“Sada su se pojavili neki drugi mladi ljudi, sasvim drugačiji, koji su isto nečim nadahnuti. Možda su ti nadahnuti i nečijom veronaukom, možda nečijom antiveronaukom, možda nečijom filozofijom… Možda su oni jedan novi svet koji se mnogo bolje prilagođava dramatičnom tehnološkom razvoju. Ali možda oni u stvari osećaju šta znači sloboda u pravom smislu, čak mnogo dubljem nego što smo to osećali mi koji smo tu reč mnogo puta izgovarali. Možda oni osećaju opasnost koju donosi sa sobom očigledna kriza demokratije u celom svetu. Priznajem, mislio sam da ne postoje više takvi mladi ljudi kao što smo mi bili. Međutim, oni postoje i realno su mnogo bolji od nas i mnogo manje podložni manipulacijama, kako takozvane duboke države, tako i političara i medija”
Kada je sredinom septembra 2024. vladika Grigorije (zvanična titula glasi – arhiepiskop diseldorfski i berlinski, mitropolit nemački) održao promociju svog romana Stranac u šumi, krcata sala Kolarčeve zadužbine izgledala je poput nekog ostrva dobra u kom su se sreli intelektualci sa levice i desnice, sportisti i vrhunski naučnici, neki običan a pristojan svet željan autentične reči i otvorenog razgovora. U međuvremenu, knjiga je prodata u skoro 50.000 primeraka.
Oko mesec i po kasnije, 1. novembra, u Srbiji se dogodila strašna tragedija, neki bi rekli i zločin, kada se nadstrešnica Železniče stanice u Novom Sadu obrušila i ubila 15 ljudi. A onda su mladi ljudi, koje su mnogi skoro pa otpisivali, pokazali koliko su žedni pravde. Odlučili su da uzmu stvari u svoje ruke, da pokažu kako se bori za zdravo društvo i kako se vlast poziva na odgovornost. Vladika Grigorije je bio jedini iz Srpske pravoslavne crkve koji ih je podržao. Razgovor koji vodimo je upravo razgovor o pobuni i svim njenim licima.
“VREME”: Da li su skloniji pobuni ljudi koji poznaju istoriju ovog društva i države ili taj osećaj da se stalno vrtimo u začaranom krugu utišava potrebu za pobunom?
VLADIKA GRIGORIJE: Važno je da imamo zdravu svest o istoriji, jer tako imamo mogućnost da iz nje učimo, bilo da se radi o svojoj ili o istoriji drugih. Ali nama se, nažalost, istorija surovo ponavlja, čini mi se da nismo u stanju da je pratimo, da se suprotstavimo već prevaziđenom u istorijskom iskustvu. Jer, primera radi, ako već postoji iskustvo autokratije, kako ne možemo da shvatimo da to nikome nije dobra donelo? Kako oni koji autokratski vladaju ne razumeju da naročito njima to neće dobra doneti? Zato bi bilo veoma važno da postoje institucije koje na to upozoravaju, koje kažu: “Ljudi, ovo je već viđeno, znamo da ovako ne valja”. Kao što je bitno čuti reči znalaca profesora, bilo sa desnice ili levice, koje govore o tome.
Poslednjih se godina stvarala atmosfera u kojoj je svaki istup koji u sebi sadrži kritički stav o društvenim zbivanjima – a koja moraju imati veze sa politikom – što uključuje i opomene i podsećanja o kojima govorite, bio oklevetan rečenicom: Ali, ti se sad baviš politikom.
Ne postoji “političkija” izjava od toga. A ona se svodi na sledeće: ti mene tučeš politikom da se ja ne bih njome bavio i da bih je prepustio samo tebi. U suštini, svi znamo da smo kao društvena bića zaduženi da se bavimo mestom u kome živimo i ljudima sa kojima živimo. To je neminovno. Zato je jako bitno biti hrabar i spreman na bunt, kao i da primiš udarce onih koji će ti reći, kao da je to nešto pogrešno, “ti si buntovnik!”.
Naravno, tu se takođe skrivaju opasnosti, jer nije dobar bunt prosto radi bunta, već motivi moraju biti zdravi. Česlav Miloš piše kako je njemu ili nekom njegovom bilo prigovoreno da je sebičan, a on odgovara: “Na takve primedbe, ja im samo dam hrane. Jesam egoista, evo, izvoli.” Znači, ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ. Jer ne možeš da kažeš – ja nisam kriv jer nikoga nisam dirao, ni sa kim nisam razgovarao, ni protiv čega se nisam bunio. Ravnodušnost i apatija nisu nikakvo opravdanje. A nisu ni vrline.
