Beograde, imamo problem

Godinama vlast u Srbiji govori da je glavni cilj Srbije da ostane “na evropskom putu”. To je ujedno i domet ambicija Srbije pod SNS kad je u pitanju članstvo u EU: ostati blizu EU kako bi se od Unije dobijala značajna sredstva, ali bez ulaska u članstvo EU, kako pravila EU ne bi važila u Srbiji, bez obzira na višestruko veća sredstva koja bismo dobili kao članica.

Komesarka za proširenje Marta Kos u septembru je rekla da “u Beogradu imamo problem”. U raspravama o Srbiji u Evropskom parlamentu vođenim u septembru i oktobru 2025. jasno se čulo da su Srbija i srpski narod dobrošli u EU, ali da Srbija pod SNS neće postati članica. Rezolucija Evropskog parlamenta o Srbiji usvojena u oktobru bila je najoštrija od 2000. godine i prvi put se od pada Miloševića govorilo o uvođenju ciljanih sankcija, ovog puta ne Srbiji već licima odgovornim za kršenje ljudskih prava u Srbiji. Vlast je za rezoluciju rekla da “nema nikakvu vrednost” zbog njenog neobavezujućeg karaktera, a predsednik je poslanike nazvao “patološkim lažovima i teško obolelima”, nakon što ih je ranije već nazvao “evropskim ološem”. Švedska je 3. novembra obustavila pomoć državi Srbiji zbog manjka vladavine prava.

U takvim uslovima, 4. novembra, Evropska komisija objavljuje Godišnji izveštaj za sve države u procesu pristupanja EU. Šta kaže naš izveštaj? Ambasador EU u Beogradu nazvao gaje ogledalom stanja. Predsednik se sa tim nije složio, jer vlast godinama ubeđuje građane da je Srbija spremna za članstvo, ali da nas EU ne želi, jer nas ne vole zbog naše “slobodarske i nezavisne politike”. Sve to deluje logično dok se ne postavi prvo potpitanje: šta smo mi uradili?

Odgovor na to je: veoma, veoma malo.

VELIKI MARŠ UNAZAD

Šta kažu ocene? Izveštaj Komisije ocenjuje dve dimenzije napretka. Prva ocenjuje ukupnu spremnost za članstvo, a druga šta je urađeno u poslednjih godinu dana. Ocene se mogu pretvoriti u brojčane vrednosti na skali jedan (1) do pet (5). Može se smatrati da je država spremna za članstvo u nekoj oblasti kad dostigne ocenu četiri (4).

U političkom kriterijumu, koji je postao glavni kriterijum za pristupanje, a koji čini pet elemenata: nezavisnost pravosuđa, borba protiv korupcije, borba protiv organizovanog kriminala, sloboda govora i reforma državne uprave, prosečna ocena spremnosti Srbije je 2,4.

Od kada se ovako meri napredak – od 2015. godine – ocena je bila 2,2. Dakle, u ključnoj oblasti, za 10 godina napredak Srbije iznosi 0,2. Dodatni problem je to što, kad se izuzme reforma državne uprave (kao manje politički parametar od ostala četiri), prosečna ocena Srbije postaje 2,25 i po tome je bliža Ukrajini (državi u ratu) i Moldaviji, koje obe imaju ocenu 2,125, nego Crnoj Gori (3,25) i Albaniji (3). Sloboda govora u Ukrajini (2,5) ocenjena je bolje nego u Srbiji (2), pri čemu je Srbija u tekućoj godini nazadovala u slobodi govora i dobila 0. Ukupna ocena urađenog u poslednjih godinu dana u političkom kriterijumu iznosi 1,6.

Kad gledamo usklađivanje u 33 pregovaračka poglavlja (za šta vlast kaže da smo spremni za članstvo), ukupna ocena spremnosti je 3,12 i tu se nalazimo odmah iza Crne Gore (3,45) a ispred Makedonije (3,1) i Albanije (2,9). Na prvi pogled ne deluje tako loše, ako se ne zna da je startna pozicija Srbije 2015. bila 2,88. Za 10 godina Srbija je, dakle, napredovala za 0,24. Posmatrano u odnosu na 2015. godinu, u 21 poglavlju nije bilo napretka, a u ostalih 12 napredak je samo za jednu ili pola ocene. Crna Gora je samo u 2025. napravila napredak u 12 poglavlja. Kolosalni gubitak cele decenije u životu jedne nacije, decenije koja je mogla da bude iskorišćena za društveni razvoj umesto za civilizacijski sunovrat koji smo doživeli.

Da bi se shvatile razmere gubitka vremena i koliko je Aleksandar Vučić proćerdao odličnu startnu poziciju koju je nasledio, vredi pomenuti da je Albanija tek 2025. prešla nivo spremnosti koji je Srbija imala 2015. Danas se priča da bi Albanija mogla završiti pregovore 2027.

