Bekovski par građanskog društva

Polako ističe i drugi mesec od noći kada su nepoznati batinaši, sakriveni iza fantomki, porušili delove Hercegovačke i Mostarske ulice u beogradskoj Savamali, jednom od mesta gde treba da nikne „Beograd na vodi“. Suprotno praksi da u Srbiji svako čudo prođe za tri dana, javnost se ne smiruje i uporno traži istinu o tome šta se dogodilo. U pitanju je čista, neukaljana, od političkih partija nezavisna javnost, svesna toga da za divljačko rušenje, vezivanje i protivpravno zadržavanje građana, nereagovanje policije, besmislene odgovore vlasti na logična pitanja novinara – neko mora da preuzme odgovornost.

ANATOMIJA AFERE: U ovom društvu, političke afere događaju se po ustaljenom šablonu. Počinju gromopucatelnim medijskim naslovima, koji danima okupiraju pažnju javnosti. Javljaju se brojni svedoci, anonimni izvori, „imaoci“ pouzdanih informacija, te nastaje kakofonija i rašomonijada. Potom se konačno oglašava neki autoritet u liku predstavnika vlasti, koji smrtno ozbiljnim glasom obnaroduje da će nadležni organi istražiti/ispitati/proveriti. Ponekad se dogodi da policija otpočne i neku istragicu. U terminalnoj fazi afere, nastaje potpuni muk, ako je istrage i bilo, vrlo je mala verovatnoća da je protiv nekoga podignuta optužnica, a mogućnost osuđujuće presude svedena je na statističku grešku. Konačno „upokojenje“ afere proglašava se kad izbije nova. Tako je pod ovom vlašću, tako je bilo i pod svim prethodnim. Političke elite, udružene sa spin doktorima i kooperativnim medijima, očas posla zatrpaju skandal kao pas kosku. Naša je nevolja što nam skandali i afere nisu mali, nego u nekim drugim zemljama zbog njih padaju vlade, pljušte smene, a akteri se iz pristojnosti povlače iz javnog i političkog života.

Dakle, ovako je do sad bivalo svaki put. No, afera oko rušenja Savamale nikako da bude zataškana, zabašurena i razmrljana u političkom brlogu. Naprotiv, nova i nova, sasvim smislena pitanja izviru svakog dana. Udruženje „Ne da(vi)mo Beograd“ organizovalo je dosad dva protesta, a treći je zakazan za subotu, 11. jun. Drugi njihov protest bio je masovniji od prvog, što je opet netipično za ovdašnje, umorno društvo. Protestu se priključuju neformalne grupe iz drugih gradova, takođe okupljene oko ideje da spasu svoje zajednice iz kandži korupcije i političke bahatosti. Čitava stvar premašila je okvire nelegalnog rušenja jednog kvarta u jednom gradu i dobila smisao borbe za vladavinu zakona na svakom parčetu zemlje Srbije.

SRCE BORBE ZA ISTINU: Ipak, jednoj neformalnoj grupi ljudi, kakva je Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“, ovo nikad ne bi uspelo da nema uporište u institucijama. Tu dolazimo do samog srca borbe za istinu o Savamali. Ono je oličeno u dva čoveka: zaštitniku građana Saši Jankoviću i povereniku za informacije od javnog značaja Rodoljubu Šabiću. Bez njih dvojice i njihove upornosti da, po svaku cenu, rade svoj posao onako kako je ispravno, građani Beograda i Srbije ne bi imali nijedan dokaz da se u Savamali išta dogodilo. I Janković i Šabić, strogo poštujući ovlašćenja i procedure kojima raspolažu kao čelni ljudi u dvema nezavisnim institucijama, otkako je otkriveno kada je i kako srušen deo Savamale, svoj posao rade temeljno i beskompromisno.

Rodoljub Šabić nedavno je gostovao u „Vremenovoj“ veb-emisiji „Zumiranje“. Na pitanje da li bi građani tako brzo saznali šta se dogodilo u Hercegovačkoj ulici da on, sasvim slučajno, ne stanuje u blizini, iskreno je odgovorio: „Ne znam.“ U tom malom detalju, da poverenik za informacije od javnog značaja živi nadomak mesta na kom vladaju drugačija pravila od onih iz Ustava i zakona Srbije, leži đavo. Ko god hoće i misli da može, po svom nahođenju da krši i menja pravila po kojima jedno društvo funkcioniše, treba da uzme u obzir i faktor slučajnosti, zahvaljujući kom istina brže nađe put do velikog broja ljudi.

