Afroazijska Srbija

Ako je suditi po rečima, Aleksandar Vučić je i dalje „najevropljanin“. Sem kada ga ophrva sećanje na staru ljubav prema majci Rusiji, novi vođa nam stalno govori da je EU njegova zvezda vodilja.

Kada su u pitanju dela, stvari su mnogo složenije. Dobili smo Briselski sporazum i gej paradu, ali smo ostali bez sloboda u uticajnim masovnim medijima. Svaki kritičar režima koji spaja odabrane „evropske vrednosti“ i autoritarnu ličnu vladavinu rizikuje da bude izložen tabloidnom linču.

Iako u Vašingtonu i Berlinu ima sumnjičavih i nezadovoljnih, ovakva politika uživa zbunjujuće snažnu podršku SAD i EU. Majkl Davenport je poniženim i zaplašenim srpskim novinarima proletos poručio da „sami mediji, urednici i novinari, kroz asocijacije medija i novinara, imaju odgovornost da rade u korist podsticanja nivoa profesionalizma“ i da „nema brzih rešenja, ali bi trebalo da idemo u tom pravcu“. Posledice ovog ciničnog stava već su osetili Olja Bećković, Predrag Sarapa i Goran Jevtić.

„Evropeizacija“ pomoću čvrste ruke se dopada i nekim vatrenim obožavaocima Đinđićevog kovčega, građanskim aktivistima koji su, dok je premijer bio živ, bili u različitim proevropskim taborima – ali nikada u onom koji je predvodio Zoran Đinđić. Zadovoljan je i Goran Milić, što možda objašnjava i zašto niko od ućutkanih novinara nije dobio posao na „Al Džaziri“, ušminkanoj televiziji koja nam iz dana u dan demonstrira upadljiv manjak novinarskog talenta.

MENTALNE GRANICE EVROPE: Nije teško razumeti zašto se Vučiću danas tolerišu stvari koje su neuporedivo gore od „prestupa“ i kompromisa koje Zoranu Đinđiću za života nisu želeli da oproste ni Zapad ni „Druga Srbija“. Vučićeva popularnost u severnoatlantskim koridorima moći vezana je za minuli rad i očekivani doprinos poželjnom statusu „Prištine“ i državnom uređenju Bosne i Hercegovine, dejtonske „krpenjače“ koja je nasledila Kosovo u klišeu o balkanskom buretu baruta.

Iz ugla zapadnih lidera – koji već godinama imaju ogroman, a u prelomnim trenucima i odlučujući uticaj na srpsku politiku – Balkan nije (samo) u Evropi. Zato, ako ostanemo fokusirani na „Evropu“, nećemo moći da shvatimo ni Vučićevu politiku ni ono što je još važnije – odnos Zapada prema njoj. Štaviše, kada razmišljamo o tome koliko dugo može da traje Vučićeva vladavina, treba imati u vidu dugoročne interese Vašingtona, Berlina i Brisela, kao i njihovu percepciju regiona u kome ni posle serije ratova nije uspostavljen samoodrživ mir.

Sklonost ka ignorisanju brojnih implikacija postojanja mentalnih granica „Evrope“, koje se ne poklapaju sa geografskim, pokazuju i nezadovoljni građani kojima se već priviđaju znaci skorog kraja Vučićeve vladavine. „Zato recite Tomi da kaže Vučiću da je i Čaušesku pred kraj imao sličnih problema“, reči su kojima je Branislav Dimitrijević izrazio njihov, čini mi se sasvim neprimeren, optimizam.

Ključ za razumevanje onoga šta ambiciozni vođa želi i šta radi nalazi se daleko od obećane briselske unije. Ruanda, Izrael, Singapur i Burma, samo su neke od afričkih i azijskih država koje su u svojoj spoljnoj i unutrašnjoj politici uspešno primenjivale slične autoritarne, pseudodemokratske i marketinške strategije. Što je posebno značajno, baš kao u slučaju Srbije, liderima ovih država su zapadna naklonost i zapadna „publika“ podjednako važne – ako ne i važnije – od naklonosti domaće publike. Ni njihovi potezi se ne mogu razumeti bez uzimanja u obzir odnosa i očekivanja zapadnih centara moći. Zato se u ovim zemljama mogu prepoznati obrisi moguće budućnosti Srbije, kao i načini kako može da se prikrije nedostatak medijskih i političkih sloboda.

