»Beograd na vodi« – strateška otimačina javne imovine

Pravni tim angažovan od Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ pripremio je dokument naslovljen „Predlog za podnošenje tužbe radi utvrđenja ništavosti Ugovora o zajedničkom ulaganju u projekat Beograd na vodi sa predlogom za određivanje privremene mere“ koji će uskoro biti predat Republičkom javnom tužilaštvu. Iza rogobatnog naslova krije se početak pravosudnog razrešenja najkontraverznijeg projekta ove vlasti. Plan Inicijative je da se obrati svim nadležnim pravosudnim institucijama u Srbiji sa konkretnim pravnim sredstvima – predlozima, inicijativama i tužbama – bez obzira na činjenicu da je poverenje javnosti u pravosuđe na istorijski niskom nivou – i Predlog je u tom smislu tek prvi korak.

ZID ĆUTNJE: Sama činjenica da se tek sada preduzima prvi korak, gotovo dve pune godine nakon zaključenja spornog Ugovora, a pune tri nakon prvih akata vlasti u realizaciji Projekta, mnogo govori o stanju u našem društvu. Prve kontroverzne poteze novog predsednika SAD propratile su upravo pravosudne institucije, suspendujući akte predsednika kojima se zadiralo u neka od ustavom zagarantovanih prava pojedinca. Iako se Inicijativa nije ustručavala na preduzimanje konkretnih pravnih koraka, ulažući preko hiljadu prigovora na izmene urbanističkih planova savskog priobalja, dominantan vid borbe protiv Projekta ipak nije bio pravnim sredstvima. Međutim, ne treba im zameriti na tome, niti je logično da neformalno udruženje građana preuzme na sebe taj posao, niti su mogli svoju energiju da usmere u tom pravcu obzirom na mnogo veće izazove u vidu zatvorenih medija i nedostatku stručne kritike Projekta.

Stanje u medijima svakako ne pogoduje bilo kome ko želi da kritikuje vlast. Ali ono što zaista zabrinjava je potpuno odsustvo bilo kakvog javnog sučeljavanja mišljenja. Eto jednog aspekta vlasti u kojem Aleksandar Vučić može da se poredi sa Titom: stanje u medijima pre podseća na jednopartijsku nego na demokratsku državu. Iako su studentski debatni klubovi u poslednjih nekoliko godina redovno u završnicama međunarodnih takmičenja, evropskih i svetskih (koja se dešavaju češće od onih fudbalskih), a debata kao obrazovni metod polako ulazi u srednje škole; debate u javnom političkom životu Srbije nema. Sem ako pod debatom ne podrazumevamo skupštinske predstave, koje su se odavno, po ponašanju aktera i intelektualnom nivou rasprava, praktično pretočile u format rijalitija. Utisak je da je sa „Utiskom nedelje“ svako argumentovano sučeljavanje stavova otišlo u istoriju srpskih medija, takoreći materijal za neku buduću epizodu RTS-ovog „Trezora“. Zato ni najmanje ne čudi što se o Projektu „Beograd na vodi“ nije moglo naći ozbiljno sučeljavanje argumenata za i protiv, čak i u medijima koji bi za tako nešto otvorili svoj prostor. Ipak, moć društvenih mreža, čak i u zemlji u kojoj internet nije opšte dobro, učinila je da se protiv Projekta „Beograd na vodi“ mobiliše nemali deo javnosti. Možda kritika Projekta slabo dopire u medije, ali je našla put do javnog mnjenja, pa se može očekivati i da će sadržina Predloga kao i eventualni postupak po predlogu biti „pred očima“ javnosti kao osnovnom preduslovu da se u Srbiji bilo šta promeni.

