Bilo jednom u Jugoslaviji

UVOD

Knjigu bi trebalo početi gromovito, da prve rečenice sevnu kao munje, zaintrigiraju čitateljku ili čitaoca. Kako da uspem, ja sam u svojoj devedeset i četvrtoj godini znatno stariji od njih, a pišem o svojoj mladosti pre sedamdeset i više godina. Ne znam kako da za njih zagrmim, pitam se da li je uopšte potrebno da krenem u tu avanturu. Odgovaram sebi da mislim da jeste, moram da ponudim svoje viđenje događaja koji su zaboravljeni, dugo lažno predstavljani, pobrkani, a treba da se prilože shvatanju kako je to jednom bilo u Jugoslaviji. Potrebno je, mora se, poželjno je. Zar nije?

...

Nisam ja tema, nego zemlja u kojoj sam živeo i bio mlad, u kojoj sam ostareo i doživljavao sve njene promene, tuge, radosti. Živim i pišem u njoj, zbog toga sebe ne mogu da izuzmem kad pričam kako je jednom bilo u Jugoslaviji. Ne smem, ne mogu i neću.

Zabavlja me da prizivam uspomene pišući, provetravajući arhiv pamćenja, nasmešim se prijatnim uspomenama počevši od ranih razgovora sa svojim ocem uz veliku, ozidanu peć u našoj dnevnoj sobi. Često se govori: “Tako samvaspitavan.” Kraj te peći je počelo moje vaspitavanje, ali nastavili su da me vaspitavaju esesovci, pa SKOJ.

Doživeo sam vrhunac sreće znatno kasnije, najlepši trenutak svog života sa pogledom sa tamnozelenog brda Žarkovica na zalazak sunca iznad siluete Dubrovnika uzčašu hladnog vina i domaćeg sira, naravno zaljubljen. Tu bi mi Mefisto uzeo dušu jer bih rekao Trenutku: “Ostani, tako si lep…”

Svako bi morao da ima jedan takav ushit u životu.

A Dubrovnik više nije “moj”? Danas bi takav pogled bio doživljaj stranog turiste koji je iz inostranstva došao u Hrvatsku.

To što bih da opišem nije i ne sme da bude samo deo mog života nevažne jedinke, jedne slamke među vihorovi. Počinje od trenutka kad su topovi ućutali. Sećam se. Podrazumeva se da sam o kraju prethodnog svetskog rata čitao Hemingveja: Zbogom oružje, Remarka: Na Zapadu ništa novo, Arnolda Cvajga: Slučaj narednika Griše. Samo što nije reč o lektiri, nije bajka nego život, konstatujem, potvrđujem, zapisujem sve što sam stvarno video, što sam možda uobražavao, ali pre svega što je postojalo oko mene: Beograd sa tragovima metaka na fasadama i natpisima ruskom ćirilicom: Проверено, мин њет.

Ta poruka čađavih boraca, koji su uradili svoj opasni posao da mina više ne bude, mogla se shvatiti i metaforički, nema više mina ni na mom životnom putu. Mirno, čvrstim korakom napred u svetlu budućnost…

foto: inge werth

Stoj! Kakva je glupost budućnost nazvati svetlom, a ne, na primer, srećnom, blagodetnom, zdravom? Bolje bez ikakvih na silu nakalemljenih prideva. Neka ostane ipak kako zapisah u prvom trenutku jer baš na naše fraze želim da upozorim, na jezik koji smo koristili, jer naše reči nas predstavljaju ogoljene. Jeste, parole su nam bile uobičajene, usklici naglašavali svetlu budućnost, ali klicali smo to iskreno, časna reč. Bar što se mene tiče. Ne mogu da govorim u ime gubitnika čiji praunuci još uvek kukaju. Sad će zavladati večni mir, zar ne? Imamo Ujedinjene nacije umesto Društva naroda koje nije imalo Savet bezbednosti. Mislio sam, bio sam uveren ja i dosta meni sličnih. Ali, što bi rekli Nemci kad stišavaju optimizam: Frieden, Freiheit, Eierkuchen – Mir, sloboda, palačinke! Naravno da tada nisam razmišljao ovako, isuviše lako sam se oduševljavao, ali imam opravdanje, nisam bio još ni dvadeset godina napunio, a prošao sam logore smrti i bio živ, živ, živ.

Jeste, jeste, pamtim dosta toga, ali velika je odgovornost iskoristiti svoja sećanja za ovakvo napisanije. Nije bilo dovoljno mogućnosti da svoju istinu podržim dokumentima, a pokušavao sam. Mnogo toga je skriveno u raznim arhivima, ugašenim novinama, možda bačeno, poništeno, reći ću ponešto i o tome. Opet ću citirati Geteovog Fausta kome Mefisto kaže: “Ja duh sam koji uvek sve negira”, ali za sebe matorca neskromno tvrdim: ja sam duh koji u sve uvek sumnja. U sebe pogotovu.

