Vojislav Koštunica odneo je u Brisel spisak. To je neukusno, ali nije problem. Problem je ko mu je i kako taj spisak pravio
„Legalistički“ ispravna ili ne, jedna tužna analogija nameće se sama po sebi: nekako slično ovom najnovijem potezu našeg premijera Koštunice izgledale su i pripreme za čuveni Miloševićev referendum o „kulturnoj autonomiji“ Srba u Hrvatskoj. „Srbi svi i svuda“, kako se onda govorilo. Srbi ili Crnogorci, svejedno; važno je da glasaju tamo gde nemaju prebivalište i tamo gde ne plaćaju poreze, a sve radi „državnog razloga“ koji se – ovako ili onako – svodi na Veliku Srbiju.
PREBROJAVANJE: Koštunica vs. Đukanović
Ova priča ima dva ugla. Jedan je principijelan; drugi je besprincipijelan.
Naime, jedan stručnjak za ustavno pravo trebalo bi da vodi računa o nekim osnovnim principima moderne parlamentarne demokratije. Na primer, da nema oporezivanja bez predstavljenosti; i obrnuto – da se ne može plaćati porez jednoj državi, a glasati u drugoj. O prebivalištu i da ne govorimo… To što u nekim državama i „dijaspora“ može da glasa, samo po sebi je moralni i politički skandal. Dopunska sramota je sistematsko mešanje političke kategorije kakva je državljanstvo sa etničkom kategorijom kakva je nacionalna pripadnost, a to se radi svako malo. I tu smo već došli do besprincipijelnosti.
Dakle, Vojislav Koštunica uprtio je i odneo u Brisel podatak o 264.802 državljanina Crne Gore koji imaju prebivalište u Srbiji, a za koje pretpostavlja da će hteti da glasaju na referendumu o nezavisnosti Crne Gore. Zašto čak u Brisel, a ne na Cetinje, koje bi bilo logično mesto? Mogu se zamisliti dva razloga: Koštunica očekuje da će ti ljudi glasati protiv nezavisnosti; Koštunica zna da se na ideju nezavisnosti Crne Gore u Evropi i među velikim silama ne gleda sa odobravanjem. Zašto bi većina crnogorskih državljana sa prebivalištem u Srbiji glasala protiv nezavisnosti Crne Gore? Možda zato što se na popisu stanovništva 2002. od 7,5 miliona stanovnika Srbije svega njih 69.000 izjasnilo kao Crnogorci? Možda. A onda su počele računice i prebrojavanja. Srpska narodna stranka iz Crne Gore izračunala je da – kad se sve to sada sabere i oduzme – ispada da „državljana Crne Gore srpske nacionalnosti ima oko 380.000, dok Crnogoraca, sa sve onima u Srbiji ima 336.718“, pa je prema tome krava naša. Nekako su izračunali i da od 193.000 državljana Crne Gore koji žive u Srbiji, njih 180.000 su Srbi… (Prema „Danasu“ od 20. juna). To baš nekako ne štima sa Koštuničinim podacima; ali ljudi su, dogovoriće se.
Politička namera iza ovih računica i spiskova, dakle, jasna je. Tu uveliko uz gusle terciraju i Vasojevići i svi ostali.
Sa legalističke tačke gledišta, međutim, postavlja se jedno mnogo zanimljivije pitanje: kako je Koštunica došao do spiska od tih 264.805 lica? Da li je to samo brojka – ili pravi spisak sa imenima i ličnim podacima, kako se to ovih dana u štampi tumači? Vest iz Brisela glasila je: „Koštunica je rekao da je komesaru Renu predao spisak građana Crne Gore koji žive u Srbiji, navodeći da je to zvaničan dokument, koji utvrđuje da praktično skoro polovina državljana Crne Gore živi u Srbiji, ako se imaju na umu svi građani Crne Gore. ‘A to stvari čini još mnogo složenijim i to se mora imati u vidu. Jer svako ima pravo da glasa, a to se odnosi i na državljane Crne Gore koji žive u Srbiji’, rekao je Koštunica“ (Beta, 16. jun 2005). Spisak je jedno, a statistički podatak, brojka, nešto je drugo.
