Bahatost Vulinovih saradnika

Penzionisani zastavnik Dragan Stojanović nije ni sanjao da će postati medijska ličnost, a postao je, nažalost, braneći svoja prava i prava ostalih vojnih beskućnika koje su ratovi devedesetih doveli u Beograd, u bivšim republikama su ostavili stanove i „privremeno“ su smešteni u vojni hotel „Bristol“ u Karađorđevoj ulici. To „rešenje o privremenom smeštaju, do rešenja stambenog pitanja“, kako je stajalo u odlukama nadležnih u vojnostambenim organima, traje već 28 godina i trajalo bi ko zna do kada da se nije pojavio projekat od nazovi nacionalnog značaja „Beograd na vodi“, gde je „braći Arapima“ praktično poklonjeno savsko priobalje, uključujući hotel „Bristol“. Svima onima koji su u savskom amfiteatru imali bilo kakvu nekretninu ili makar i baraku za stanovanje, običnu udžericu, država, odnosno Grad Beograd su se odužili, dajući im stanove za koje mnogi nisu ni mogli sanjati da će ih imati umesto svojih „ćumeza“, samo su vojni beskućnici ostali „kratkih rukava“. I to ne zahvaljujući bahatosti gradskih vlasti, koje su ih zaobišle u dodeli stanova, nego isključivo samovolji ljudi u Ministarstvu odbrane. Jer, tadašnji gradonačelnik Siniša Mali je u leto prošle godine javno rekao da je grad za vojne beskućnike obezbedio 134 stana. Mnogi su u to i poverovali, pa su „na neviđeno“ sa Ministarstvom odbrane potpisali ugovore, a onda shvatili da su dobili ili poslovne prostore koje treba dodatno preuređivati, jer, na primer, nemaju ni kuhinju ni kupatilo, ili su prebačeni u druge vojne samačke hotele, u identične sobe od petnaestak kvadrata, sa zajedničkim kupatilom i sanitarnim čvorom.

Praktično, neraspodeljeno je ostalo 100 stanova, i stvarno je pitanje kome će oni pripasti.

LAŽNA BRIGA I PRAZNA OBEĆANJA

Stojanović je jedan od onih koji nije poverovao u lepa, ali prazna obećanja iz vrha Ministarstva odbrane, a pogotovo ona koja su dolazila od ministra Aleksandra Vulina, i počeo je kroz medije, jer je uvideo da od države i sistema nema vajde, svojevrsnu bitku za istinu o svemu što se radi vojnim beskućnicima. Nakon što je „Vreme“ pre godinu dana prvo objavilo tekst o vojnim beskućnicima u „Bristolu“ i opasnosti koja im se nadvila nad glavom – da ih jednog dana naprosto izbace na ulicu zbog „višeg interesa“, a to je projekat „Beograd na vodi“, Stojanovića i ostale su u više navrata zvali na sastanke u Ministarstvo odbrane kako bi im tobože rešili stambeno pitanje, ali sve se svodilo samo na obećanja, da bi potom prešlo u pretnje i bahatost Vulinovih saradnika.

Sam Vulin je letos, direktno upitan o problemu stanara „Bristola“, jer su se za to zainteresovali i ostali mediji, odgovorio sa: „Svi će biti zbrinuti, u to nemojte da sumnjate, to je stav naše vojske, mi brinemo o svojim ljudima.“ On je i bezbroj puta pre toga, a i posle, prilikom svake dodele ključeva stanova pripadnicima vojske, ponavljao mantru kako Ministarstvo odbrane brine o svim svojim pripadnicima, bilo da su aktivni ili penzionisani.

Kako brine, pokazao je dopis Direkcije za usluge standarda Ministarstva odbrane od 11. februara ove godine, koji je, iako nenadležan, potpisao državni sekretar Bojan Jocić, a u kome se od stanara „Bristola“ traži da se „isprazni smeštaj od lica i stvari najkasnije u roku od osam dana“: „Ministarstvo odbrane preduzelo je sve mere da svim licima koja su u trenutku promene namene hotela ‘Bristol’ koristila privremeni smeštaj u ovom objektu obezbedi adekvatan smeštaj u skladu sa pozitivnim propisima“, stajalo je u dopisu.