Nedostatak medijskog prostora ipak ne bi smeo da bude opravdanje za nedostatak stručne analize Projekta. Posebno je zabrinjavajući nedostatak analize pravnog okvira koji je u cilju realizacije Projekta kreirala aktuelna vlast. Živa zakonodavna aktivnost je u 2014. iznedrila mnoge ustanove do tada nepoznate u našem pravnom sistemu: mogućnost eksproprijacije privatne svojine i u nedostatku opšteg interesa, besplatan zakup zemljišta u javnoj svojini, oslobađanje od obaveze plaćanja doprinosa za uređenje građevinskog zemljišta, mogućnost besplatne konverzije zemljišta iz javne u privatnu svojinu, mogućnost da investitor utiče na urbanističke planove itd.; vezujući ih ekskluzivno za potrebe realizacije ovog Projekta. Sve te izmene vršene su najčešće uz zaobilaženje redovne zakonodavne procedure. Kruna svega je Ugovor o zajedničkom ulaganju u Projekat „Beograd na vodi“, ništav i višestruko štetan pravni posao zaključen od strane Republike Srbije i odobren od strane Republičkog javnog pravobranilaštva. Uzimajući sve to u obzir, prosto je neverovatno da je izostala bilo kakva podrobnija pravna analiza Projekta, neračunajući jednu kraću analizu Ugovora bivšeg sudije Vrhovnog suda Zorana Ivoševića i jednu studiju slučaja Ksenije Radovanović, aktivistkinje Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“, inače arhitektkinje po obrazovanju. Iako je nemali broj stručnjaka iz raznih oblasti, pre svega urbanizma i finansija, javno kritikovao Projekat, izostale su konkretne stručne analize. I dok je sasvim jasno zašto se niko iz vlasti nije potrudio da javnosti predoči bilo kakvu finansijsku analizu Projekta, zadržavajući se na marketinškom bombardovanju ciframa bez imalo uporišta, za očekivati je bilo da se do sada objavi makar jedan takav stručni rad. Velika zatvorenost svih organa vlasti, (ne)zavisnih komisija, kao i različitih agencija i direkcija u vezi sa podacima na kojima bi se mogla neka takva analiza zasnivati – Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ do sada je prosledila bukvalno stotine zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, ostavši uskraćena za konkretne podatke – ne sme biti opravdanje za izostanak stručne analize Projekta. Razrešenje kroz pravosudne institucije bilo bi umnogome olakšano kada bi postojale stručne urbanističke, pravne i finansijske analize Projekta.

PRAVO, PRAVDA I POLITIČKA VOLJA: Predlog Republičkom javnom tužilaštvu, verovatno i u tom pogledu, predstavlja prvi korak. Sadrži prilično detaljnu analizu međusobnih prava i obaveza Republike Srbije i arapskog strateškog partnera preuzetih Ugovorom o zajedničkom ulaganju u Projekat „Beograd na vodi“. Analiza demistifikuje osnovnu tezu na kojoj je vlast gradila narativ o Projektu: ionako upitan javni interes za realizaciju Projekta, konkretnim ugovorenim rešenjima, ne samo da nije zaštićen, već je bolno izložen samovolji strateškog partnera. Republičko javno tužilaštvo ne bi smelo da ostane nemo na činjenicu da je udeo Republike Srbije u raspodeli profita i upravljačkih prava opredeljen potpuno nezavisno od njenog uloga u osnovni kapital zajedničkog privrednog društva, da ne postoji ni jedno sredstvo obezbeđenja da će strateški partner izvršiti svoje ugovorne obaveze, da strateški partner ostvaruje profit od prodaje zemljišta koje nije izgradio ni posle dvadeset godina od početka Projekta, da su ovlašćenja Grada Beograda preneta na privredno društvo a da Grad čak nije ni ugovorna strana, da se država obavezala da regulacione planove menja po hiru strateškog partnera itd. Pogotovo ne bi trebalo da ostane nemo na činjenicu da se Republika obavezala da će Narodna skupština donositi zakone u cilju realizacije Projekta, kao da je suverenost u rukama jednog privrednog društva pod kontrolom stranaca, a ne građana Republike Srbije. Da su nesvršeni studenti prava zastupali Republiku Srbiju u pregovorima za zaključenje Ugovora bolje bi zaštitili njene interese i manje bi se obrukali. Argumentujući sve razloge ništavosti Ugovora o zajedničkom ulaganju u projekat Beograd na vodi, Predlog razotkriva pravu prirodu Projekta kao pravnog posla čiji jedini cilj je otimačina javne imovine. Kako će se tako stečena vrednost preliti u džepove pojedinaca, već nije teško zamisliti.

Da li će sadašnja gradska i republička vlast ući u istoriju kao graditelji Beograda na vodi ili kao akteri krivičnih i parničnih postupaka u vezi sa Projektom, ostaje da se vidi. Prisutnost u medijima ove teme, kao i aktivnost stručne javnosti mogli bi doprineti da pravosuđe ne ostane nemo na ovu inicijativu. Ne mora valjda sve u ovoj zemlji da sačeka promenu „političke volje“.