je ‘evidentirano postojanje ličnog dosijea iz političkih i ideoloških razloga’. Pozvali su me 22. decembra iste godine da ostvarim uvid u svoj dosije.“ U MUP-u je video da dosije koji je o njemu vodio DB nosi broj 25630 i da ima 217 strana. Prema tada aktuelnom zakonu građanin je mogao da dobije fotokopiju svog dosijea, ali ne i original. „I danas čuvam dokument br. 376 da sam platio 334 denara za fotokopiranje. Po današnjem kursu to bi bilo oko 5,5 evra“, kaže Milčin.

Iz dosijea Vladimir Milčin saznaje da je imao pseudonim „Dramaturg“ i da je „pod operativnom obradom“ od 1976. godine. Razlozi zbog kojih je postao predmet interesovanja Službe su mnogobrojni: istupanje sa anarholiberalističkih pozicija, učešće u beogradskim studentskim demonstracijama 1968. (Milčin je studirao na FDU u Beogradu i diplomirao 1970. godine), osnivanje časopisa „Fokus“, osnivanje avangardnog teatra „Sveti Nikita Goltarot“, kontakti sa licima sa Beogradskog univerziteta i pokušaji da se na repertoar Makedonskog narodnog teatra postavljaju dramska dela autora koji su anarholiberali. Određena mu je kontrola pošte i telefonskih razgovora, po potrebi instaliranje prisluškivanja u stanu, praćenje i sl. „Sve ove mere traju oficijelno do 19. avgusta 1987“, kaže Milčin, „ali jedna, tzv. Službena beleška datirana 3. novembra 1987. godine pokazuje da je SDB nastavio da prati moje aktivnosti i kasnije, posebno posle mog intervjua zagrebačkom ‘Danasu’ u kojem protestiram zbog policijskog nasilja u Vevčanima i kritički opserviram stanje u Makedoniji.“ U tom desetogodišnjem periodu SDB je još osam puta potvrđivao razloge za operativnu obradu, a razlozi su gradirani sve do nivoa da je konstatovana „aktivna i organizovana neprijateljska delatnost u cilju podrivanja i rušenja ustavnog poretka“. Jedan od grehova koji mu je pripisivan je to što „gura na repertoar češke autore, na primer Kunderu“, piše u dosijeu.

Ovaj dosije Vladimir Milčin objavljuje u obliku feljtona na portalu www.plusinfo.mk, a neke delove je čitao na međunarodnim konferencijama u regionu na kojima je učestvovao.

LUSTRIRANJE MILČINA: Ovog leta skopska televizija „Kanal 5“ počela je da objavljuje informacije iz „pouzdanih izvora“ da je bivši dekan Fakulteta dramskih umetnosti, poznat pod imenom „Dramaturg“, bio prvo žrtva, a kasnije saradnik tajnih službi. Nešto kasnije, Komisija za lustraciju donosi rešenje u kome potvrđuje navode „Kanala 5“. Milčin to odmah demantuje i ulaže žalbu. Prvih dana avgusta Komisija se sastaje, bez kvoruma, i odbija žalbu Vladimira Milčina na njihovo rešenje. Predsednik Komisije Tomo Adžijev, kome je mandat istekao u februaru ove godine, kaže da Komisija ostaje „pri konstataciji da je Milčin bio saradnik tajnih službi“. Ukoliko Upravni i Viši upravni sud potvrde odluku Komisije, Milčin će izgubiti profesorsku katedru.

„Ukoliko sud potvrdi odluku Komisije, više neću biti profesor, ali verujem da je pravi cilj moje diskreditacije da dam ostavku na poziciju izvršnog direktora Fonda za otvoreno društvo, što je, moram da kažem, isključeno jer je Fondacija privatna, a ne državna“, komentariše za „Vreme“ Vladimir Milčin događaje od pre nekoliko dana. „Smatram da je ovo politički linč. Ovo je samo dokaz da u zemljama koje nemaju institucije sa kapacitetom i integritetom, tzv. lustracija može da se svede na blaćenje ličnosti. Mi smo u Makedoniji dolaskom na vlast Nikole Gruveskog dobili svog Miloševića. Gruevski sebe predstavlja kao branioca imena države, nacionalnog identiteta i jezika Makedonaca. Pokušava da rekomponuje nacionalni identitet u antički, proizvodi domaće i strane neprijatelje, gradi pseudoklasicističke i pseudobarokne zgrade i spomenike. Odnosi se prema komunističkom i jugoslovenskom nasleđu kao o mračnom periodu makedonske prošlosti. Od 2008. godine Sorosova fondacija i ja smo na udaru Gruevskog, njegove partije i njegovih medija. Bili smo proglašeni grčkim plaćenicima, zagovornicima promene imena države i nacije. Posebno im je smetalo što Fondacija podržava projekte koji kontrolišu potrošnju budžetskog novca za megalomanski projekat ‘Skoplje 2014’. A najviše im smeta to da mi javno govorimo da Makedonija nema budućnost ukoliko ne uđe u NATO i EU.“

Čedomir Damnjanovski, jedan od tri člana Komisije za lustraciju koji je izašao sa poslednje sednice jer se nije slagao sa rešenjem, za „Utrinske vesti“ izjavio je da ne štiti ničije interese, već štiti Zakon. „Ne možemo da proglasimo nekoga za saradnika ‘jugoslovenske tajne službe’, ako to lice nema potpisanu izjavu da sarađuje sa Službom, ili ako mu u dosijeu ne piše da ima materijalnu korist od toga. Ne razumem kako možemo da proglasimo za saradnika nekoga ko ima dokaze da to nije bio?“ Damnjanovski tu misli na tzv. službeni akt iz Milčinovog dosijea: Upitnik o reviziji ličnog dosijea datiran 1. decembra 1983. godine u kojem stoji da „Odnos sa organima unutrašnjih poslova – nije imao.“

„Komisija radi isto što i UDBA kada je pravila moj dosije“, zaključuje Vladimir Milčin. „Žrtva ostaje žrtva, samo se dželati menjaju. U ovakvoj Makedoniji, nalogodavci su zaštićeni, izvršitelji zaštićeni, a žrtve – žigosane.“

OSUĐEN NA LUSTRACIJU: Vladimir Milčin

NOVOKOMPONOVANO SKOPLJE: Lažni barok i antika