Bivši načelnik RDB-a o Radetu Bulatoviću, dosijeima, priskuškivanu, ubistvu Momira Gavrilovića, istragama u BIA

„VREME„: Molim vas da za početak prokomentarišete priču koja se nedavno pojavila u pojedinim medijima o navodnom prisluškivanju novinara tokom 2001. godine kada ste se vi nalazili na čelu RDB–a.

GORAN PETROVIĆ: Vrlo rado ću odgovoriti na to pitanje, ali želim da napomenem da je to samo poslednja epizoda u priči koja ima i svoj početak. Pa da pođemo od početka. Prisetimo se šta je DSS govorio o pokojnom premijeru Đinđiću i o njegovoj vladi, odnosno šta su obećavali u kampanji za poslednje parlamentarne izbore. Treba početi odatle, pa će i ovaj slučaj biti jasniji.

Demokratska stranka Srbije obećavala je da će zatvori u Srbiji biti tesni kad oni krenu u obračun s kriminalom, jer sve je sumnjivo s obzirom na to da je po njima Zoran Đinđić bio mafijaš i kriminalac, kao i svi njegovi ministri i saradnici. Pominjalo se da će se na udaru pravde pre svih naći ministri Vlahović, Đelić, Pitić, predvođeni kvartetom Čeda, Beba, Janušević, Kolesar. E, sada kada su došli na vlast, trebalo je dokazati sve te tvrdnje, a pokazalo se da to nije nimalo lako. Uzmimo, na primer, privatizaciju: tvrdili su da je sve to nelegalno i da će izvršiti reviziju najvećeg broja već sprovedenih privatizacija. Konkretno, u početku su se usredsredili na Sartid, pričali su da je „neko uzeo pare“ i da mnogo toga nije urađeno po zakonu. Ali, kada je nedavno Verica Barać htela ovu stvar da istera do kraja, Vlada Srbije je suprotno svojim prethodnim insistiranjima na apsolutnom legalizmu, na kraju ipak stavila tačku na čitavu stvar, objasnivši javnosti da se radi o višem nacionalnom interesu da jedna velika američka kompanija investira u Srbiju.

Potom je na red došao MUP i akcija Sablja. Trebalo je izvršiti reviziju Sablje i dokazati da su sva privedena i uhapšena lica nevine žrtve montiranog procesa čiji su glavni ideolozi i kreatori Dušan Mihajlović i Nenad Milić. Kad je u pitanju RDB, odnosno BIA, trebalo je dokazati već pre mnogo godina lansirane tvrdnje da je Služba ubila Gavrilovića, da je prisluškivala predsednika Koštunicu i njegove saradnike, generala Pavkovića i druge visoke vojne oficire, kao i da su rukovodioci ove službe učinili niz zloupotreba i malverzacija. Ovaj težak i nezahvalan posao trebalo je da odrade ministar Jočić i direktor BIA Rade Bulatović.

Krenulo se krajnje trapavo sa onim smešnim pokušajem pompezne krivične prijave protiv Nenada Milića, a pokazalo se da se radi o trofejnom muzejskom oružju poklonjenom streljačkom klubu Crvena zvezda. Nakon toga usledila je još smešnija krivična prijava protiv Dušana Mihajlovića zbog toga što navodno nije vratio svoj dosije, a da se podsetimo optuživan je za ogromne finansijske malverzacije u MUP-u, za nezakonita hapšenja u akciji Sablja i druge teške zloupotrebe. Nakon tog bledog starta usledila je kratka pauza, a nakon nje ponovo „biseri“: krivične prijave protiv ministra Đelića i Jožefa Kase, a o famoznoj aferi sa „kraljem šećera“ ne treba ni govoriti. Za Miodragom Kostićem je napravljena potera kao da je Bin Laden, a sud ga je pustio posle nekoliko sati razgovora. Voleo bih da verujem da tandem Bulatović–Jočić može i mora mnogo bolje, ako želi da ostane u milosti svog partijskog šefa. Podsećaju me na nespremne studente koji stalno odlažu važan ispit ne bi li se bolje spremili, a svaki naredni pokušaj im je sve bleđi i lošiji, a vreme im neumitno ističe.“

