Mihajlov je rođen je u Pančevu 1934. u porodici ruskih emigranata: „Sad se izjašnjavam kao Rus, ali godinama sam se izjašnjavao kao Jugosloven, sve dok je postojala stara SFRJ.“
Mihajlov je postdiplomske studije završio u Zagrebu 1961. sa radom „Dezintegracija ruskog realizma 1890–1917“. Doktorska teza „Motivacija ličnosti u romanima Dostojevskog“, završena 1964, nikada nije odbranjena. Naime, posle petonedeljnog boravka u Moskvi i Lenjingradu u leto 1964. Mihajlov objavljuje putopisne eseje Leto moskovsko, koji posle drugog nastavka u beogradskom časopisu „Delo“ bivaju prekinuti.
Mihajlov je zbog tog eseja uhapšen u Zadru 1965. na intervenciju Puzanova, tadašnjeg ruskog ambasadora, a hapšenje je tražio jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito.
Tito je procenio da je to pravi trenutak da se opet malo primakne Sovjetima. I održao je govor okružnim javnim tužiocima u kome je tražio hapšenje „profesorčića“: „Zar mi, političari, moramo uvek da pokazujemo ko je narušio zakon?! Eto, recimo, neki Mihajlo Mihajlov kleveće bratski SSSR… To je nova forma đilasizma, jeste li vi učinili nešto protiv toga?!“
Mladi slavista, asistent na Filozofskom fakultetu u Zadru, 1966. biva osuđen na tri i po godine zatvora i zabranjeno mu je javno istupanje četiri godine, a samo nekoliko godina posle izdržane kazne, ponovo je u Novom Sadu osuđen na sedam godina zatvora zbog „neprijateljske propagande“. Posle ukupno sedam godina robije, oslobođen je 1977, a potom je otišao u Ameriku gde je predavao rusku književnost na više univerziteta. Vratio se u Srbiju 2001. godine.
Objavio je više knjiga, među kojima su Ruske teme (1966), Planetarna svest (1967) i Nenaučne misli (1979), Domovina je sloboda (1994). Leto moskovsko je u celini na srpskom jeziku objavljeno 1990. i prevedeno je na desetak jezika.
Poznate su njegove studije, „Povratak inkvizitora“ i „Niče i ruski neoidealizam“.
Sam Mihajlov kaže da je disident postao slučajno. „Pre Leta moskovskog nisam razmišljao o politici, apsolutno sam bio izvan te sfere. Kakva pobuna, nisam ja Vlada-Revolucija! Uvek moram da podvlačim to da ja nisam pobunjenik, psihološki nisam takav tip. U politiku sam bukvalno nateran kada me je Tito napao i sve što sam radio bila je sama moja odbrana.
Nekoliko godina pre tog inkriminisanog teksta-putopisa, pisao sam i objavljivao tekstove o sovjetskoj kulturi, koji su dobijali najpozitivnije ocene. Verovatno zbog toga sam i poslat u Moskvu, u leto 1964, u kulturnoj razmeni studenata Zagrebačkog sveučilišta i Moskovskog državnog univerziteta.
Mislim da je njima smetalo to što sam više godina u svojim člancima podržavao Hruščovljevu liberalizaciju. To je njima bolo oči. Jedino o čemu pre toga nisam pisao u jugoslovenskoj štampi bio je prvi sovjetski konclogor kod Arhangelska 1921. U drugom tomu Arhipelaga gulag na prvih desetak stranica, Solženjicin se osvrće na to moje pisanje i kaže: Mihajlov nije bio u pravu! Logor kod Arhangelska formiran je 1919, a ne 1921. Bio je to prvi koncentracioni logor za uništavanje političkih protivnika.“
Tema logora tek je započeta u ruskoj literaturi. Prije godinu dana Hruščov je izjavio da su redakcije literarnih časopisa dobile oko deset hiljada romana, pripovjedaka i memoara sa logorskom temom, što nije ni tako mnogo, jer se računa da je u toku tri decenije neprestano bilo deportirano u logore od osam do 12 miliona ljudi. Iako je od tog ogromnog broja djela objavljeno sasvim malo tekstova („S tim treba biti veoma oprezan“, rekao je Hruščov), ipak sovjetski časopisi sve više počinju da liče na anale o zlodjelima inkvizicije Filipa II…
Poslije pripovijetke A. Solženjicina Jedan dan Ivana Denisoviča, najveće interesovanje izazvali su ove godine memoari generala armije A.V. Gorbatova, objavljeni u 3, 4. i 5. broju „Novog mira“…
Gorbatov daje interesantne opise logorskog režima i odnosa vlasti prema kriminalcima i „neprijateljima naroda“….
Ovakvo otvoreno iznošenje istine o decenijama zločinačke vladavine staljinizma i tragedije ruskog i ostalih sovjetskih naroda, postavlja problem koji se još uvijek šutke zaobilazi. To je pitanje onih ljudi koji su se aktivno borili protiv staljinizma davno prije 1956. godine i iznosili istinu o stanju u Sovjetskom Savezu. Ti ljudi se još i danas smatraju zločincima i „izdajicama“, iako bi sve ono što su pisali u svoje vrijeme o SSSR danas moglo biti štampano u sovjetskim časopisima…
I tako danas u SSSR zvanično postoji dvosmislen odnos i prema staljinizmu i prema borcima protiv staljinizma. S jedne strane, staljinizam se osuđuje i proglašava antinarodnim, zločinačkim, a s druge strane se isto tako osuđuju antistaljinisti. Ranije ili kasnije takva nenormalna situacija mora biti riješena, a kako su danas antistaljinske snage u snažnoj ofanzivi, to će taj problem, po svemu sudeći, uskoro doći na dnevni red.
Mnogo toga predstoji da se razjasni, i rehabilitacije su tek započele, Jedan aspirant na MGU, rekao mi je: „Oni su rehabilitirali samo svoje, a tisuće poštenih ljudi – nepartijaca – šta je sa njima?“ Mnogi ljudi sa kojima sam dolazio u kontakt sa sarkazmom su pričali o načinu rehabilitacije…
Simptomatično je da sovjetska štampa sve manje piše i pominje fašizam i nacističke logore i izbjegava da vrši upoređenje sa sovjetskim logorom.
To je i shvatljivo. Prve „logore smrti“ nisu osnovali Nemci – već Sovjeti. Godine 1921. je u blizini Arhangelska započeo sa radom prvi „logor smrti“ Holmogor, namjenjen jedino za fizičko uništavanje zatvorenika, i koji je godinama uspješno funkcionisao i gutao dojučerašnje saveznike – pripadnike neboljševičkih revolucionarnih partija (esere, menjševike i dr.).
Iz knjige Leto moskovsko, Beograd 1990.