Knjige državljana Crne Gore drži Republika Crna Gora. Evidenciju stanovnika po prebivalištu drži MUP Srbije, ali ta je evidencija službena tajna. Podatke iz popisa stanovništva drži Republički zavod za statistiku, ali ti su podaci po zakonu anonimni. Statistika daje samo brojeve, procente, trendove itd. Ne sećamo se da je bilo javnog poziva crnogorskim državljanima sa prebivalištem u Srbiji da se prijave za glasanje na referendumu o nezavisnosti Crne Gore, iako su se neki, kao Dragan Jočić, ministar unutrašnjih poslova Republike Srbije, prijavili sami. Broj crnogorskih državljana sa prebivalištem na teritoriji Srbije moguće je izračunati na razne načine, ali njihova imena nije moguće dobiti bez kršenja zakona. Rodoljub Šabić, poverenik za dostupnost informacija od javnog značaja, kaže za „Vreme“ da statistički podatak nije teško dobiti: „Najverovatnije po metodologiji jedinstvenog matičnog broja građana (JMBG), ukršteno sa evidencijama MUP-a i podacima iz popisa stanovništva. Sve dok je reč o pukoj brojci, to nije sporno. Ali, ako se na taj način prave spiskovi, to je protivzakonito.“
Zašto je onda Vojislav Koštunica nosio taj podatak u Brisel, umesto da ga je samo dao objaviti kao činjenicu manje-više nespornu? Ima tu još jedno pitanje: ko će i kako praviti biračke spiskove crnogorskih državljana koji imaju prebivalište u Srbiji za glasanje na referendumu o nezavisnosti Crne Gore? Crnogorske vlasti, kako njihovo zakonodavstvo nalaže, ako budu htele, a čini se da neće. Blagota Mitrić, sudija suda državne zajednice, kaže da je ta odluka u nadležnosti tog suda. Šta ako Crna Gora odbije mogućnost da njeni državljani bez prebivališta u Republici glasaju na referendumu? Hoće li nam se ponoviti krajiški referendum? Ako se ponovi, neko će morati da napravi birački spisak. Kako, ako Crna Gora neće, a sva je prilika da neće? Hoće li MUP Srbije?
Ili, još bolje – zašto uopšte praviti birački spisak? Najlakše će biti da glasa ko hoće, pa ćemo imati kontrareferendum u Srbiji, a na temu nezavisnosti Crne Gore.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Uprkos dva susreta najviših srpskih zvaničnika sa američkim državnim sekretarom Markom Rubiom – ministra spoljnih poslova Marka Đurića početkom avgusta u Stejt departmentu, a potom i predsednika Vučića tokom godišnjeg zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku – i najave pokretanja strateškog dijaloga dveju zemalja do kraja godine, sve je nekako, što bi se narodski reklo “na dođem ti”, uz goruće požare koje treba gasiti kao što su ogromne carine na našu robu ili stupanje na snagu sankcija NIS-u
Kako je pukla Vučićeva politika vrdanja II: Srbija i Nemačka
Kancelar Fridrih Merc nije posebno zainteresovan za Balkan – samo da se ne puca. Vučić zato još neko vreme može da figurira kao “faktor stabilnosti”, mada su prošla medena vremena kad je bio najbolji đak Angele Merkel
Cena i posledice politike vrdanja III: Srbija i Turska
Predsednik Srbije se našao u dvostrukoj klopci. Ako zaoštri odnos prema Erdoganu, rizikuje pad turskih investicija, gubitak radnih mesta, te dodatno i dublje približavanje Prištine Ankari. Ako prećuti i traži “razgovor među prijateljima”, šalje poruku nemoći biračkom telu za koje je Kosovo crvena linija, osetljiva tema i dokaz državne snage
Intervju: Vasko Kelić, Centar za ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka
“Jedino rešenje za energetsku stabilnost Srbije – u kontekstu američkih sankcija Naftnoj industriji Srbije – jeste nacionalizacija ove kompanije ili prinudno preuzimanje upravljanja nad njom. Vučićeva vlast to izbegava i na taj način podređuje interese građana Srbije – Rusiji. Inače, naša zemlja ima najskuplje naftne derivate u regionu zbog izrazito monopolskog položaja Nisa na tržištu, a posledice sankcija će najverovatnije biti dodatna poskupljenja “, akcenti su iz razgovora sa Vaskom Kelićem, istraživačem u Centru za ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka i odbornikom Zeleno-levog fronta u beogradskoj opštini Stari Grad
Režimu je potrebna Evropska unija. Kako joj objasniti zašto se studenti bune i zašto to traje toliko dugo, a izbeći pitanja o stvarnim zahtevima protesta? Tako što će spinovati da su protesti dirigovani spolja – a ima li korisnijeg dirigenta od Kremlja? U pokušaje delegitimizacije protesta tvrdnjama da su rezultat “ruskog malignog uticaja” uključio se i deo opozicije. Oni bi da ubede Brisel kako su oni jedina alternativna režimu u Srbiji
Svetislav Bule Goncić, koji podržava SNS i Vučića, solidarisao se sa zaposlenima Narodnog pozorišta koji traže smenu Dragoslava Bokana, uprave, i ministra kulture Nikole Selakovića
Od pouzdanog stabilokrate, Aleksandar Vučić je postao najveća pretnja stabilnosti u vlastitoj zemlji i time, čitavom regionu. Sada mu je to i Ursula rekla
Predsednikova savetnica za medija Suzana Vasiljević je kao novinarka „izmislila rat“ kako bi se što duže brčkala u moru u Crnoj Gori. Zato sada, kada je na drugoj strani, ima rešenje za sve one koji mora izmišljaju kao što je to ona činila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
