Balkanski bolesnik i francuski doktor

Zavesa je spuštena, reflektori pogašeni, glavni glumci su skinuli šminku – na redu su pohvale i kritike… Oni su se već “okrenuli svome jadu”, kako to kažu u Crnoj Gori. Jedan pokušava na svaki način da imenuje mandatara za novu vladu, “zaobilazeći” pritom demokratsku praksu da se mandat poveri onima koji su osvojili najviše glasova. Emanuel Makron, o njemu je reč, ne voli levicu, tačnije jednu partiju iz leve koalicije. Predsednik Republike Francuske, čovek koji je u relativno kratkom roku dva puta posetio Srbiju Aleksandra Vučića, zato pribegava metodu koji je kod nas u Srbiji već odomaćen: daću mandat kome ja hoću a ne kome pripada, a prethodno ću učiniti sve da razbijem jedinstvo levog bloka.

Kao da je kod Vučića završio ubrzani kurs autokratske vladavine. Kada ovo budete čitali, možda će cela ova francuska priča biti završena. Uslediće institucionalna i vaninstitucionalna reagovanja Novog levog fronta, nevladinog sektora, medija, gradjana… A u Francuskoj to nije malo. Naprotiv.

Vučić se okrenuo, bolje reći vratio, omiljenom “sportu” – napadima na opoziciju, nevladine organizacije, nezavisne medije i novinare, gradjanske pokrete i, rečju, sve što čini demokratske vrednosti i atmosferu u jednom društvu. Uz “inovacije” kao što su hapšenje aktivista pokreta koji su protiv kopanja litijuma, višesatno zadržavanje stranih i naših gradjana na granici. Bojim se, biće toga još, ali to nije tema ovog teksta.

“O TOME ĆU MISLITI SUTRA”

Pitanje na koje ću pokušati da odgovorim glasi: koji su dometi i rezultati posete predsednika Francuske Srbiji? Pođimo redom. Danas je uobičajeno da šefovi država i vlada imaju i, nazovimo je tako, ulogu trgovačkog putnika. Pri tom se vodi računa da i gost i domaćin mogu tu trgovinu da predstave svojoj javnosti kao “vin-vin” situaciju, kako na ekonomskom tako i na političkom planu.

Što se ekonomije tiče, Francuska može zadovoljno da trlja ruke: 12 borbenih aviona “rafal” bez naoružanja, 2,7 milijardi eura i sporazumi o daljoj gradnji metroa uz Vučićevo obećanje da će metroom upravljati francusko preduzeće zaduženo za pariski metro. Jer “mi to ne znamo”, reče Vučić.

foto: darko vojinović / ap photo

Tu je i sporazum o postrojenju za prečišćavanje otpadnih voda u Velikom Selu nadomak Beograda, čista energija iz nuklearnih elektrana i još sijaset sporazuma i memoranduma o razumevanju… A sve su to pred Makronom i Vučićem potpisali razni ministri, predsednici kompanija i finansijskih institucija. Koga još zanima da li su avioni mogli da se dobiju jeftinije, da li će i po kojoj ceni biti naoružani, kako će Srbija sve to da plaća? Zar nije Vučić sam priznao da su “rafali” njegov lični izbor! Siguran sam da on za to nije stručan. Da li se konsultovao sa strukom – sumnjam. Koliko je na njegov izbor uticalo to što je Hrvatska kupila takodje 12 “rafala”, ali polovnih i remontovanih i za daleko manje pare – ni to ne znam… Znam da ove i sledeće godine Srbija treba za “rafale” da plati ratu od oko 250 miliona evra. Stručnjaci kažu da je nesporno da nam je potrebna obnova ratnog vazduhoplovstva, ali da li baš po ovakvoj ceni i pod ovakvim uslovima? Sumnjam.

Ono u šta, medjutim, ne sumnjam jeste jaka Vučićeva želja da mu Makron (ili Emanuel), kako on voli da oslovljava francuskog predsednika, bude najbolji drug i zaštitnik. I eto nas na polju spoljne politike: Angela Merkel je prošlost, Šolc – nesiguran, Tramp – neizvestan, drž’mo se Makrona, i njemu je mandat do 2027! A posle?