Ali, tu se svaka slučajnost završava. Sve ostalo, Šabić i Janković radili su namerno i, zašto ne reći i podvući – časno i u ime javnog interesa. I isključivo u ime javnog interesa, jer je, kako i sam Janković reče u jednom skorašnjem intervjuu: reč je o ljudima čija su „privatna gledišta isti oni stavovi koje iznose javno“. Dakle, mišljenje koje daju javnosti kao profesionalci, ne razlikuje se od onog „za po kući“.

Elem, šta su to konkretno Janković i Šabić preduzeli i zaslužili zahvalnost građana za ono malo pouzdanih detalja koje znamo o rušenju u Savamali? Prvo, Janković je pokrenuo postupak kontrole rada policije u noći 25. aprila i na osnovu snimaka telefonskih razgovora službenika MUP-a nesporno dokazao da je policija sve vreme znala šta se događa i da namerno nije reagovala na pozive građana.

To je bio ključni potres zbog kog se podigao cunami građanskog nezadovoljstva, a taj talas je još visok i još zapljuskuje političke elite. Da nije bilo tog postupka kontrole i potonjeg izveštaja zaštitnika građana, javnost bi ostala zbunjena, u mraku, a mnogi i u strahu. Bez tog izveštaja, Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ ne bi imala sa čim pred građane, ne bi organizovala protest i ne bi imala na osnovu čega da formuliše konkretne zahteve zbog kojih zove građane na ulicu.

NOĆ STRAHOVLADE: „Organizovana motorizovana grupa od više desetina crno uniformisanih lica pod fantomkama, opremljenih teleskopskim palicama i snažnim baterijskim lampama, privremeno je, na oko dva časa, preuzela faktičku vlast nad delom Beograda poznatim kao Savamala. U ulici koju su zaprečile dve radne mašine, oni su primenom i pretnjom primene fizičke sile drsko i nasilnički izvlačili građane iz objekata i automobila, oduzimali im lična sredstva komunikacije, sputavali im kretanje, čak i gledanje u crna vozila bez registarskih tablica koja su patrolirala krajem, pretresali automobile i objekte, odneli dva pištolja i lovačku pušku koje su zatekli u jednoj kancelariji, odneli video-zapise s kamera za obezbeđenje, pretili zatečenim građanima da nikome ne kažu šta se desilo. Svojom aktivnošću raščistili su od ljudi i obezbedili rušenje više objekata, koje je sprovedeno pomoću nekoliko radnih mašina“, izvestio je Janković, posle kontrole rada policije.

To da je nepoznata i, po svemu što se zna, opasna grupa ljudi „preuzela faktičku vlast nad delom Beograda poznatim kao Savamala“ nešto je što treba ponavljati svakog dana iznova. Građani Srbije moraju da znaju: na jednom delu teritorije ove zemlje, ma kako mali on možda bio, neko je suspendovao Ustav i zakone Srbije, zaveo nova, svoja pravila. A pravila koja su u ta dva rušilačka sata važila u Savamali, bila su preteća po bezbednost i ličnu svojinu građana.

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali i premijer Srbije Aleksandar Vučić mogu letnji dan do podne da ponavljaju kako su objekti u Hercegovačkoj „ionako bili nelegalni“, te da su napadači u fantomkama građanima vratili oduzeta dokumenta i telefone. Uvek će se naći neko da pita zašto su i sa kojim pravom ljudima lične stvari uopšte oduzimane, te kakve veze ima da li su objekti bili legalni ili ne, kad je rušenje nesumnjivo bilo nelegalno. Stvar je prosta: kad neko suspenduje zakone i radi po svome, to se jednostavno zove – kriminal. Nema drugog naziva ni drugog načina da se objasni ono što se dogodilo u Savamali. I Vučiću i Malom je bolje da što pre i sami priznaju, pa da završimo sa ovim skandalom na miru i po zakonu. A to znači: pronaći nalogodavce i izvršioce, utvrditi kolika je čija odgovornost, koliko je tačno krivičnih dela počinjeno u noći 25. aprila, te dalje procesuirati kako red nalaže. Vrlo jednostavno.

foto: m. milenković

JAVNI ZNAČAJ I LOŠE „VAĐENJE„: Nakon što je u svojstvu građanina i slučajnog prolaznika prijavio policiji misteriozni nestanak delova Hercegovačke i Mostarske ulice, Rodoljub Šabić dalje je postupao u svojstvu poverenika za informacije od javnog značaja. Hitno je pozvao gradske vlasti da objave sve informacije o okolnostima pod kojima je u noći 25. aprila porušen deo Savamale. Šabić je ocenio da i pod pretpostavkom postojanja besprekornog pravnog osnova za rušenje, okolnosti pod kojima je rušenje izvedeno predstavljaju informacije od javnog značaja. Dodao je i da je potpuno nejasno čime bi se moglo objasniti da rušenje bilo kog legalnog projekta sprovode anonimne osobe sa „fantomkama“, noću, tako što ljude vezuju i oduzimaju im telefone.