S druge strane, kada počnu da se ljušte ravnodušnost i strah, kao što deluje da se sada kod nas dešava, kako kanalisati tu pobunu? Kako da se ne rasprši energija?
Za početak, jako je važno imati u vidu da neko drugi ima pravo i može da misli drugačije od nas, da neko ko je na krajnje drugoj strani još uvek time nije naš neprijatelj. Moja životna maksima, koju sam naučio studirajući teologiju, jeste da su različitosti dobre, a podele nisu. Ali je isto tako važno naglasiti da su podele nekada neophodne kako bismo razlučili pravdu od nepravde, dobro od zla, istinu od laži, svetlost od tame. Ljudi koji se plaše različitih mišljenja, viđenja i pogleda na svet imaju veliki problem. Različitost je Bogom dana. Ali ako neko kaže – ti vučeš nadesno, on vuče nalevo, hajde da iskopamo rovove i da se nišanimo, to je naprosto glupo. Jedni će, na primer, na srpskoj intelektualnoj sceni, reći: “Nemoj mi onoga, on je desničar”, drugi će reći: “Nemoj ovoga, on je levičar”, i tako se stvara širok prostor za manipulatora koji to koristi, za nekoga ko u stvari uopšte i nema nikakva uverenja. Pročitao sam nedavno predavanje Antonija Skuratija, autora sage o Musoliniju, koji govori da je Musolini sa jednakom žestinom, zavisno od trenutka, bio i klerikalac i antiklerikalac, i socijalista i antisocijalista. Znači, on je uvek manipulisao i lagao. Tako i mi imamo radikale koji su odjednom proevropski nastrojeni, pa onda opet antievropski. Dakle, suština stvari je da ljudi moraju da porade na svojoj (ne)sposobnosti da prihvate drugog, koji je različit i misli različito. Jer ako tako ne čine, znamo da će se uvek naći neko ko će to majstorski iskoristiti.
Mislite li da je uopšte, na nivou institucije ili društva, moguće pobunu zaista ugušiti? Ili od previše ućutkivanja ona samo bukne?
Kada se sabije spolja ta ljudska potreba – bilo da potiče iz estetskih, političkih, istorijskih ili filozofskih pobuda – ona se, u stvari, samo kondenzuje i eksplodiraće kad-tad. Upravo zato je važno pustiti ljude da govore, čuti ih pa i uvažiti, zato je važno da ti ljudi zaista utiču na procese – od ekonomskih, preko političkih do umetničkih – koji ih se tiču.
Koliko subverzivnog, pobunjeničkog može da ima u činu pisanja, u književnosti?
Sve što sam pričao ima veze sa tim. Zašto čovek piše o događajima koji su se već zbili? Zato što su toliko snažno delovali na njega, a samim tim misli da su važni i za druge, ne želi da ti događaji umru, da se prosto zaborave. A čim opisujemo neki događaj u određenom kontekstu, to ima svoje političke konotacije. O čemu god da pišete – recimo, o tome kako neko voli prirodu ili druge ljude ili opisujete određenog pojedinca – vi time šaljete poruku. Svakako, tu postoji snažan estetski poriv da se nešto kaže na najbolji mogući način, ali mi u suštini želimo da dopremo do drugog čoveka znajući da ga ne možemo dotaći ako ne govorimo.
Na promociji svoje knjige Stranac u šumi u Banjaluci spomenuo sam srednjovekovni eksperiment cara Fridriha II, koji je hteo da sazna koji je to prajezik, odnosno kojim će jezikom progovoriti deca sa kojom niko ne priča. Uzeo je bebe od njihovih majki i zabranio negovateljicama da govore u njihovom prisustvu, kao i da ih maze, ali su ih, naravno, hranile, oblačile… Eksperiment je ubrzo prekinut jer su deca umrla.
Dakle, ako ne budemo razgovarali, mi možemo da umremo od toga. Što kaže Branko Miljković, ,,Najviše peku neizgovorene reči”. Za mene lično književnost je uže pomoću kog se penjem iz ambisa na liticu. I ne radi se samo o tome da ti neko kaže “čitao sam tvoju knjigu”, već o činu pisanja koji je po sebi već razgovor.
Ako je svako pisanje razgovor sa samim sobom, vaša poslednja knjiga je to još za stepenik više. Čini mi se da se u njoj upravo radi o obraćanju mladom sebi iz sadašnjeg ugla. Kako danas, u odnosu na ranije, gledate na vladiku Atanasija i mitropolita Amfilohija i uopšte te ljude Crkve koji su sazrevali pod komunističkom vlašću? Da li se vaš pogled na njih, kada ste već i sami dugo episkop, promenio? Razumete li ih bolje?