Ima podataka i da je procenat rasvetljenih krivičnih dela opao za nekih 16 odsto. Opet se puca po ulicama…

To je sada drugi segment te iste priče. Svedoci smo da u poslednje vreme stalno neko štrajkuje ispred Vlade, vojnici ginu u kasarnama a nismo u ratu, dečaku je policijskim gumenim metkom na utakmici odvaljeno pola lica, učestali su obračuni u podzemlju, a nastavljena je praksa iz Miloševićevog vremena da policajci sa značkama obezbeđuju najteže kriminalce. Prava i istinska afera je pogibija dva vojnika u kasarni Topčider. A sada kada bi rukovodioci nadležnih institucija (Vojska, MUP, BIA) javnosti trebalo da daju neke odgovore, oni pribegavaju starom jeftinom triku da pažnju javnosti sa stvarnih afera skrenu na marginalne i na brzinu iskonstruisane „afere“ iz davne prošlosti.

To je ta veštačka afera o prisluškivanju Vuka Cvijića iz 2001. godine! To vide i građani. Očigledno je onima koji se već dugi niz godina bave isključivo lansiranjem ovakvih afera, već ponestalo mašte i entuzijazma, jer ni ovaj pokušaj nije izazvao očekivanu pažnju javnosti.

Ali, da se vratimo na prave afere, na Gardijsku brigadu i njenog komandanta pukovnika Radomira Cosića. E taj radomir Ćosić, koga smo već zaboravili, upravo snosi najveću odgovornost za onaj cirkus sa Miloševićem, 31. marta 2001. Šta se te noći događalo?

Novim zakonom donetim 2001. godine, kojim su regulisana prava i privilegije bivših predsednika, predviđeno je da bivši predsednici imaju službeno obezbeđenje, odnosno pratioca, a za realizaciju ove zakonske odredbe bila je nadležna šesta uprava RDB-a. S obzirom na to da se Milošević nalazio u objektu za čije je spoljno obezbeđenje bila nadležna Gardijska brigada, bilo je neophodno da ovlašćena službena lica RDB-a uđu u objekat i Miloševića obaveste o promeni u režimu njegovog obezbeđivanja, s obzirom na to da je ranije ovaj posao obavljao Senta Milenković sa svojim specijalnim odeljenjem. Međutim Ćosić je kao zamenik komandanta Gardijske brigade na licu mesta pružao otpor i sprečavao radnike Državne bezbednosti da obave ovu službenu radnju iako mu je bilo poznato da se u pomenutom objektu nalazi prava mala Miloševićeva paravojska predvođena Sinišom Vučinićem i Bogoljubom Bjelicom, naoružana ne samo automatskim oružjem već, bombama, zoljama i sl.

Dakle, kada su Siniša Vučinić, Bogoljub Bjelica i ostali unosili arsenal oružja u tu vilu, Ćosić ih je propuštao, a kada je trebalo da radnici RDB-a uđu, obave svoju službenu obavezu i omoguće sudskom pozivaru da uruči Miloševiću sudski poziv – Ćosić ih nije pustio, sa obrazloženjem da „nisu na spisku“ te iste paravojske koja je za njega očigledno bila Miloševićevo legalno obezbeđenje. Iako su ovlašćeni radnici RDB-a od ranog jutra čekali na kapiji da obave dužnost, zbog opstrukcije komandanta Bojića i njegovog zamenika Ćosića, ništa se nije dešavalo do popodnevnih sati, a u međuvremenu je o našim pokušajima Milošević bio obavešten pa je uz pomoć lojalnih kadrova SPS-a i JUL-a pokušao da organizuje dolazak svojih pristalica pred vilu Mir.