U Zaključcima Strategije proširenja, Srbija je navedena posle Crne Gore, Albanije, Ukrajine i Moldavije, što ukazuje na redosled u pristupanju. Godine 2018. Srbija i Crna Gora su bile “predvodnice procesa”. Za Crnu Goru je rečeno da je postavila ambiciozan ali dostižan cilj završetka pregovora do kraja 2026, za Albaniju do kraja 2027, a za Moldaviju do kraja 2028. Za Srbiju je rečeno samo da smo postavili ciljani datum, ali bez komentarisanja realnosti cilja, što govori da se o završetku pregovora sa Srbijom ne razmišlja, jer je čak i otvaranje klastera 3 težak zahtev. Srbija je na početku pregovora 2014. rekla da će biti spremna za članstvo 2018. godine.

Od Srbije se očekuje, pre svega, da pokaže strateško opredeljenje da zaista želi da postane članica EU, jer Srbija to nije pokazala delima. Ponosne izjave državnog rukovodstva da Srbija nikad neće uvesti sankcije Rusiji te odlazak u Moskvu, Peking i Karakas upravo svedoče koliko su izjave rukovodstva dijametralno suprotne od dela. Elementarna logika ne može pomiriti stav “želim da postanem član EU” sa stavom “neću uvesti sankcije Rusiji i neću se uskladiti sa stavovima EU povodom Rusije, Kine, Severne Koreje i Irana”.

Komisija jasno kaže da su reforme značajno usporile, da postoji zastoj u reformi pravosuđa, da se potkopava vladavina prava, da postoji nazadovanje u slobodi govora, da su verodostojne reforme potrebne u svim oblastima, da dolazi do erozije akademskih sloboda i nepoštovanja autonomije univerziteta, da je vlast počela sa represijom nad studentima i demonstratima od juna meseca, kao i da usklađivanje zakonodavstva mora da se ubrza. Po prvi put je i sam predsednik apostrofiran kao deo problema zbog uticaja na pravosuđe, izlaska iz okvira ovlašćenja i pomilovanja koja je doneo za napadače na studente. Izveštaj ukazuje da Srbija ima probleme u svim segmentima pristupanja, što otkriva duboke probleme u funkcionisanju države. Samo Srbiji je Komisija morala da kaže da vlast mora da prestane sa antievropskom propagandom, što je nezabeležen slučaj u istoriji proširenja EU.

Uopšte rečeno, Srbija je u ovogodišnjem Izveštaju najviše navođena u grupi sa Gruzijom i Turskom po pitanju korupcije, zarobljene države, slobode izražavanja, slobode udruživanja i usklađivanja sa spoljnom politikom EU. Države u toj grupi nemaju perspektivu članstva.

Novitet je da je Srbija u Izveštaju označena kao potencijalni bezbednosni rizik za EU, zbog davanja državljanstva ruskim građanima. Apostrofirana je i uključenost teritorije Srbije u ruske hibridne operacije u trećim državama, poput Moldavije. U izveštaju za Crnu Goru izražena je zabrinutost zbog pravnog postupka koji je brat predsednika Srbije pokrenuo protiv lokalnog medija. Evropski parlament je u julu 2025. u rezoluciji o Severnoj Makedoniji upozorio na ulogu Srbije u promovisanju geopolitičkih interesa Rusije i Kine u regionu. Ovim se formira slika Srbije kao faktora nestabilnosti u regionu u službi trećih strana.

Izveštaj je bio jasan: “Imperativ za napredak Srbije ka EU su opipljivi rezultati u borbi protiv korupcije i jačanju vladavine prava, uključujući nezavisnost pravosuđa, slobodu medija, izborne reforme, obezbeđivanje istinski podsticajnog okruženja za civilno društvo, kao i kredibilni napori na suzbijanju dezinformacija i stranog manipulisanja informacijama”.

Srpska napredna stranka će sad učiniti sve kako bi se pokazala kooperativnom i “na evropskom putu”, ali ne postoji mogućnost suštinskog napretka ka članstvu u EU, jer to zahteva promenu suštine vlasti u Srbiji, za šta SNS nema ni želju ni snagu.

“GOSPODIN PREDSEDNIK”

Izveštaj, ali i nastup predsednice Komisije Fon der Lajen u Beogradu, gde ove godine pored nje nije bio prisutan “dragi Aleksandar” već “gospodin predsednik”, i njen neuobičajen, dug i sadržajan susret sa civilnim društvom, govori da je počela promena vetra u Briselu i promena tona prema vlastima u Srbiji. Deluje da je sve manje aktera u EU spremno da javno založi svoj kredibilitet za Vučića i zatvara oči pred realnošću, što je bio slučaj koliko još 2024. godine. Uočljivo je i saglasje stavova rezolucije Evropskog parlamenta i Izveštaja Evropske komisije.