Zanimljiv je taj fenomen njih kao naših učitelja, s kraja jednog totalitarnog režima u kom su bili pod ozbiljnim pritiskom. Pa su onda išli u inostranstvo, susretali se tamo sa drugim načinima života i sa svim tim iskustvom, kao već izgrađene ličnosti, došli su u Srbiju krajem sedamdesetih, početkom osamdesetih godina i naš su mladalački um, srce i dušu nadahnuli buntom protiv tog sistema. Kada sam kretao u bogosloviju početkom 1980-ih, mislio sam da postojeći sistem nikad neće proći. Ali su me oni naučili, na sreću ili na žalost, da moram biti protiv sistema koji guši slobodu. I taj sistem je prošao, i taman smo pomislili – evo slobode, a onda je došao rat. O tome sam pisao mnogo i nadam se da neću morati više, ali taj rat je upao kao jedna velika nesreća u našu mladost i u tu slobodu koja nikako da se vrati. Imali smo potom kratak period dolaska demokratije, a onda pucanj u čoveka koji je bio upravo, ja mislim, buntovnik i tražitelj slobode. I nakon toga opet je usledilo tumaranje… Prošle su tako decenije u lutanju kroz pustinju, mnogo je to utrošene energije.
Sada su se pojavili neki drugi mladi ljudi, sasvim drugačiji, koji su isto nečim nadahnuti. Možda su nadahnuti i nečijom veronaukom, možda nečijom antiveronaukom, možda nečijom filozofijom… Možda su oni jedan novi svet koji se mnogo bolje prilagođava dramatičnom tehnološkom razvoju. Ali možda oni, u stvari, osećaju šta znači sloboda u pravom smislu, čak mnogo dubljem, nego što smo to osećali mi koji smo tu reč mnogo puta izgovarali. Možda oni osećaju opasnost koju donosi sa sobom očigledna kriza demokratije u celom svetu. Priznajem, mislio sam da ne postoje više takvi mladi ljudi kao što smo mi bili. Međutim, oni postoje i realno su mnogo bolji od nas i mnogo manje podložni manipulacijama, kako takozvane duboke države, tako i političara i medija. I činjenica da nisu lako prijemčivi za manipulaciju je za mene jedno od najlepših iznenađenja u 2024. To što trenutno čine studenti u Srbiji jedna je od najčistijih, najmoralnijih političkih inicijativa koja se pojavila kod nas, koja nije politikantska, nije prekrivena opozicionim i pozicionim interesima, nije iskontrolisana i korumpirana. Naprotiv, autentična je i počiva na istinskom interesovanju i zalaganju mladih za pravdu i sve one vrednosti na kojima bi trebalo da počiva jedno zdravo demokratsko društvo.
Postoji li nešto što biste te mlade ljude savetovali?
Znate šta je bitno – nama su uvek govorili “ti si ambiciozan”, kao da je to velika mana, problem. Dobro je da mlad čovek ima ambiciju. Nek budu ambiciozni. I kao što malopre pomenusmo Česlava Miloša, da ih nipošto ne zaustavi kada im neko prigovori “ti sad pišeš samo da bi se dopao drugima” ili “ti se boriš za nešto da bi se dopao drugima”. Pa zašto je to loše? Nastoj da se dopadneš drugima, ali ne na pogrešan način i zbog pogrešnih stvari, već tako što ćeš biti dobar, hrabar i razuman. U stvari, najprijatnije iznenađenje je što nam se ti studenti toliko dopadaju upravo zato što su tako razumni. Jer mi smo izloženi neprestanom napadu nerazumnosti i bahatog nasilničkog ponašanja. I treba da neko nastoji da se dopadne zbog dobra, da se bori za pravdu, za lepotu, da je u tome ambiciozan i da ne dopusti da ono loše i ružno prevlada i vlada.
Problem sa ambicijom je što se ona, čini se, često ovde povezuje sa preteranom voljom za moć. Gledamo ljude u državi koji su ogrezli u tome. I vi pišete u knjizi kako episkopstvo donosi takođe veliko iskušenje moći. Gde su lični i društveni odgovori kojim bi se toj potrebi za neograničenom moći stalo na put?