Šta su uopšte ti dokumenti, pa da poverujemo da nam saopštavaju istinu? Dokument je nešto što je neko po nečijem naređenju ili molbi napisao, verovatno za honorar ili platu. Svi đaci na svetu koji bubaju latinski počinju od dela De Bello Gallico, pa misle da je to dokument o bitkama koje je gospodin Julije Cezar vodio u Galiji, tamo gde su se borili i Obeliks i Asteriks, samo što to štivo nije crtać ili film, nego istorijsko svedočanstvo. Koješta. Nije. Autor je sve što je uspeo da učini na bojnom polju neizmerno uvećavao i ulepšavao jer je tada sebe preporučivao za političku službu, hteo da ga Rim izabere za konzula. Reč je, doduše, zaista o momku čije je prezime postalo sinonim za radno mesto cara, kajzera, imperatora, bio je gromada, koji je svašta stvarno – ama baš stvarno – izveo u istoriji, za istoriju, a mimo onog što je napisao.

Pisac romana može da izmišlja likove kakvi su mu potrebni za razvoj radnje, ako se ugledao na nekog živog može oprezno na početku knjige da upozori da je svaka sličnost sa nekom stvarnom ličnošću slučajna i nenamerna. U brojnim velikim medijima na Zapadu, koji smo mi u svoje “skojevsko vreme” obavezno nazivali trulim kad god bismo bili prinuđeni da ga pomenemo, pored glavnih urednika sedeli bi pravnici koji bi motrili da li pominjanje imena neke stvarne osobe može da dovede do tužbe zbog povrede privatne sfere. Kod nas to nije bio slučaj, a nije ni sada, ali čak i da jeste, ja baš nameravam da ispričam o ljudima sa kojima sam se sretao, koje sam voleo ili mrzeo, divio im se ili ih prezirao, navodeći njihova imena i prezimena, datume rođenja i smrti, jer je važno da znamo kada su i sa kakvim iskustvom mogli da deluju, a mnogi od njih su poznati široj javnosti, napisali su autobiografije ili drugi o njima biografije i studije. Možda su im živa deca, bliski prijatelji. Opasno je. Mogu me ispravljati, čak i tužiti. Ne mogu da kažem da mina nema. Ne mogu ni da je svaka sličnost Iksa Iksilovića sa Ipsilonom Ipsilonovićem koga opisujem spuštenih gaća slučajna. Mogu da istražim šta je o njima poznato. Često sam razočaran što ne mogu da nađem podatke o licima koja su pre nekoliko decenija bila važna i sveprisutna. Moram iskreno da izjavim da ja svedočim o svom viđenju određene osobe ili konkretnog događaja. Ako je pogrešno, greška je moja. Ko se ne slaže neka mi oprosti.

Kažu ponekad, po Branku Radičeviću, da je mnogo “‘teo mnogo započeo”, ali, eto, “čas umrili da ga je omeo”. Eto, mnogo hoću, mnogo započinjem užurbano da me čas umrli ne bi omeo dok ne kažem sve što mi je na duši.

Na duši? Veliki nemački hirurg, profesor Rudolf Virhov (1821–1902) rekao je svom kolegi profesoru teologije:

“Ja sam secirao na hiljade leševa, ali nisam naišao ni na jednu dušu.”

Voleo bih da sve što mi pada na pamet zgusnem u priču o mladosti jedne zemlje, jednog društva. Moje otadžbine, domovine, zavičaja. Hajde da pokušam, iako nikakve garancije nemam za bar malo izgleda na uspeh.

foto: vreme arhiv

NOVINAR POČETNIK

Bihalji – Oto Bihalji Merin (1904–1993) – često mi je pomagao u životu, mogu da kažem i da je više puta uticao na moj život, koji bi bez njega bio drugačiji, siromašniji, bezuspešniji. Kao prvo, spasao me mrske mi nastave u školi i udesio da se zaposlim u Savezu književnika Jugoslavije kao sekretar Čedomira Minderovića (1912–1966) sa zvučnom titulom “pomoćnik generalnog sekretara”, povremeno sam tada sekretarisao i predsedniku Saveza Ivi Andriću, i dosta dobro upoznao ostale književne gorostase, kao Krležu i Milana Bogdanovića. Minderović je postavljen na za tadašnje prilike visoku političku poziciju kao prvoborac i zaslužni stari komunista, kao pisac je bio, pa hajde da kažem učtivo, minoran. Zna se ko ga je “izabrao”, odnosno postavio, glava hobotnice. Ja tvrdim da je bio dobar čovek, apsolutno svestan ko je, šta je, kakav je, nije svoju ulogu video kao nekog ideologa, nije mu padalo na pamet da popuje piscima boljim od sebe, nego je razmišljao kako da pomogne piscima, nabavi lekove iz inostranstva, stipendiju ili bolji honorar, umirivao svađe, gasio intrige.