“O tome ću misliti sutra”, reče Skarlet O’Hara.

Ali budimo ozbiljni.

U Evropi, te samim tim i u Francuskoj, u 19. veku odomaćio se izraz “bolesnik sa Bosfora”, kojim se označavala Osmanska carevina na umoru. Srbija, srećom, ne umire, ali se danas, u izmenjenim istorijskim i geopolitičkim uslovima, može reći “bolesnik sa Balkana”.

Francuska je svakako deo “konzilijuma” koji pokušava da Srbiju izvede na put političkog ozdravljenja. Pogledajmo ovu posetu kroz takvu prizmu.

Vučić je više puta pokazao i dokazao da ga interesuje samo da ostane što duže na vlasti. Taj opstanak ostvaruje neprestanom manipulacijom javnim mnjenjem, lažnim obećanjima, pokušajima da u spoljnoj politici istovremeno sedi na dve do tri stolice (EU, zajedno sa SAD, Kina i Rusija), masovnom kradjom na izborima… Dijapazon alatki je širok. Makron mu je donedavno (verovatno nesvesno) u tome veoma pomagao svojim stavom o (ne)proširenju EU. To je Vučiću služilo da domaćem javnom mnjenju (kada zatreba) poruči: vidite, oni nas neće, naši prijatelji su Rusija i Kina. U uslovima gotovo potpune kontrole medija, ova poruka stiže do velikog broja stanovnika. Da bi, kada zatreba, preko noći Francuska postala “saveznik iz dva rata”, zemlja koja jedina u Srbiji ima spomenik zahvalnosti, slobodarska zemlja baš kao i Srbija… Može se toga nabrajati još. Nažalost, u uslovima ovdašnjeg medijskog mraka, ovakav “salto mortale” u Vučićevom narativu (za sada) prolazi. A Makron opet pomaže, jer će narednih dana, nedelja i meseci on biti “najveći prijatelj srpskog naroda”. Do sledeće prilike…

Parafraziraću jednu Makronovu rečenicu. Evropska unija želi u svojim redovima ekonomski snažnu i demokratsku Srbiju. Zapamtite to. Kao što francuski novinari pamte kako je francuski predsednik Miteran svojevremeno oklevao da napadne Slobodana Miloševića. Na to me je podsetio stari prijatelj, kolega i vrsni poznavalac Balkana, Mark Semo, novinar “Liberasjona” pa “Monda”, koji smatra da i Makron hrli u istu klopku. Posebno kada su “rafali” u pitanju. Semo, u tekstu za jedan francuski časopis, podseća da je nekadašnji predsednik Sarkozi svojevremeno bio spreman da Rusiji Vladimira Putina proda nosače helikoptera “mistral”, koji bi svojim svestranim performansama potpuno izmenili stratešku sliku u Crnom moru, što bi se danas odrazilo na tok Rusko-ukrajinskog rata. Sledeći predsednik Fransoa Oland taj je sporazum otkazao.

“Nikada ne prodajte sofisticirano oružje autokrati sa ekspanzionističkim ciljevima. Nije to pitanje morala nego strateške budućnosti. To je vredelo za Vladimira Putina, a jednako vredi i za Aleksandra Vučića, iako je Srbija uspostavila partnerstvo sa Atlanskim savezom i učestvuje u spoljnim operacijama NATO”, kaže Semo.

Takodje konstatuje da Makron u Beogradu nije rekao nijednu reč o “gaženju sloboda, gušenju nezavisnih medija, marginalizaciji opozicije, prodoru mafije na najviše nivoe države i režimskom blokiranju praktično svih reformi potrebnih za ulazak u EU”.

KO KOGA OVDE VUČE ZA NOS?