Studentski bunt i izlazak stotine hiljada ljudi na ulice u Srbiji tome su znatno doprineli, jer je i iz Brisela vidljivo da građani Srbije ne pristaju da žive u ovakvoj državi. Značajan faktor u promeni tona iz Brisela jeste i to što je za komesarku za proširenje imenovana Marta Kos, predstavnica liberalne partijske grupacije, koja je prva u Komisiji bila spremna da kaže da “studenti traže isto što i EU”.

Veoma bitan faktor je bio i kontinuiran i dobro koordiniran nastup proevropskih opozicionih partija iz Srbije, koje su preko partijskih grupacija kojima pripadaju na nivou EU plasirale tačne informacije o dešavanjima u Srbiji. Oni su demaskirali narativ koji su vlasti širile u Briselu da ruske službe organizuju studentske proteste protiv Vlade zbog njene “proevropske politike”. Vrlo bitan faktor je i to što se prvi put od 2014. godine Srbijom u Briselu ne bave isključivo političari iz Evropske narodne partije (EPP), čiji je SNS pridruženi član od 2016. Jedan od uzroka pada poverenja u EU u Srbiji leži upravo u tome što su se Srbijom u ime EU 10 godina bavili samo političari iz EPP/Fidesa, koji su skretali pogled sa dešavanja u Srbiji. Kad je razbijen taj monolit na strani EU, prava slika stanja u Srbiji vrlo brzo je došla u glavne dokumente EU. Konačna promena će ipak nastupiti tek kad SNS bude bio isključen ili barem suspendovan iz EPP. Do tada će SNS i dalje nalaziti saveznike u institucijama EU i državama članicama.

Treba istaći da režim u Srbiji još uvek ima saveznike u delovima politike i administracije u Briselu, pa se otuda dešavaju čudne situacije da Strategija proširenja, kao krovni dokument za sve države u procesu pristupanja ne daje preporuku za otvaranje klastera 3 sa Srbijom, ali da Izveštaj za Srbiju takvu preporuku ipak daje. Ovo je sve što je bilo potrebno Vladi da izađe u javnost sa izjavama kako imaju podršku EU za dalji nastavak pregovora, koji su voljom država članica EU de facto zamrznuti četiri godine. Ovo pokazuje da nisu svi faktori u EU još uvek napravili zaokret kad je politika prema SNS u pitanju, ali deluje da je taj proces počeo i da je nezaustavljiv, čak i ako u nekim momentima ne izgleda tako.

foto: ap

Proširenje je bilo na “tihom hodu” od 2014. godine, ali je bilo jasno da će politički događaji u budućnosti pre ili kasnije vratiti proširenje na agendu, jer EU zbog svoje bezbednosti mora svoju teritoriju zaokružiti Balkanom. Prelomni događaj koji je vratio proširenje na agendu EU bio je agresija Rusije na Ukrajinu 2022. Proevropske snage u Srbiji su sve ove godine ukazivale na to da će onaj ko bude najspremniji za članstvo u tom prelomnom trenutku profitirati ulaskom u EU, dok će ostali promašiti priliku. Srbija je danas na vododelnici, kao što je bila 1990/1991, kad je Milošević odbio ponudu Evropske ekonomske zajednice za ubrzani prijem SFRJ. Tada je Srbija odbila da se svrsta uz EEZ i to skupo platila, kao što je Ante Marković upozoravao 1989, “siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije Evrope”.

Danas, kad se odlučuje o sudbini Srbije do 2050. godine, na vlasti je ista neodgovorna politička opcija kao i 1990/1991. Uspeli su da proćerdaju najbolju poziciju za ulazak u EU koju su nasledili 2012. godine i doveli do toga da danas Srbija bude iza Crne Gore, Albanije, Ukrajine i Moldavije. Unija opet traži da se Srbija jasno izjasni da se vrednosno svrstava uz nju, kao i 1990/1991. Vlast zbog svoje radikalske suštine ne može da napravi takav izbor. Propusti li ovaj talas proširenja, Srbija će ostati na periferiji Evrope do sledeće vododelnice, kakve su bile pad Berlinskog zida 1989. i ruska invazija na Ukrajinu 2022. Što skoriji odlazak SNS sa vlasti preduslov je da Srbija ne prokocka još jednu priliku da članstvom u EU osigura svoju poziciju u Evropi i vrati se sa daleke periferije kontinenta nakon 35 godina. Duh će, nažalost, ostati zatrovan još dosta, dosta dugo.

Autor je potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji i bivši glavni pravnik u Pregovaračkom timu Vlade za pristupanje Evropskoj uniji