O svemu ovome obavestio sam ministra Dušana Mihajlovića i premijera Zorana Đinđića koji me je obavestio da je tadašnji načelnik generalštaba Nebojša Pavković odavno izdao naređenje Bojiću i Ćosiću da omoguće ulazak radnika RDB-a u objekat. Međutim, uprkos tome, situacija na terenu bila je drugačija. Ne samo da nije izvršio naređenje, nego je Ćosić postrojio četu vojske koja je imala zadatak da spreči svaki eventualni pokušaj ulaska RDB-a u objekat. Oko pet popodne, javio se, po ko zna koji put, premijer Zoran Đinđić rekavši da je na njegovo insistiranje Pavković ponovio naredbu Ćosiću da radnicima Resora preda ključeve od kapije i omogući ulazak u objekat. Ni ovo naređenje Ćosić nije izvršio, već su vojnici repetirali puške i uperili ih prema radnicima RDB-a, a dvojicu čak, na neki način uhapsili i zadržali u objektu.

U međuvremenu, napolju su se skupili Miloševićevi simpatizeri, a u vili ljudi iz Miloševićeve paravojske obećavali su velike pare za odbranu Miloševića „do kraja“. Tek kada je pao mrak i na ponovljena insistiranja kod Pavkovića, Ćosić je na kraju predao ključeve kapije – ali Slobodanu Miloševiću, a ne nama, kako mu je bilo naređeno. Pavković je to kasnije objašnjavao činjenicom da Ćosić, eto, obožava Miloševića, što je opšte poznato u vojsci, tako da je i on kao načelnik Generalštaba nemoćan kad je u pitanju Ćosić“.

Posle mnogo peripetija, zahvaljujući velikom strpljenju i taktičnosti rukovodstva MUP-a i ljudi iz DOS-a koji su ubedili Miloševića da je ovakvo njegovo ponašanje besmisleno, sva ova paravojska je uhapšena i razoružana, podnete su krivične prijave ne samo protiv njih, nego i protiv Ćosića i Bojovića zbog ometanja službenih lica u vršenju službe. Podsećam da je tom prilikom pucano na policiju, da je jedan pripadnik RDB-a ranjen, a jedan novinar lakše povređen i umesto da su odgovorni za to smenjeni i uhapšeni, a pre svih pukovnik Ćosić, on je kao što tek sada vidimo, unapređen i postavljen za komandanta Gardijske brigade. Da nije bilo te tragedije u Drajzerovoj, to ne bismo ni znali. Pa onda i ne treba da čudi sva ova mistika i konfuzija koja je nastala nakon tragedije u Topčideru koja traje nedeljama i opravdano izaziva sumnje i nepoverenje javnosti kao ni potreba odgovornih da što pre pažnju javnosti, sa ove istinske tragedije i afere skrenu na nekog Cvijića.

Da se vratimo na današnje vreme, kakva je u svemu tome uloga Radeta Bulatovića?

Rade Bulatović je, kao što je poznato, bio savetnik za bezbednost Vojislava Koštunice. Međutim, meni ni dan-danas nije jasno da li je on bio savetnik za ličnu bezbednost predsednika ili savetnik za nacionalnu bezbednost. Preciznije, da li je bio Senta Milenković ili Kondoliza Rajs. Lično mislim da bi se Senta uvredio kada bi se ispostavilo da je Bulatović bio šef Koštuničinog obezbeđenja, a o drugoj opciji smešno je i govoriti s obzirom na to da je i do danas nejasno zašto je Bulatović postavljen na ovu dužnost kada za to nema nikakve kvalifikacije. Zato i ne čudi ono što je prethodnih godina radio. Setimo se samo priče o „petožilnom kablu“, o prisluškivanju Koštunice i nastojanjima da se vojska instrumentalizuje u kompromitovanju i rušenju Vlade Srbije i njenih institucija. Tužna je činjenica da je takav čovek, koji je kao što ste i vi jednom prilikom rekli „prodavao ciglu Koštunici“, došao na čelo Službe i pored svog navodnog odbijanja i želje da bude ambasador u Atini ili Rimu. Čim je došao na čelo BIA, formirao je razne komisije sa zadatkom ne samo da rade na razrešenju ubistva Momira Gavrilovića, već i da istraže sve navodne nezakonitosti i zloupotrebe koje su u Službi počinjene samo i isključivo za vreme mog mandata. Zanimljivo je da se Rade Bulatović ne bavi aferama iz vremena Jovice Stanišića, Radeta Markovića, Andrije Savića i Bracanovića, za šta ima mnogo više osnova, nego ovim budalaštinama i izmišljotinama.

