Studenti-redari su na protestima, do sada, čuvali sopstvene kolege. Ipak, 15. mart izrodio je i njihove čuvare, vojne veterane i bajkere. Koliko im je ova podrška značila na terenu, u danu kada su, zbog besomučne režimske propagande, mnogi strahovali za bezbednost (ipak) dece na ulicama? Pokazalo se da je saradnja bila presudna u trenucima najveće napetosti, a prisustvo veterana i bajkera je, za mnoge građane, bilo umirujuće.
Kada je s kolegama s Poljoprivrednog fakulteta student-redar 15. marta stigao na plato ispred Skupštine Srbije, našao se pred živim štitom ispred sebe. Na stotine vojnih veterana i pripadnika 63. padobranske brigade napravilo je kordon ispred Skupštine. Obučeni u tamnu odeću, u vojničkim čizmama i sa autentičnim rejbankama, mnogi istetovirani po vratu i licu, pojedini sa čirokanama, svi sa beretkama na glavama.
“Jesu izgledali impozantno i pomalo zastrašujuće”, kaže ovaj redar za “Vreme”. “Osetio sam da ih ljudi okolo posmatraju, da poneko dolazi nešto da ih pita, ali bojažljivo, kao da pojedinim učesnicima protesta nije bilo jasno ko su ovi ljudi, pa su i nas zapitkivali o čemu se radi.”
Student-redar, ipak, nije osećao nelagodu. Naprotiv, njegova napetost u tom trenutku je splasla i osetio se bezbednije.
VI KOMANDUJETE, MI ŠTITIMO
Veterani 63. padobranske brigade podržali su studente još za vreme protesta na Autkomandi, kada su po gradu krenuli da se skupljaju huligani. Oni su tada proveravali da li je bezbedno da se studenti i građani kreću po Beogradu, naročito u centralnim delovima grada. Sada je problem bio ozbiljniji. “Danima su pred 15. mart počele da stižu dojave kako se očekuje nasilje”, objašnjava student Poljoprivrednog fakulteta. “Veterani su nam se javili i tu je počela saradnja.” Studentima su, dodaje redar, veterani rekli: “Mi ćemo biti ceo dan ispred Skupštine ako vi tako želite”. Taj predlog nam je, dodaje naš sagovornik, mnogo značio jer, jednostavno, reč je o ljudima koji su prošli sve moguće bezbednosne obuke i radili u situacijama najvišeg sigurnosnog rizika.
“Morate razumeti, bez obzira što smo mesecima već na ulicama i što smo sami dizali proteste, mi smo uglavnom dvadesetogodišnjaci. Važno je bilo da pored sebe imamo štit, a da na terenu, pred ljudima, imamo i dodatni autoritet. Da možemo svakome da kažemo da se pomeri, ko god to bio”.
Veliki su pritisak snosili studenti da 15. mart prođe bez sukoba. I student-redar sa Pravnog fakulteta imao je sličan utisak. Veterani su, kaže on za “Vreme”, samo rekli: “Deco, vi ovde komandujete, a mi smo tu da vas zaštitimo”. Dodaje da su uz studente, bez prestanka, bili od 11 ujutru do kraja protesta.
NEKI DRUGI VETERANI
Za razliku od kolega sa ETF-a koji su na podlakticama pre protesta upisivali brojeve roditelja i krvnu grupu, studenti sa Poljoprivrednog su na rukama imali brojeve telefona advokata, jer kaže da su se više spremali “za takvu neku situaciju nego za krvne grupe”. I na prethodnim protestima bilo je dojava o potencijalnom nasilju, ali sada su pred studentima bile i opipljive činjenice. Veterani Jedinice za specijalne operacije (JSO) došli su 10 dana pred veliki studentski protest ispred Skupštine, da daju podršku “studentima koji žele da uče” (SKŽDU). Osim što je studenata bilo najmanje. Oni su preko puta Skupštine, a ispod prozora Predsedništva, u Pionirskom parku, podigli bivak i, uz izdašnu pomoć stranke/države/predsednika, organizovali svojevrsnu kontrablokadu. Veterani zloglasnih Crvenih beretki, jedinice koja je učestvovala u ubistvu Zorana Đinđića i Ivana Stambolića i koja je ukinuta nakon akcije “Sablja”, danima su se viđali na tom mestu koje je, zbog toga, u sebi spojilo šarm paravojnog kampa i prihvatilišta za slučajne (a zapravo plaćene) prolaznike. Dakle, instalirali su se na mestu koje je najavljeno kao centralna tačka protesta. Generacija roditelja studenata u blokadama zbog svega toga je osećala nalagodnost pred vojno-policijskim jedinicama s cvenim beretkama.