Minderović me je pitao da li sam čitao Balzakove Izgubljen iluzije. Uplašeno sam slagao da jesam, iako tada još nisam, ali nije insistirao, nego samo rekao:

“To će se vama sada dogoditi, izgubićete sve svoje iluzije.”

Na neki način jesam.

Pred rat je Krleža u svom napadu na krute beogradske pisce-komuniste kritikovao “tri ovna” (mislio je na Radovana Zogovića (1907–1968), Milovana Đilasa (1911–1995) Jovana Popovića (1905–1952)) i “Čedomira”, ali tu je u zagradi dodao “Minderović”, čime ga je omalovažavao jer je pretpostavio da će svako znati ko su “tri ovna”, ali neće imati pojma na kojeg bi Čedomira mogao da cilja. Posle rata ta diskusija se nazivala “sukobom na levici”. Novi generalni sekretar KPJ Josip Broz, koji je upravo svoj pseudonim Valter zamenio za novi, Tito, nije hteo da se meša, iako se to očekivalo od njega, trebalo je da presudi šta je “stav Partije”. Krleža mu je odavno bio lični prijatelj, a mislim da je po svom intimnom stavu naginjao drugoj strani.

Meni je novi posao donosio mnoge privilegije.

foto: milovan milenković

Dobio sam sobicu na mansardi slavne Francuske 7. Proradio je Klub književnika, otvarao se za goste tek uveče, ali mi, zaposleni u Savezu, dobijali smo ručak u sobici pored kuhinje bez seckanja kupona sa karte za namirnice. Teletinu, biftek, guščetinu, pačetinu, torte, do dana današnjeg slavne krempite, pomorandže i banane, paradajz, čokoladu… Ničeg od toga za “obične građane” nije bilo. Priznajem, nisam se stideo, mislio sam da sam to zaslužio. O tome kasnije još.

Dobar sociolog bi danas mogao napisati studiju o postepenim promenama u društvu prema tome kako su se menjali takozvani klubovi, oni su na neki način bili pokazatelji kako je posle četrdeset osme godine naše društvo počelo da se udaljava od svog uzora SSSR-a.

Čovek koji je osetio da može nešto da menja u Francuskoj 7 bio je tadašnji predsednik Udruženja književnika, Milan Bogdanović (1892–1964). On je prvo uspeo da ukloni policajce u civilu kao garderobere i vratare i umesto njih doveo finog, starijeg Vojvođanina, čika Đuru Plemića, bivšeg crkvenjaka. Uspeo je da se oslobodi šefa kluba Nemanje, čije sam prezime zaboravio, čestitog partizanskog intendanta, koji o ugostiteljstvu nije imao pojma, a umesto njega da dovede legendarnog Ivu Kušalića (nisam pronašao podatak kada se rodio, umro je 1959), Dubrovčanina, koji je karijeru započeo kao lakej papskog nuncija u Beogradu. Milan je rekao da ljudi koji su radili kod popova umeju da služe. Pisao sam o tome u romanu Balerina i rat.

U “Klub književnika” su rado dolazili neki predstavnici naše “vrhuške” koji su hteli “malo da se druže sa narodom”, jer za njih smo mi bili “narod”. “Niže” valjda nisu mogli ili hteli. Moša Pijade (1890–1957) često je dolazio, takođe i Peko Dapčević (1913–1999) i još neki generali. Sećam se kako je još neoženjeni Peko jedanput, u društvu nas nekoliko mladih pisaca, pomalo pijan lamentirao da njega niko ne voli, vole samo njegov čin, njegov auto, njegov položaj… Dodao je još da ga iskreno voli samo njegov pas, nemački ovčar, koga mu je Tito poklonio. Na taj način je ipak nekako ubacio Tita u sferu simpatija oko sebe, a čudio sam se jer je Peko Dapčević bio tako zgodan i muževan čovek da ni kao drvoseča ili nadničar u svojoj Crnoj Gori, ili bilo gde na svetu, u ženskom društvu nikako ne bi prolazio loše. O tome kako se Peko ipak oženio biće još reči, slučajno sam početak njegove velike ljubavi s mojom poznanicom iz Novog Sada posmatrao “uživo”. Naknadno mi se čini čudnim što Koča Popović (1908–1992), koji je, kao bivši nadrealista, od “onih na vrhu”֧ imao najviše razloga da bude sa književnicima, nikad nije došao.

