Bitka za državni i politički monopol

Postoje bar dva tumačenja rata koji se poslednjih sedmica vodi između dve moćne kompanije, Telekoma Srbije i Junajted grupe. Prvo je ono koje propagiraju država i mediji bliski vlasti: da je u pitanju komercijalna bitka u kojoj se sve vrti oko novca. Prema toj verziji, sukob nema nikakve veze sa politikom, pa će u cilju potkrepljivanja ove tvrdnje državni Telekom i režimski mediji optuživati Junajted grupu da je – oblaporna. Drugo tumačenje je ono formirano u manjinskoj, kritičkoj javnosti, a koje je – po svemu sudeći – neuporedivo bliže istini: politika i te kako ima upliva i to ne samo kroz onemogućavanje ogromnog broja gledalaca da vidi N1, praktično jedinu veliku televiziju koja ima kritički otklon od vlasti, već i u pokušaju da se nanese ozbiljna šteta Junajted grupi i dugoročno uspostavi ako ne monopol, ono svakako dominacija države u oblasti kablovske distribucije medijskih sadržaja. Pokazuje se, naime, da u skoro svim oblastima, a pogotovo onima koje imaju veze sa medijima, država podnosi konkurenciju jedino onda kada je ova – kooperativna. Dakle, da je Junajted grupa primila k znanju poruke (i postupila po njima) koje godinama dolaze iz vrha države da uređivačka politika televizije N1 treba da se promeni i uskladi sa željama vlasti – verovatno do ovog problema nikada ne bi ni došlo. A problem je – za one koji su baš prespavali prethodnih dvadesetak dana – u tome što je konzorcijum Supernova, zapravo državna Telekom Srbija grupa, obustavila emitovanje televizija N1, Nova S i drugih kanala u produkciji Junajted grupe, zbog čega je oko 300.000 domaćinstava ostalo bez mogućnosti da na svojim televizijskim aparatima čuju i vide i nešto drugo pored danonoćnog, u tri smene, veličanja mudre i dalekovide politike Aleksandra Vučića.

Da je u pitanju politička odluka i da ona nema veze sa tržištem, odnosno ponudom i potražnjom, kako tvrde Telekom i državni aparat – najbolje potvrđuje upravo dugogodišnji pritisak na Junajted grupu, odnosno N1 koji sprovodi politički vrh Srbije: od javnih prozivki urednika i novinara, konstantnih tabloidnih napada, pa do zakulisnih radnji o kojima javnost nema dovoljno informacija. Tome treba dodati i onemogućavanje pristupa informacijama i odbijanje naprednjaka da gostuju na ovoj televiziji. A naprednjačka Srbija je kao pit-bul terijer: kada zagrize, ne pušta dok ne dobije ono što je naumila da dobije. A hoće sve! Kada im drugi metodi „pripitomljavanja“ N1 nisu pošli za rukom, ona se odlučila na meru koja predstavlja svojevrsni prelazak sa reči na dela: počela je da ostvaruje pretnje i pokazuje svoju moć. Ne samo da neemitovanjem programa nanosi štetu Junajted grupi (i građanima) već, paralelno sa tim, sprovodi veoma žestoku, agresivnu kampanju – plaćenu dakako novcem građana – kojom pokušava da poveća svoj udeo na tržištu kablovskih operatera.

Spomenimo samo to da su prošle sedmice, u četvrtak, skoro svi dnevni listovi bila obavijeni reklamnom ponudom Supernove, što je mnoge podsetilo na one predizborne predsedničke severnokorejske dane kada su svi dnevnici, osim „Danasa“, izgledali identično, odnosno reklamirali naslovnim stranicama predsedničkog kandidata Aleksandra Vučića. U okviru agresivne kampanje Supernove, na „terenu“ se – kako saznajemo – odvijaju paralelne aktivnosti: predstavnici Telekoma dovode izvođače radova iz cele zemlje, koji seku asfalt, sprovode optičke kablove i uvode ih u zgrade u kojima je već prisutan SBB (Junajted grupa), i to najčešće bez saglasnosti stanara. Sa druge strane, beležimo slučaj da je komunalna inspekcija donela rešenje o uklanjanju SBB-ove opreme iz jedne zgrade, pozivajući se ni manje ni više nego na pravila o kućnom redu. To se desilo u Borči, ali uskoro može da se desi i u vašem kvartu. Možda Telekom Srbija zakuca i na vaša vrata.