Zaključkom Vlade Srbije broj 05 464-8086/2018 od 28. avgusta Ministarstvu odbrane prestalo je pravo korišćenja hotela „Bristol“. Komercijalni deo hotela prestao je da radi dok stanari iz dela u kome su bili vojni beskućnici nisu iseljeni, jer im nije rešen smeštaj, ne u skladu sa „pozitivnim propisima“, kako obećava Jocić, nego nikako. Koliko je od kraja avgusta, kada je komercijalni deo hotela zatvoren, Vojna ustanova „Dedinje“ bila na gubitku, druga je priča, jer hotel je mogao da posluje sve vreme i zarađuje.

Država je, doduše, pokušala da pronađe rešenje za vojne beskućnike iz „Bristola“, ali tako što je obmanula penzionere, kao i pritiscima na one koji su još zaposleni, pretnjama prekomandom ili prebacivanjem na niža radna mesta, pa su mnogi pristali na drugi smeštaj u okviru vojnih samačkih hotela, a njih 33 dobilo je jednosobne stanove i garsonjere, u stvari poslovne prostore koje su morali adaptirati, kaže Stojanović.

On dodaje da su na sastanak na kome su obećavali dodelu stanova pozivali uglavnom najstarije stanare „Bristola“, verovatno znajući da neće dočekati tu obećanu podelu.

BEZ PRAVA OTKUPA

Šta je sa ostalim stanovima od 134 koje je dodelio grad, gde su, jer je rečeno da se radi i o dvosobnim i trosobnim, troiposobnim, da ima i većih od 100 kvadrata. Kad su u vrhu Ministarstva odbrane videli „plen“, izgleda da su odlučili da ti stanovi ostanu njima, za dodelu svojim ljudima. Prvo su krili da je Ministarstvo od grada dobilo te stanove pa je ministar to priznao, ali je rekao kako ih je mnogo manje, i da je svima ponuđeno da ih biraju. Sve laž do laži, konstatuje Stojanović.

On ukazuje i na bahato ponašanje sekretara Ministarstva odbrane Zorana Lazića (Vulinovog „kadra“ kog vodi sa sobom sa funkcije na funkciju) na poslednjem sastanku sa vojnim beskućnicima iz „Bristola“, kada je sa sobom doveo devet ljudi iz Ministarstva, predstavljenih kao „radna grupa“. Lazić im je, tvrdi Stojanović, ironično rekao da je prošlo dovoljno vremena (od poslednjeg sastanka) i da se nada da su dovoljno razmišljali i shvatili kako treba da potpišu saglasnost da prihvataju novu odluku, pa će nadležni onda odlučiti šta da rade i kako da postupe: „Niko od nas 13 koji smo bili na sastanku nije potpisao. Jer je na neviđeno. Pogotovo što niko od onih koji su pre na to pristali nije bio u prilici da vidi dodeljeni im ‘stan’, u stvari poslovni prostor koji je trebalo adaptirati, a ispostavilo se i da je potpisani ugovor bio sa odredbom ‘bez prava otkupa’.“

Penzionisani zastavnik prve klase Dragiša Milenković jedan je od onih stanara „Bristola“ koji takođe nema kuda da ode, a porodica mu je tamo od 1991. godine, kada su izbegli iz Zadra, dok je on bio prebačen u Sarajevo, gde ga je zatekao rat.

„U penziji sam 15 godina, a supruzi, koja radi u Vojnoj ustanovi Dedinje, nedostaje godina do penzionisanja i na nju direktor (Čedomir Kisić) stalno vrši pritisak, mobinguje je da pristanemo na rešenje stambenog pitanja koje oni nude, traži da utiče na mene. Zove je, pokazuje papir na kome piše da mora da se iseli za 20 dana iz „Bristola“ iako sam ja nosilac rešenja za privremeni smeštaj, a ne ona. I onda, što je čudno, na sastanak sa radnom grupom Ministarstva odbrane 11. februara zovu i nju i mene“, objašnjava Milenković.