Komisije koje su fomirane obavile su razgovore sa velikim brojem načelnika i operativaca da bi saznale ko je i kako prisluškivao Koštunicu, odnosno ko je i kako pratio i ubio Gavrilovića. I pored toga što su svi sagovornici izjavljivali da su već u više navrata odgovarali na slična pitanja čak i pred pravosudnim organima, i potvrdili da se Služba nikada nije bavila tim stvarima, usledila su nova pitanja u stilu: A da nije neko drugi mimo vas to radio? A da nema nekih drugih, paralelnih, knjiga (radnih dnevnika i ostalih tragova)? Kao da je to neka leva ugostiteljska firma sa duplim knjigama, a ne služba bezbednosti! Da nije neko drugi tajno radio Gavru? Kao da je u toj službi moguće nekoga tajno, mimo kolega, kontrole i strukture Službe, pratiti i nadzirati; za to treba angažovati na desetine ljudi od kojih bi barem jedan do sada nešto rekao. Ali, Rade Bulatović nije gubio nadu, pa je i lično obilazio bivše načelnike tražeći od njih da mu kažu ili priznaju kako je to Gavrilović praćen i prisluškivan. Sličnu „čast“ doživeli su i neki visoki oficiri policije, a jednom su čak nuđene kule i gradovi ako samo kaže ko je ubio Gavrilovića. Kada je čovek odgovorio da bi odavno uhapsio Gavrilovićevog ubicu da zna ko je to uradio, bio je smenjen i degradiran.

Po svaku cenu su želeli nešto da nađu, pa kad im nije uspelo u centru i operativi, prešli su na periferiju Službe. Zvali su, na primer, koleginicu čiji je posao daleko od operative, poslali auto po nju jer je bila na odmoru i ispitivali je o tome kakve je „tajne poslove“ radila po nalogu Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića.

S obzirom na to da, kao što je sam rekao, Rade Bulatović ima doušnike u svim strukturama društva, ta tragikomična priča događala se „preko njegovih poverenika“ i u Ministarstvu spoljnih poslova. Svi koji su imali posla sa mnom dok sam bio načelnik SID-a (Služba za informacije i dokumentaciju; spoljna obaveštajna služba) ispitivani su: te ima li nešto o Ibarskoj magistrali, o Vuku, o Dani; jesam li pričao o Sablji; imam li kontakta sa kriminalcima? Ljudi su pozivani iz inostranstva da odgovaraju na takva pitanja. I nisu našli ništa. Interesantno je i da je za priču, odnosno tekst „Tajna špijunska večera“ objavljen u „Nedeljnom telegrafu“ o Entoniju Monktonu (zvaničnom, deklarisanom oficiru za vezu britanske službe), Bulatović optužio mene, rekavši direktno jednom britanskom diplomati da sam ja to učinio. Nakon toga je saradnica IWPR-a Dragana Nikoletić-Salomon pozvala mog nekadašnjeg zamenika Zorana Mijatovića i tražeći da prokomentariše ovaj tekst kao koautor tog članka. Kada je Mijatović odgovorio da s tim nema nikakve veze i da je koautor članka novinar Zoran Miljatović, ona ga je „obavestila“ da joj je iz vrha BIA sugerisano da je on autor te priče. A istina je sasvim drugačija. Bivši načelnik VBA Momir Stojanović lično je jednom od autora ovog članka odneo neka dokumenta koja su upotrebljena za ovaj tekst. U kakvim je odnosima Rade Bulatović kao bivši savetnik „vrhovnog komandanta“ sa vojskom i vojnim službama bezbednosti, zaključite sami.