foto: dragan kujundžić / tanjug

NEUSPEO POKUŠAJ „DOGOVORA“

Odavno su već Vučić i predstavnici državnog vrha počeli da prozivaju televiziju N1, nazivajući je prvo američkom, a potom „Đilasovom i Šolakovom“. Njihove su prozivke, kako to biva, pratili verni tabloidi. No, pored javnih prozivki i pritisaka, odvijale su se i neke aktivnosti daleko od očiju javnosti. Tako je, recimo, početkom 2018. godine održan tajnoviti sastanak premijerke Srbije Ane Brnabić i čuvene Vučićeve medijske savetnice Suzane Vasiljević sa visokim predstavnikom tadašnjeg većinskog vlasnika Junajted grupe, KKR-a (Kohlberg Kravis Roberts & Co). Poznavaoci medijskih prilika tada su tvrdili da su Ana i Suzana KKR-u ponudili nesmetan rad i određene državne benefite u zamenu za retuširanje uređivačke politike N1, a navodno se razgovaralo i o smeni glavnog i odgovornog urednika Jugoslava Ćosića. Ponuđen je, kako kažu, recept koji je primenjen na dnevni list „Blic“ posle dolaska naprednjaka na vlast, a to je da N1 – u zamenu za prijateljsku i darežljivu ruku naprednjačke vlasti – obustavi sve direktne napade na Vučića (ostali su „slobodne mete“), da ne dovodi u pitanje politiku prema Kosovu i da pruža, ma šta god to značilo, podršku evropskom putu Srbije.

Za razliku od vlasnika „Blica“, KKR nije pristao na ovaj inženjering, a ne znamo da li su slični razgovori vođeni sa novim vlasnikom Junajted grupe. Naime, u međuvremenu, u martu 2013. godine, KKR je prodao većinski paket akcija Grupe međunarodnoj investicionoj kompaniji BC Partners. Moguće je samo spekulisati zbog čega nije došlo do nagodbe vlasnika Junajted grupe sa Anom Brnabić i Suzanom Vasiljević, ali se možda razlog krije u tome što je Jugoslav Ćosić postigao izvrsne rezultate i oformio ekipu urednika i novinara koju ne bi bilo lako „upodobiti“. Odnosno, da je vlasnik ocenio da bi promena urednika i uređivačke politike mogla naneti prilično veliku štetu kompaniji.

Ovih dana Junajted grupa u brojnim saopštenjima sa punim pravom ukazuje na to da Telekom Srbija netransparentno troši novac poreskih obveznika. Podsetimo se da je koncem prošle godine, na opšte iznenađenje medijskih eksperata, Telekom kupio kablovskog operatera Kopernikus tehnolodži, plaćajući za njega čak 190 miliona evra. Ova akvizicija je dvostruko problematična. Prvo zbog cene. Medijski eksperti tvrde kako je državna kompanija umnogome preplatila Kopernikus i da bi se ova investicija – s obzirom na pokazatelje poslovanja ovog kablovskog distributera – mogla isplatiti tek za 150 godina. Osim Kopernikusa, Telekom je pokupovao još nekoliko manjih operatera.

Još veći problem je što je tim novcem, odnosno novcem poreskih obveznika, dotadašnji vlasnik Kopernikusa Srđan Milovanović, inače rođeni brat visokog funkcionera Srpske napredne stranke Zvezdana Milovanovića, kupio dve televizije sa nacionalnom pokrivenošću – Prvu i O2. Da ogolimo stvari do kraja: ovim milionskim marifetlukom Srpska napredna stranka je postala vlasnik dveju televizija koje se mogu videti na teritoriji cele države. I tu se ne radi samo o političkoj propagandi, koja je itekako prisutna, već i o ozbiljnom biznisu. Naime, istraživanja pokazuju da čak 89 odsto udela u oglašavanju pripada televizijskim stanicama sa nacionalnom pokrivenošću. Osim toga, ovim televizijama državna Supernova plaća prilično velike iznose za emitovanje njihovog programa, pa je Junajted grupa ovih dana u nekoliko navrata javno zahtevala od Telekoma Srbije da saopšti koliko novca izdvaja za te potrebe. Sa druge strane, Telekom traži od Junajted grupe da N1 emituje besplatno.

„Program koji prave novinari i urednici N1, po proceni rukovodstva Telekoma, vredi nula dinara, a za sve ostale kablovske televizije bliske vlasti Telekom izdvaja desetine miliona evra na potpuno netransparentan način, krijući cene od građana“, navodi se u saopštenju koje je pre nekoliko dana objavila Junajted grupa. Uzgred, bilo bi dakako interesantno videti i koliko Telekom Srbija plaća na mesečnom nivou za oglašavanje u štampanim medijima bliskim vlasti. Setimo se da je Telekom bio obustavio saradnju sa „Kurirom“ kada je ovaj list doživeo u jednom periodu „prosvetljenje“ i počeo da kritikuje Vučićevu vlast. Sve u svemu, Telekom je jedan od važnih oslonaca vlasti za pripitomljavanje, ucenjivanje i korumpiranje medija. I nije jedini.