On pokazuje i rešenje vojnostambenog organa o privremenom smeštaju u „Bristolu“ od 24. decembra 1993. godine, koje je potpisao general-major Mirko Marinković, a u kome pod tačkom 2 stoji: Privremeni smeštaj se odobrava do rešenja stambenog pitanja ili davanja otkaza zbog grubog kršenja kućnog reda. „Stambeno pitanje nisu mi rešili, kućni red nismo prekršili ni na najmanji način za ovih decenija, a pogotovo ne grubo, sve dažbine smo redovno plaćali“, nabraja Milenković.

Kako su izgledali sastanci sa Jocićem i Lazićem prepričava Radmila Radosavljević, udovica penzionisanog pukovnika Slobodana: „Oni su s nama obavljali razgovore kao da smo na pijaci. Pozvali su nas na prvi sastanak 20. septembra, nismo imali pojma zašto, i to ne sve stanare ‘Bristola’, nego samo one koji su imali rešenja o smeštaju do konačnog rešenja stambenog pitanja. Na sastanak su, međutim, došli i oni koji su imali rešenja na određeno vreme, ali i neka lica koja nisu iz ‘Bristola’. Na moje pitanje koliko je Grad Beograd dodelio stanova za rešenje našeg problema, niko nije hteo da odgovori, ali su potom ipak priznali da su to 134, ali da njihove strukture ‘nisu naročite’. Lazić se ‘pohvalio’ da nam daju bolje od onog što imamo u ‘Bristolu’. Sutradan su nas ponovo pozvali na sastanak, opet obećavali, to je bio petak, a u ponedeljak je 28 stanara ‘Bristola’ prihvatilo ponuđena rešenja, dok nas sedam nije“, rekla je ona. Radmila Radosavljević kaže da je na poslednjem sastanku pitala Lazića šta je sa ostalim stanovima, a on je, smejući se, odgovorio: „Jedan ću dodeliti sebi, jedan Jociću, jedan (pukovniku) Stankoviću.“ „Jocić je tad prekinuo sastanak i svi su otišli“, navela je ona. Pukovnik u penziji Miodrag Kuljanin, doktor nauka, jedan je od stanara „Bristola“ kome je ponuđeno ono što se zove kolektivni vojni smeštaj ili, u prevodu, samački vojni hotel na Zvezdari. On je to odbio iz prostog razloga što vojni pravilnici tu mogućnost ne dozvoljavaju za penzionere, pa tako niko od te kategorije stanara „Bristola“ nije prihvatio, bojeći se da ne budu izigrani po ko zna koji put. „Oni su nam na tu zamerku odgovorili da će da budu ‘velikodušni’ pa će to da odrade mimo pravilnika. Nismo pristali“, ispričao je Kuljanin. Rok za iseljenje koji je Ministarstvo odbrane dalo stanarima „Bristola“ istekao je u utorak, u trenutku pisanja ovog teksta, a oni su i dalje u svojim sobama, koje su sve samo ne pristojan smeštaj.

Kako će vlast da ih iseli, pitanje je bez odgovora. Po zakonu, ne može policija, ni vojna ni civilna, jer za to mora da postoji sudsko rešenje, čega opet nema. Imajući u vidu sva događanja oko „Beograda na vodi“, posebno slučaj „Savamala“, kada su na scenu stupili batinaši sa fantomkama na glavama, u džipovima bez registracija, nije isključena ni takva mogućnost. Pa, posle nek tužilaštvo utvrđuje krivicu, a premijerka Ana Brnabić neka se, poput njenog prethodnika, „pere“ rečima da su to uradili „kompletni idioti iz vrha gradske vlasti“.