I pored toga što nisam u ličnom sukobu sa Radetom Bulatovićem, jer sa njim nisam imao i nemam nikakve veze ni službeno ni privatno, očigledna je njegova namera i namera krugova kojima on pripada da me po svaku cenu satanizuju i predstave kao kriminalca. Ponekad mi se čini da je njega strašno pogodila činjenica da čak ni kao savetnik Vojislava Koštunice nije bio interesantan Službi i da se RDB njima nije bavio.

Sada konačno dolazimo na tu priču o Cvijiću. Očigledno je da se ljudi poput Ćosića, Bulatovića i njima slični umesto rešavanjem brojnih problema u institucijama za koje su zaduženi, bave lansiranjem ovakvih na brzinu smišljenih, traljavih i krajnje bledih afera, koje ne mogu da zadrže pažnju javnosti ni tri dana.

Redakciji „Danasa“ su očigledno iz BIA dotureni papiri, a direktor BIA se brže-bolje potrudio da dâ atest i potvrdi autentičnost dokumenta. To je skandal. Da je Narodna skupština, ili neki njen odbor, tražila to od njega ili da je takav zahtev došao iz pravosuđa, to bi bilo u redu. A ovako je ispalo krajnje smešno i providno. Da li će Rade Bulatović nastaviti sa ovakvom praksom i davati potvrde naokolo ko je prisluškivan, a ko nije i koja su dokumenta sa zaglavljem RDB-a autentična, a koja nisu.

I ja sam 2002. bio prisluškivan pod sumnjom da sam pripadnik Makine grupe. Hoće li i meni direktor BIA to da potvrdi i razjasni i pored toga što mu nisam prezentovao dokument, ili ću morati da se potrudim i pribavim ga. Jasno je da je BIA poslala taj dokument i brže-bolje se potrudila da ga rastumači i potvrdi. Uzgred, znam da je nedavno Rade Bulatović od nekih svojih radnika iz BIA tražio da mu napismeno dostave spiskove novinara sa kojima se viđaju. Kada su se retki osmelili da pitaju zašto mu je to potrebno, dobili su odgovor: „Da bismo znali sa čime raspolažemo“. Jasno je šta to znači i da Bulatović neće prezati da i službene pozicije instrumentalizuje i zloupotrebi u medijskom ratu sa neistomišljenicima.

Za one koji ne znaju, sve službe bezbednosti bave se bezbednosno interesantnim pojavama, organizacijama i pojedincima. Pritom je svejedno da li je bezbednosno interesantno lice pekar, estradna zvezda, novinar itd. Ako je dokument autentičan, onda je o tome ovlašćeno službeno lice sastavilo i arhiviralo službenu belešku, kako i treba. Ko bi još sastavljao službenu belešku o ilegalnom, nezakonitom prisluškivanju? Postojao je nalog po nekom osnovu i ne vidim u čemu je tu afera; pogotovo ako je ispalo, kao što jeste, da tu nije bilo ničega. Afera je kad se – kao svojevremeno u Hrvatskoj – otkrije da je 126 novinara bilo prisluškivano godinama; to je afera.

Dakle, više je nego očigledno da se stvarne afere i izazovi sa kojima se susreću rukovodioci bezbednosnih struktura u zemlji (MUP, BIA, Vojska) po ustaljenim klišeima stavljaju „pod tepih“ i izmišljaju nove kako bi se izbegla odgovornost ne samo za brojne propuste i nestručan rad koji dovodi do ovakvih tragedija, nego i za sveukupno stanje i tiho propadanje ovih institucija.