Poverenik je pozvao gradske vlasti da, objavljivanjem informacija, otklone dileme u vezi sa ovim događajem, i da, ukoliko se potvrde prisutne sumnje u nezakonito postupanje, odnosno kršenje ljudskih prava, preduzmu mere protiv odgovornih aktera.

Od gradonačelnika Malog dobio je odgovor u stilu Barta Simpsona, koji čim se dogodi neka brljotina, bio kriv ili ne, odmah vikne: „Nisam ja!“ „Grad Beograd nije učestvovao u rušenju objekata u Hercegovačkoj ulici“, glasio je odgovor u kom je još stajalo da „Grad Beograd ne poseduje informacije ko je učestvovao u rušenju, niti je bilo koja od nadležnih gradskih službi bila uključena na bilo koji način“.

Rodoljub Šabić ocenio je kao neprihvatljiv i „potpuno neadekvatan obavezama gradske vlasti prema javnosti“ odgovor gradonačelnika Beograda Siniše Malog o rušenju dela Savamale.

Poverenik je naveo i da je u vezi s ovim slučajem obavio razgovore i s ministrom unutrašnjih poslova i državnom tužiteljkom.

Kako su počeli da rade na slučaju „Savamala“, Janković i Šabić rade i dalje. Po svemu sudeći, nemaju nameru da stanu dok građani ne saznaju celu istinu. Pokušaji da budu zaustavljeni čekaju ih na svakom ćošku. Samo nekoliko dana nakon što je reagovao na „slučaj fantomke“ Šabić je preko posrednika „prijateljski“ upozoren kako mu je bolje da prestane da se zanima za fantomke, kako se i sam ne bi susreo sa njima. Golgota koju Saša Janković prolazi još od ispitivanja slučaja sukoba Žandarmerije i specijalnih jedinica „Kobre“ u koji je bio umešan premijerov brat Andrej Vučić, nezapamćena je čak i u ovakvoj Srbiji u kojoj tabloidi, udruženi sa „agentima tajne sile“ aktuelnog režima, obavljaju funkciju siledžija i uterivača straha u kosti. Podsetimo, Jankovića je tabloid „Informer“ mesecima optuživao za ubistvo prijatelja iz mladosti, koji se, kako je istraga utvrdila, sam ubio u Jankovićevom stanu pre 20 godina. U zaglavlju ovog tabloida stajala je čak i ponuda čitaocima: novčana nagrada za onog ko redakciji donese dokaze da je Janković ubica.

To iživljavanje obeležilo je 2015. kao ubedljivo najodvratnija tema u domaćim medijima. Kako je ne samo Janković, nego čitava Kancelarija zaštitnika građana izdržala i opstala, te nijednog momenta nije prestala da se bavi onim što joj je posao – da štiti prava građana – to samo oni znaju.

Ipak, opasnost od pretnji, ucena i nameštanja skandala večito visi nad glavama Saše Jankovića i Rodoljuba Šabića. Osim ugleda institucija koje predstavljaju i podrške građana, ova dvojica ljudi nemaju ništa na svojoj strani. Imali bi možda zakone, da se nije ispostavilo kako su za gaženje zakona u ovoj zemlji dovoljni bager i fantomka. Bez njih dvojice, građani Srbije takođe nemaju ništa na svojoj strani: policija se ne odaziva na njihove pozive, sudski procesi se razvlače ili se presuđuje u korist jačeg, medicinski kartoni završavaju u medijima, a vlast ne služi građanima nego investitorima. Uostalom, i premijer onomad reče, upitan za skandale u vezi sa „Beogradom na vodi“ – dođite vi sa 100 miliona evra pa ćemo da razgovaramo.

U društvu u kom sistem i institucije praktično više ne postoje, Šabić i Janković su jedini preostali čuvari i zaštitnici građanskih prava, a u vazduhu stalno visi pretnja da bismo mogli ostati i bez njih. Pitanje kako smo došli do toga da treba da štitimo svoje pravo na zaštitnike naših prava zahteva dugačku analizu i kompleksan odgovor. Ako ikad taj odgovor nađemo, on će u sebi sadržati sve uzroke našeg posrtanja.