Za to vreme u pozadini traje tiha borba Nemačke i Francuske, dva “motora” EU, za, između ostalog, uticaj na Balkanu. Sjedinjene Države su zaposele Kosovo i čini se da su zadovoljne što preko svog ambasadora u Prištini, Kfora i vojne baze Bondstil često imaju poslednju reč oko mnogih pitanja. Pri tom su svi zapadni saveznici jednoglasni samo u jednom, da Rusija i Kina ne smeju ni po koju cenu da budu dominantne na Balkanu. Ako ja to znam, Vučić sigurno zna mnogo bolje, i eto njemu još jednog “aduta” u spoljnopolitičkom nadmudrivanju sa Zapadom.

Od ostalih spoljnopolitičkih tema gotovo da nije vredno pomena šta se pričalo o Kosovu ili BIH. Uobičajene “mantre” su ponovljene i svi su zadovoljni. A to što Kurti “briše” i poslednje blede ostatke prisustva Srbije na Kosovu, što su Srbi na severu potpuno nemoćni i ostavljeni zapravo da se sami snalaze? Protestuje Srbija, zgražava se medjunarodna zajednica, francusko-nemački plan je spas za sve – tvrdi Makron. I to je to.

Dodik i Republika Srpska (RS) su, čini se, posle posete šefa CIA, prilično “smanjili doživljaj” i sada se govori o mirnom razdruživanju sa Federacijom, uz pokazivanje srednjeg prsta veteranima borbe za oslobodjenje Srba u BIH i stvaranje RS. Čudnih li vremena, čudnih običaja! Ali od Dodika se ne treba ničemu čuditi. Otuda nema čudjenja ni što BIH u okviru Makronove posete gotovo da nije pomenuta, barem ne javno. Reklo bi se da Vučić time gubi jedan važan “adut” u spoljnopoltičkim kontaktima. On više nije onaj koji može da obuzdava Dodika. Barem nije jedini.

Na kraju želim da se osvrnem na još dva aspekta posete predsednika Republike Francuske Emanuela Makrona Srbiji. Namerno sam napisao Makronovu punu titulu. Predsednik Makron ni ovog puta nije našao za shodno da se sretne sa predstavnicima opozicije, iako je ona (verujem) na vreme predala zahtev. Prošli put je zvanično objašnjenje iz Jelisejske palate bilo da je zahtev stigao kasno. Šta sada bi? Šta bi i sa pismom Saveza ekoloških organizcija Srbije (SEOS), koji je takodje zatražio susret sa Makronom?

Odgovor možda leži u naslovu dokumenta koji su u prisustvu dvojice predsednika potpisali ministarka rudarstva i energetike u Vladi Srbije Dubravka Djedović-Handanović i njen francuski homolog. Naslov glasi: Izjava o partnerstvu i saradnji u oblasti istraživanja i eksploatacije kritičnih strateških sirovina. Nije li izraz “kritične strateške sirovine” politički eufemizam za litijum? Toliko o stavu Francuske u odnosu na kopanje litijuma u Srbiji i na gradjanske proteste tim povodom. Možda se od gradjana Srbije, opozicije, aktivista nevladinog sektora, ljudi iz Gornjih Nedeljica, SEOS, očekuje da shvate da Nemačka ima “Mercedes”, ali i Francuska “Pežo” i “Reno”. A ima i “rafale” koje je naš predsednik lično izabrao da bi nas dodatno zadužio.

U trenutku kada završavam ovaj tekst (ponedeljak) Makron, posle skoro dva meseca defilea kroz Jelisejsku palatu, još traga za kandidatom za premijera. Očekuje se da će sutra konačno objaviti ko će pokušati da sastavi novu vladu.

Vučić je najavio ozbiljne razgovore sa “Rio Tintom” i sa gradjanima zapadne Srbije oko iskopavanja litijuma. U medjuvremenu je “priznao” da se dve godine nije čuo sa Putinom. A i zašto bi? Najavljeno je da Vulin ide u Rusiju da se sretne sa Putinom!

Ko koga ovde vuče za nos?

Autor je direktor agencije “Beta” i bivši ambasador u Parizu