Vidim posle Telekoma ponovo neka kadrovska gužva u Pošti, to jest sada u Poštanskoj štedionici AD. Čim je Skupština akcionarskog društva izabrala novog, čini se „pogrešnog“ direktora Štedionice između dva kandidata, Privredni sud u Beogradu pokrenuo je famozno „pokretanje prethodnog postupka za utvrđivanje uslova za pokretanje likvidacije“, kako se posle 5. oktobra zove smenjivanje nepodobnih kadrova u javnim službama i privredi izbacivanjem neke firme iz normalnog pravnog statusa da bi joj se vanredno promenilo vođstvo (reč je o pravnom triku koji bi se mogao opisati kao privremeno klanje vola da bi mu se umesto starog stavio novi jaram – a osnovni problem je kako posle tog vola dići na noge).
Nije reč o svađi oko običnog naimenovanja, jer Poštanska štedionica ima veoma bitnu ulogu kako u monetarnoj tako i u privrednoj politici en general. Setimo se samo dr Milorada Nedeljkovića, direktora Poštanske štedionice Kraljevine Jugoslavije između 1925. i 1941. godine, koji je bio jedan od glavnih stubova radikalske vlasti u Beogradu i omražen u većini drugih krajeva zemlje pošto je štednju sakupljao širom države, a plasmane koncentrisao tamo gde mu je to određivao predsednik vlade (najčešće Stojadinović). On je, uostalom, za 70 miliona dinara izgradio i onu pompeznu zgradu u kojoj je i danas Glavna pošta u Beogradu.
Naizgled, u ovoj aferi je na jednoj strani pivredni sud – po definiciji „nezavisan“ u proceni koga po zakonu može a koga ne može upisati kao novog direktora u svoj registar – a na drugoj strani je, opet naizgled, Skupština štedionice, koja je po sopstvenom statutu nadležna za izbor direktora, na predlog Upravnog odbora koji postavlja Vlada Srbije.
U drugom sloju ove afere, do koga se već stiglo brzim „ljušćenjem“ i zakonitosti odluke državnog suda i legalnosti odluke organa PTT-a – na jednoj strani nailazimo na Demokratsku stranku i njene ministre, koji su doista „opkolili“ sve što je u vezi s poštom i komunikacijama, i na saveznom i na republičkom nivou. Na drugoj strani se, u tom „drugom sloju“, prema akcentu koji sporu daje v.d. predsednik Privrednog suda Goran Kljajević, nalazi guverner NBJ-a Mlađan Dinkić, koji je dao saglasnost na izbor onog kandidata koji, izgleda, nije po volji, u krajnjoj konsekvenci, republičkom premijeru Zoranu Đinđiću. No, ja to ipak ne bih naslovio kao definitivni spor Đinđić-Dinkić. Sva je prilika da je gužva u Poštanskoj blagajni posledica mnogih, pa i dubljih uzroka, a planula je kada se Dinkić, koji je po zakonu za to ovlašćen, saglasio sa odlukom koja je doneta mimo Đinđićevog izbora – ako ga je doista bilo.
Možda se okolnost da je Upravni odbor, koji je u ovom slučaju organ Vlade Srbije (pošto je Republika većinski vlasnik PŠ-a), začudo ponudio Skupštini dva kandidata za direktora – može i drugačije tumačiti, a ne samo kao nekakav nedostatak snage u premijera Đinđića da imperativno nametne svoju volju u izboru ili samo kao deficit mudrosti da se svakom prepusti njegov deo posla – guverneru novac, ministru finansija porezi, ministru komunikacija komunikacije, biciklistima biciklovi, a državnoj avijaciji zvanični letovi (nesigurno je putovati sa „Er Canetom“) .
U poštanskom slučaju ne radi se, naravno, o pokušaju prodora „demokratskog principa“ o više kandidata i za privredne funkcije, pa valja odbaciti komičnu hipotezu da se očekivalo da „vlasnička skupština“ raspreda koji je pretendent bolji, stručniji, pošteniji, pravedniji, ugledniji, omiljeniji kod radnika i javnosti, pažljiviji prema porodici i odaniji patriotskim ciljevima. Članovi vlasničke skupštine uvek glasaju po nalogu, pa je očigledno da se pojavio još jedan signal da se unutar „većinskog vlasnika“, to jest vrha države – nešto dešava.
Kad se postavlja šef neke (para)državne blagajne, pa dođe do spora, uvek je reč o sukobu nekih političkih elita – te bi za nešto mudrije komentarisanje cele ove stvari trebalo nešto više znati o tome – zašto je Upravni odbor PŠ-a faktički ostao podeljen u odluci, pa predložio dva kandidata za direktora, što je Skupština iskoristila da napakosti Đinđiću? Ili se guverneru Dinkiću možda doista ne sviđa da se uspostavi preterana prisnost između glavnog poštanskog blagajnika i, po definiciji, glavnog državnog potrošača, republičkog premijera – pa je bio skloniji čoveku koji bi sa više hrabrosti čuvao poštanske novce od vlasnika same kase, u koju se slivaju velike narodne i uvek „tuđe“ pare. Možda se Dinkić setio pravila da novac treba držati podalje od političara.
U celoj stvari najopasniji je, čak i ako se radi samo o medijskoj prezentaciji, upad sindikata u kadrovska pitanja, koja su po elementarnoj prirodi stvari rezervisana za „vlasnike“, odnosno nadležne državne organe. Promovisanje principa po kome Vlada Srbije ili vlasnici nekog preduzeća treba da „lobiraju“ kod radnika za direktora koga hoće negde da postave – izazvalo bi pogubne posledice i Srbija bi se, ako ni zbog čega drugog, morala vratiti na neku novu diktaturu. Nema te efikasne ni države ni ekonomije u svetu u kojima premijer vlade ne sme da „stisne“ plate javnog sektora, zato što onda neće moći da izabere direktora javnog preduzeća koji će sprovoditi ekonomsku politiku koju on zamisli. Za tu gnjavažu sa tobože uvek demokratski opredeljenim sindikatima, navodno uvek poštenim i vrednim a nedovoljno plaćenim radnicima, koja prati svaki njegov pokušaj da dovede u red javne službe – i sam Đinđić je delimično kriv, jer je od početka nastupio s populističkim frazama i sa previše umirujućih osmeha. A reč je o pomalo razmaženom sloju proletarijata koji je uvek bio daleko bolje plaćen od ostalog dela privrede, pa se nekako osetio važnijim od drugih. Taj srceparateljni odnos prema narodu i radništvu vidljiv je i kod većine naših medija, a posebno je upadljiv kod onih čiji su vlasnici u nekom interesnom sporu s izvršnom vlašću. Tako smo sada u smešnoj situaciji da veliki magnati stalno pred Đinđića isturaju sindikate i radnike kao „živi štit“ u odbrani od reformi, koje ovaj stalno najavljuje a ne preduzima.