“Mi nismo preživeli devedesete i oslobodili smo se, mislim, nekih predrasuda, ali se jesmo uplašili kada smo videli JSO u Pionirskom parku”, govori redar sa Poljoprivrednog fakulteta.
POMOĆ KOJA JE BILA POTREBNA
Kada se sve završilo (relativno srećno), redar s Pravnog fakulteta kaže da mu je bilo važno što su čuvari studenata bili dostupni u svakom trenutku. Pomoć mu je, kao i njegovim kolegama, zatrebala. Tog 15. marta bio je zadužen da obezbeđuje deo oko Pionirskog parka prema Glavnoj pošti.
“Bilo je problema oko Pionirskog parka kod bioskopa Takvud i odmah smo pozvali dva veterana”, kaže. “Čim su se oni pojavili, a za njima su odmah došli i bajkeri, tenzija je popustila i mnogo smo brže i efikasnije usmeravali ljude prema Slaviji. Uspeli smo ovaj prostor da raščistimo zajedno.”
Oko 16 časova toga dana studenti su shvatili da protest kod Skupštine Srbije više nije bezbedan i počeli su građane da usmeravaju ka kružnom toku na Slaviji. U samom centru se, međutim, okupila ogromna masa ljudi koje je bilo teško organizovati.
“Nije lako proceniti ko je u tom trenutku poslušao studente, a ko veterane”, priča redar sa Poljoprivrednog. “Ipak, kada su krenuli incidenti, veterani su išli ispred nas i govorili ljudima da se pokrenu, da se protest seli i nama je to mnogo značilo. To je bila sinergija.”
Da brani studente usred marta, ali i nasred platoa Skupštine, prijavilo se oko 160 veterana, kaže za “Vreme” Vidoje Kovačević, iz Udruženja veterana 63. padobranske brigade. Ovaj potpukovnik u penziji dodaje da je udruženje nestranačka i nevladina organizacija, ali da su njeni “pripadnici uvek motivisani da brane sopstveni narod fizički, ali i od nepravde”. “Zvaničan stav našeg udruženja”, kaže Kovačević, “jeste da mi ne treba politički da se angažujemo, ali su posle pada nadstrešnice u Novom Sadu nastali problemi na koje ne možemo da zatvorimo oči. Nezadovoljstvo studenata je opravdano”, nastavlja potpukovnik, “opravdana je i njihova želja da žive u društvu u kojem nema podobnih i nepodobnih, u kojem se cene kvalitet i sposobnosti, kao što su opravdani i njihovi zahtevi”. Zato su, kaže, mnogi od njih i odlučili da stanu u zaštitu studenata i brane ih sopstvenim telima i znanjem.
POVERENJE KOJE SE NE GRADI LAKO
Vladimir Jovičić je bajker iz Novog Sada koji je sa studentima već mesecima, najviše da bi ih zaštitio. I nije jedini. Taj 15. mart ostaće upamćen kao najveći skup u istoriji Srbije, ali i kao najveći skup bajkera jer je u Beogradu bilo više od 5.000 dvotočkaša. “Dugo smo već sa studentima”, kaže Jovičić, “a na pitanje kako da im ovog puta pomognemo, veterani su predložili da zajedno napravimo tampon zonu kako bi se deca i građani zaštitili od eventualnih napada iz Pionirskog parka”. Bajkeri su zbog toga sve vreme kružili po platou ispred Skupštine, po potrebi vozili studente i motorima dodatno ojačavali kordon.
Među bajkerima ima i veterana iz 63. padobranske, pa su se, kaže, oslanjali na njihovo iskustvo u obezbeđivanju događaja, ali su se svi jako trudili da ispune i ono što su studenti zamislili. “Veterani su imali dobar plan i pronašli su model kako se mi u taj plan uklapamo. Studenti su dolazili po konsultacije kako bi se održali mirni protesti koje su želeli”, dodaje bajker.
Vladimir Jovičić je sam celokupnu organizaciju, kao i saradnju sa studentima doživeo jako emotivno. “Oni su nama ukazali ogromno poverenje, to svakom čoveku mnogo znači. Da može mladosti da pomogne”, kaže. “Morate znati, sa tom decom se poverenje ne gradi jednostavno, oni ga ne daju svakome.” Najveći utisak od prethodnih meseci mu je, dodaje, bio dok je obezbeđivao studente koji su šetali od Novog Sada do ovog protesta u Beogradu. “Čarape su im bile potpuno krvave, ali oni su i dalje hodali. Kako da im ne pomognemo”, kaže Jovičić.