Stručnjak za tehnologiju audio-vizuelnih medija i profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu Siniša Isakov smatra da bi za građane bilo mnogo korisnije da je Telekom novac, umesto u kupovinu postojećih kablovskih sistema i borbu protiv Junajted grupe, uložio u izgradnju mreže tamo gde ona uopšte ne postoji.

„Telekom pored toga gradi optičku mrežu do krajnjih korisnika u velikim gradovima, upravo tamo gde su građanima već na raspolaganju i druge tehnološke mogućnosti kao KDS i IPTV. Sa druge strane, prema podacima iz 2018. godine, čak četvrtina domaćinstava u Srbiji nema pristup kablovskim kanalima, kao ni širokopojasnom internetu koji bi mogli dobiti preko iste infrastrukture“, kaže Isakov u razgovoru za „Vreme“.

STRATEGIJA I ZAKONI

Podsetimo da je nedavno – između novinarskih i medijskih udruženja i Vlade Srbije – usaglašena, a potom i usvojena Medijska strategija, dokument iz kojeg bi trebalo da proistekne nova medijska regulativa. Iako u nekoliko navrata konstatuje probleme sa kablovskom distribucijom medijskih sadržaja u Srbiji, iako ukazuje na problem sa tzv. medijskim pluralizmom – stiče se utisak da Strategija nema valjano rešenje za problem koji je nastao sa odbijanjem Telekoma da distribuira programe Junajted grupe. Ni u postojećim zakonima nisu predviđeni mehanizmi koji bi štitili politički pluralizam u medijima.

U razgovoru za „Vreme“ medijski stručnjak Rade Veljanovski, međutim, ističe da sadašnji zakoni, iako nisu idealni, ne generišu problem koji je nastao. On ističe da su zakoni u velikoj meri usaglašeni sa evropskim regulatornim okvirom i naglašavaju potrebu za ostvarivanjem demokratskih, profesionalnih i etičkih načela u medijskoj sferi.

„Svaki od naših medijskih zakona u uvodnom delu ima odredbe koje se pozivaju na standarde demokratskog sveta i evropsko iskustvo, tako da u tom duhu treba rešavati sporove čak i kada nedostaju precizne odredbe za pojedinačne slučajeve. Dakle, izmene zakona nisu nužne, nužna je promena prakse, odnosno postupanja po zakonu. Medijski pluralizam mora da bude ne samo dopušten nego podržan i zakonima i praktičnim ponašanjem. Kablovski distributeri su dužni da, pod standardnim komercijalnim uslovima, u svoju ponudu uključe sve televizijske programe“, ističe Veljanovski

On smatra da se iza rata između kablovskih operatera i konkretnih televizijskih programa definitivno krije „namera države da iz javne sfere istisne one operatere i one programe koji su otvoreni za pluralističko političko mišljenje i kritiku vlasti“. „Država želi da svoje kablovske distributere učini dominantnim, ali ne zbog njih nego zbog sebe i svoje namere da kontroliše sadržaj. Načelno, država dopušta konkurenciju i strane investicije, ali očekuje da oni svi rade prema volji vladajućih struktura“, kaže Veljanovski.

Slučaj „banovanja“ televizijskog kanala N1 otvorio je još jedno važno pitanje kojim se nije, nažalost, bavila ni ova, a ni prethodna Medijska strategija. Da li je dobro rešenje da se državi dozvoli da se bavi distribucijom medijskih sadržaja, pogotovo ako ona tako očigledno pokušava da – koristeći svoje beskrajne resurse – ostvari dominaciju na tržištu i uspostavi državni, a samim tim i politički monopol u ovoj oblasti? Podsetimo da se država postojećim zakonima obavezala da izađe iz vlasništva u medijima, pa bi po logici stvari – i uprkos tome što se još iz vlasništva u medijima nije povukla – bilo očekivano da ne može da gazduje operaterima koji distribuiraju medijske sadržaje. Rade Veljanovski ističe da „nije dobro da država bude vlasnik ni kablovskih distributivnih sistema, kao što ne bi smela da bude ni vlasnik medija, jer to nije u skladu ni sa našim zakonima ni sa evropskim standardima“.

Tokom izrade medijskih zakona, 2013. i 2014. godine, u stručnoj javnosti se vodila i rasprava o tome da li distributer medija može da bude i proizvođač medijskog sadržaja. Veljanovski ukazuje da su evropska iskustva u ovom pogledu različita, ali da preteže stav da „distributer medija ne može da bude i pružalac medijskih usluga u smislu proizvodnje sadržaja“.

„To je prilično logično, jer distributer ima interes da poveća konkurentnost svog medija, a onda dolazi u situaciju da diskriminiše druge. Srbija je dozvolila ovakvu mogućnost pre svega zbog Telekoma, da bi mu povećala vrednost u slučaju prodaje. Ali kada je dozvolila Telekomu, morala je da dozvoli i ostalima, a sada pokušava da te druge u tome onemogući“, zaključuje Veljanovski.