Preveo sam Pisma iz zatvora Roze Luksemburg (1871–1919) za izdavačko preduzeće Kultura. Imao sam muke sa nazivima biljaka – Luksemburgova je bila strasna botaničarka, opisivala je svaku travčicu, svaki listić u tužnom zatvorskom dvorištu – prosto sam otišao kod dekana Stevana Jakovljevića (1890–1962) i zatražio pomoć. Ne znam da li sam bio posebno drzak, ali mislim da se tada tako moglo. Mogao sam, klinac, prosto sa ulice da odem na vrata jednom Bihaljiju ili jednom dekanu Jakovljeviću i da ih zamolim za pomoć. I bez reči su mi pružali pomoć. Svakako ne samo meni, nego svakom.

Jakovljević mi je pozajmio specijalni rečnik sa nazivima svih tih travčica, cvetova, lišća na nemačkom, engleskom i latinskom, pa sam preko latinskog nalazio kako se zovu na srpskom. Ja tada nisam znao da je taj profesor zapravo i autor Srpske trilogije, a da je njegova rođena sestra Mir-Jam, zapravo Milica Jakovljević (1887–1952), takođe spisateljica, i to ljubavnih romana tiražnih između dva rata, koji se posle rata dugo nisu ponovo štampali jer su za našu glavu hobotnice bili “malograđanski”. Zli jezici su šaputali da je ona pravi autor, u najmanju ruku glavni redaktor Srpske trilogije. Ne tvrdim, prenosim šta se govorkalo. Čika Steva je bio divan čovek, kasnije sam imao ponekad prilike da razgovaram s njim o književnosti, ne o botanici.

foto: milovan milenković

Nedavno sam ozbiljnije proučavao Luksemburgovu. Pošto je imala ideološke sukobe sa Lenjinom, nadao sam se da ću naći nešto što bi vodilo u pravcu samoupravljanja. Nisam. Nije stigla tako daleko, ubili su je 15. januara 1919. u Berlinu.

A sad, valjda, najzad ipak krećem u redakciju nekakvih novina! U to vreme – strašno je što uvek nanovo kažem “u to vreme”, ali tako je najjednostavnije – dakle, u to vreme nije bilo nezaposlenosti, neko je, ko zna gde, u glavi hobotnice ili možda u Kafkinom “zamku”, odlučivao o svačijoj karijeri, sudbini, sreći ili nesreći. Nisam znao da za ponekog telefoni rade, veze rade, zna se ko odlučuje gde i šta će raditi “tatini sinovi”. Mnogo toga nisam znao.

Bio sam već objavio nekoliko članaka u listu “Mladi borac”, organu Narodne omladine Srbije, nekoliko pesama u raznim časopisima i esej o Šandoru Petefiju, a čak i knjigu pesama sa naslovom Živeću uvek prolećem. Na njoj su se kao urednici potpisali Oskar Davičo (1909–1989) i Dušan Kostić (1917–1997). Pošto su primili rukopis, Davičo me je pozvao na ručak, saopštio mi da pesme ne valjaju, rekao šta da ispravim, da će ostati loše, da će ih onda svejedno štampati i da ću se jednog dana kajati što je to moja prva knjiga. I time ukazujem na nešto u toj veoma mladoj Jugoslaviji u kojoj veliki pesnik poziva u svoju kuću na ručak nepoznatog klinca da diskutuje s njim o poeziji. Pokazalo se da je uglavnom bio u pravu, ta moja poezija ne valja, ali mislim da nije loša pesma koja je dala naslov zbirci – Živeću uvek prolećem:

Stoleće prohujaće za stolećem,
al’ naš život neće utrti,
trajna je naša meta.
Ja ću živeti uvek prolećem.
Ako i vekovi prođu do smrti,
umreću sa devetnaest leta.

Pa prvi vek samo što nije prošao. Danas kao da sam proživeo stolećima, ali kad sedim u udobnoj fotelji i pišem, još uvek sam pun ideja kao da stvarno imam devetnaest leta.

Na drugom mestu u toj zbirci:

Još nigde nema mojih ruku trag, ali utisnuću ih u svet!

Kad bacim pogled na police i vidim šta sam sve objavio, valjda jesam svojim knjigama i nastupima ostavio trag. Ako dodam da imam dvoje dece, četvoro unučadi, za sada troje praunuka, mirno mogu da odstupim. Trag je otisnut, kad će biti izbrisan ne znam, neću nikad ni saznati.

Laguna, 2024