Kao što sam pomenuo, postoji istorijski odgovor, tokom vremena razvile su se institucije koje sprečavaju da neko bude suviše moćan. Jedan nemački profesor, kada smo pričali o razlikama između nas i njih, mi je nedavno kazao da je jedina razlika u tome što Nemci poštuju procedure. A izgleda da te procedure i te kako imaju svoj smisao. Jer da su sve procedure bile poštovane, najverovatnije nadstrešnica u Novom Sadu ne bi pala. Procedure podrazumevaju brigu za ljude. Još pre šest godina sam govorio na Filozofskom fakultetu da ako mi kažemo da smo pravi hrišćani, a izjašnjavamo se svi tako, zašto kod nas nema ni zaštite kada se nešto gradi, zašto ne pazimo da li će tom radniku ili prolazniku pasti maltene cigla na glavu?
Još nešto je važno: onima koji govore da veruju u Boga, a pritom ne veruju ljudima i ne vole ih, ili čak pokazuju da mrze druge ljude, treba nekako skrenuti pažnju da njihova vera u Boga ne valja, da je pogrešna. S druge strane, oni koji veruju ljudima i u ljude, moraju da znaju da su ljudi skloni greškama, gresima i slabostima i zato su bitne procedure. Zato su bitni mehanizmi i sistemi za ograničavanje nečije moći.
Jasno je da postoje dobri ljudi u svakoj oblasti, u policiji i tužilaštvu, medicini i sportu, ali svuda moraju da postoje pravila. To je civilizacijsko dostignuće koje mora da se primenjuje. Ne može se ni igrati ni živeti bez pravila, upravo zato što smo skloni da zloupotrebimo moć. Ogromno je iskušenje vlast, bilo da je, što sam i napisao u knjizi, svetovna, bilo da je duhovna. Možda je duhovna još veće iskušenje.
Najveći broj ljudi, ako ne i svi, pravi kompromise. Neće uvek reći sve što misle, biraju frontove na kojima se bore, a od kojih odustaju… Ali gde je granica posle koje dostojanstveno ljudsko biće kaže “neću više ovako”, kada prestaje da bude toliko bitno da li će nas neko napasti, da li ćemo nešto izgubiti, jer tišinom i nečinjenjem već gubimo mnogo više?
Razumem ljude koji iz straha, iz brige za svoju porodicu, neće da se izlažu. Razumem tu tišinu, ali ne razumem one koji podržavaju ono što nije dobro. A što se tiče kompromisa, ja mislim da čovek i tu treba da bude razuman, da vidi do koje mere odnosno dokle njegov bunt donosi rezultate i koliko je vidljiv. Ali i ukoliko je prigušen, ukoliko je neko krajnje uplašen, onda bi taj neko trebalo, što je Dostojevski govorio, da stavi ruku u džep i da pokaže šipak svim tim ugnjetačima, jer će mu, ako je razuman, ipak malo biti lakše i u duši i na savesti. Ali ukoliko nije i ide dotle da kaže “ma, ovo je u redu”, pritom uopšte ne preispitujući svoju savest, a ako uz to još ima i interes, to je onda neprihvatljiva vrsta kompromisa.
Vaša poslednja knjiga otvara neke teme o kojima se veoma retko govori, odnosno skoro da iz Crkve i ne dolazi drugi glas koji bi se bavio duboko životnim temama, sumnjama, suočavanjima… Luis Kerol kaže da čitamo da bismo znali da nismo sami. Razmišljate li uopšte o tome kada pišete?
Tu postoji psihološki momenat. U trenucima razočaranja i tuge, mi moramo da pogledamo unutar sebe i krenemo u razgovor. To su pitanja koja dolaze iz samog života, a on mnogima nije lak. S druge strane, postoje pitanja koja su izvan nas, koja spadaju u domen metafizike i zovu da se na njih odgovori. Jednostavno, meni se čini da ja prosto ne bežim od toga da pričam s tim što iznutra traži promišljanja i suočavanja, jer se tako spasavam da ne eksplodiram, ali ne bežim ni od onoga spolja, zato što verujem da čim je tu, ono se samo po sebi nameće. Ali isto tako ne nastupam s težnjom da kažem evo ja znam kako stvari stoje, pa ću vam tačno reći, već – evo ja se rvem sa tim pitanjima i do sada sam stigao dovde i zaključio sam to i to. S druge strane, čim nešto kažeš ili napišeš, stavljaš to na raspravu, otvaraš mogućnost da neko kaže: “Čoveče, nisi u pravu”.
Najbitnije u svemu je da moraš biti spreman da ti neko dokaže da nisi u pravu i da te možda nauči šta u stvari jeste tačno. I opet si na dobitku. Ali ako ućutkuješ ono u sebi i ne vidiš ono oko sebe, puštaš ga kao da ne postoji, to znači da žmureći ideš kroz život. A to je vrlo opasno.