Interesantno je da sadašnja vlada i veliki broj ministara kao najveći rezultat rada vlade iznose činjenicu da „nema afera vezanih za vladu i državne institucije“. Pa normalno da ih nema kada vidimo da su se upravo probrani aktuelni funkcioneri bavili pravljenjem afera protiv vlade Zorana Đinđića, a kasnije i protiv Živkovićeve vlade.

Zbog izostanka „očekivanih rezultata“ i realizacije predizbornih obećanja, sve te izmišljene afere i dalje se drže „otvorenim“ iako je činjenično utvrđeno da za to više nema nikakvih osnova. Najbolji primer za to je i poslednji intervju Radeta Bulatovića dat „NIN“-u, koji je jedna velika šupljina prepuna fraza i opštih mesta u stilu – bilo je nepravilnosti, mi ćemo sve ispitati a ne znamo šta, kao Služba nije ubila Gavrilovića, ali to još nije sigurno, droga je u principu spaljena, ali bilo je nepravilnosti i slično. Žalosno je što niko od odgovornih u MUP-u i BIA nema hrabrosti da nakon detaljno sprovedenih istraga saopšti istinu javnosti i skine ljagu sa onih koji su nepravedno optuživani i medijski satanizovani.

Znate, kad Dragan Jočić više želi da veruje čoveku optuženom za ubistvo premijera i još dvadesetak ubistava, otmica itd., nego da veruje svom prethodniku na ministarskom mestu – to je, hajde da kažemo, politika. Ali, ako ministar Jočić poveruje da je Legija „uz pomoć belog čaršava i Hudinija“ izneo 600 kg droge kroz dimnjak a potom ih sa gnjurcima preneo u okolne zemlje, e to je onda već nešto drugo. Ministar Jočić je morao da nakon sprovedene istrage napravi konferenciju za novinare i obavesti javnost o ishodu slučaja koji je više od tri meseca zaokupljao pažnju javnosti, odnosno da kaže da su Legijini navodi netačni, da je droga spaljena, ali da on kao član najlegalističkije stranke na svetu smatra da je ipak bilo možda nekih sitnijih propusta u proceduri koji suštinski ne menjaju činjenice. A činjenica je da je droga spaljena. Isto tako ni Rade Bulatović ne nalazi za shodno da obavesti javnost da RDB i ja kao njen tadašnji načelnik nismo imali nikakve veze sa ubistvom Gavrilovića. Umesto toga on se samoreklamira govoreći da nije hteo da čita svoj dosije iako je prava istina da ga nije pročitao zato što ne postoji. Ako ja nisam vodio dosije Radeta Bulatovića, sigurno ga nisu vodili Andrija Savić i Milorad Bracanović; a nisu ni Miša Milićević i Goran Živaljević. Da taj dosije postoji, već bi bio izašao u novinama, bez brige, na velika zvona. Ipak, suprotno tvdnji u „NIN“-u, Bulatović već mesecima pritiska ljude u Službi da ga „više ne lažu i da mu daju transkripte njegovih razgovora“, a toga u Službi nema.

I Bulatović ponavlja fraze koje smo već čuli – da je upravo on depolitizovao i dekriminalizovao Službu, započeo njenu reformu, a stvarnost je sasvim drugačija. Ponovo kostur Službe čine provereni kadrovi iz Miloševićevog vremena slični komandantu Gardijske brigade Ćosiću, a u takozvanoj reformi odstranjuju se stručni i sposobni operativci i rukovodioci neopterećeni politikom, a posebno oni koji su tokom 2001. godine i akcije Sablja dali značajan doprinos rasvetljavanju već poznatih kriminalnih afera Miloševićevog režima – Ibarska magistrala, Budva, Stambolić, Ćuruvija i mnogi drugi.

Znam da Rade Bulatović i pored svega ne odustaje i da je dao nalog da se protiv mene napiše bilo kakva krivična prijava i na tome se intenzivno radi. Hajde i to da vidimo…