“Za mene kao hrišćanina, pobuna je bunt protiv stagnacije koja uvek znači propadanje. Potreban je izlazak iz sebe i potrebno je traganje. Pitanje je – šta nas pokreće da izađemo iz sebe. Možda će zvučati čudno, ali ta prva, osnovna žeđ za pobunom može biti i iz estetskih razloga, tj. želja da nešto izgleda lepše, bolje, prijatnije, da je dobro. Jer nam estetika otkriva unutrašnje stanje stvari.
Recimo, u poslednjih šest godina od kako sam u Nemačkoj, slušao sam u vestima iz Srbije kako Srbija neverovatno napreduje, doživljava veliki procvat… I onda sam bio pozvan na jedno krštenje u Sokograd, pa sam posetio i vladiku u Šapcu i išao sam tim putem od Šapca do Loznice. Vidite oronula sela, šest-sedam kuća, imanja koja propadaju, a onda odjednom kuću koja se diže na četiri-pet spratova. Prvo vas pogodi ta nepravda između siromaštva i bogatstva, ali u oba slučaja ta estetika govori da nešto duboko nije u redu. Ne radi se tu samo o novcu. Slično sam viđao i u Bačkoj gde su ljudi bogatiji.
Pogledajte i estetiku Beograda, grada moje mladosti, koja je zastrašujuće narušena. Ili Banjaluke, gde je načičkano milion nepotrebnih stvari. Moj pokojni prijatelj, čuveni arhitekta i slikar Vuk Roganović, govorio je da on nije mnogo zaslužan za ono što se u Trebinju sagradilo, a bio je glavni urbanista, ali da jeste zaslužan za mnogo toga što nije sagrađeno. I sada kada njega više nema, uspeli su da naruše estetiku grada i naprave na obali neke čudne, neuklopljene zgrade.
Premijer je saopštio da podnosi ostavku jer je čuo šta se te noći dogodilo u Novom Sadu. Ne znamo da li bi iko u to mogao da poveruje, tim pre što će se docnije tokom dana pojaviti informacije o povezanosti napadača i vladajuće partije. A ponovilo se ono što smo videli već više puta: kad god Vučić, kao što je učinio na konferenciji za novinare u ponedeljak, garantuje bezbednost – neko nastrada
Ovo nije nikakva obojena, uvezena ili bilo kakva druga revolucija, nego autentična težnja studenata i građana Srbije da dođe do promena u našoj zemlji. Zato mislim da ne treba mnogo da se obaziremo na izjave stranih zvaničnika ni iz SAD ni iz Rusije. Mi imamo svoj autentičan i nacionalni cilj, a to je da opstanemo i da omogućimo normalan život
U nedelju i ponedeljak, 26. i 27. januara, održan je još jedan spektakularan protest (na slici) u organizaciji studenata – dvadesetčetvoročasovna blokada Autokomande, ključne beogradske saobraćajne petlje. Sve je delovalo kao da se sanja. Besprekorna organizacija, poruke na transparentima koje ćemo dugo pamtiti. Ovi protesti su drugačiji od svih ranijih antirežimskih i zbog beskrajne kreativnosti, duhovitosti, razgranate kulture bunta, koja svedoči o njegovoj velikoj životnoj snazi i mogućnosti da se pojačava. Pa dalje – građani su spremali studentima hranu, atmosfera je bila jako dobra, studenti su igrali basket, tenis, pridužili su se protestu i poljoprivrednici, bajkeri, taksisti
Sa megafona bruji glas koji ljubazno podseća okupljene da sakupljaju za sobom i ne ostavljaju smeće. Akcija čišćenja uskoro počinje i trajaće poslednja tri sata blokade. Polako se pakuju neki od transparenata, dok oni zakačeni na nadvožnjaku iznad autoputa ostaju kao podsetnik. A onda, studenti će se podeliti. Neko ide kući da se odmori, a neko – pravac na fakultet. Blokade se nastavljaju
Iako je skup u Jagodini bio pokušaj SNS-a da odgovori na organsko nezadovoljstvo koje mesecima bukti širom zemlje, slika predsednika Srbije kako vijori barjakom dok njegove pristalice odlaze izgledala je više kao poraz. Na koji način je režim do sada uspevao da izađe iz kriznih situacija? I kako ti mehanizmi deluju u ovim nedeljama
Aleksandar Vučić tvrdi da nikad neće pristati na prelazni kabinet. Treba mu verovati, ali uslovno. Zašto? Zato što će pristati na sve čim bude nateran. A biće
Srpska opozicija je na odličnom putu da propusti priliku tako što se ne bavi politikom, ne ume da se dogovori i ponavlja pogubnu formulu „prvo da se ispune studentski zahtevi“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