RUANDA – EMANCIPACIJA ŽENA: Portret predsednika Ruande Pola Kagamea, „Njujork tajms“ je prošle godine objavio pod naslovom „Omiljeni čvrstorukaš globalne elite“. Bil Klinton je za hiperkinetičkog vođu, koji spava par sati dnevno, izjavio da je „oslobodio srca i umove svog naroda“. Kagame je rado viđen gost u Davosu, prijatelj Bona Voksa i Bila Gejtsa i miljenik nekih od najuticajnijih svetskih novinara.

foto: reuters

Ali, njujorški dnevnik podseća da Kagame, i u samoj Ruandi i među humanitarnim radnicima, „ima reputaciju nemilosrdnog i brutalnog“ čoveka i da se u Kigaliju „malo ko usuđuje da slobodno govori o predsedniku“. Ruanda je odavno jedna od najneslobodnijih država na svetu. O prirodi ruandanske demokratije svedoči činjenica da je izborna komisija nedavno smanjila broj glasova koje je dobila Kagameova stranka sa nepristojnih 98 na nešto manje nadrealnih 78 odsto glasova. Politički protivnici bivaju ubijani čak i u egzilu.

„Tajmsov“ dopisnik opisuje Kagamea kao „vođu koji je istovremeno impresivan i represivan, možda najimpresivniji i među najrepresivnijim“, „čvrstorukaša koji štiti američke strateške interese“, i citira reči neimenovanog diplomate koje objašnjavaju veliku ljubav – „uložite novac u njega i dobijete rezultate“. „Slobode nisu mnogo važne na takvim mestima“, reči su kojim američki zvaničnici pravdaju ignorisanje „autoritarnih sklonosti“ omiljenog afričkog lidera.

Citirani tekst ili pak nedavno emitovana BBC-jeva emisija „Neispričana priča iz Ruande“, u kojoj je predstavljena „tamna strana“ Kagameove vladavine, ilustruju jedan od problema – kako u vremenu opsesije ljudskim pravima zabašuriti nedemokratsku i represivnu prirodu prozapadnih režima?

Raspoloživa strategija spinovanja, „premazivanja“ neprijatnih istina, naziva se u žargonu odnosa s javnošću i marketinga „pinkvošing“, farbanje u ružičasto. Termin je izveden od engleske reči whitewash (prekrečeno), stare metafore za pokušaje moćnika da prikriju skandale i kriminalne aktivnosti. Pežorativno značenje je vezano za praksu velikih korporacija koje svakog oktobra „emotivno manipulišu“ potrošačima tako što pokušavaju da povećaju privlačnost proizvoda pomoću ružičaste trake, promovisane kao simbol „borbe protiv raka dojke“.

Kagame i njegovi spin doktori za „pinkvošing“ koriste emancipaciju žena. Ruanda ima najveći procenat žena u parlamentu – čak 64 odsto. U američkom kongresu ih je samo 18 odsto, a novi sastav Evropske komisije pokazuje da rodna ravnopravnost nije jedna od prioritetnih „evropskih vrednosti“ – nova Junkerova komisija ima 27 komesara, ali samo devet žena. Zato se rezultat Kagameovog marketinškog feminizma pominje u skoro svakom tekstu o Ruandi i doprinosi stvaranju pogrešne slike o suštinski represivnom režimu – predstavlja „veo“ koji prikriva brutalnosti.

IZRAEL – GEJ PARADA: Ipak, najuspešniji u strateškoj primeni „pinkvošinga“ je Izrael, glavni saveznik SAD na Bliskom istoku – i zemlja koja ima problem s imidžom. Brojni aktivisti i borci za ljudska prava, uključujući Raselov tribunal, insistiraju da represivna politika prema Palestincima treba da bude opisana ne samo kao „nedemokratska“ i „kriminalna“ već i da se može nazvati „aparthejdom“.

Uz pomoć američkih marketinških stručnjaka Izrael je 2005. godine započeo kampanju čiji je cilj da popravi lošu sliku u javnosti. Vlada je napravila „marketinški plan da iskoristi gej zajednicu kako bi repozicionirala svoj globalni imidž“, piše Sara Šulman, američka profesorka i lezbejska aktivistkinja. U komentaru objavljenom u „Njujork tajmsu“ pod naslovom „Izrael i pinkvošing“, ona navodi da je samo u toku 2010. godine potrošeno 90 miliona dolara na „brendiranje“ Tel Aviva kao „međunarodne destinacije za gej turiste“, a premijer Benjamin Netanijahu je u govoru u američkom kongresu u maju iste godine rekao da Izrael predstavlja izuzetak u „regionu u kome žene kamenuju, homoseksualce vešaju, hrišćane progone“.

Šulman ističe da je reč o „ciljanoj strategiji da bi se prikrila uporna kršenja palestinskih ljudskih prava pomoću slike modernosti oličene u izraelskom gej životu“. Pri tome, Ajal Gros, profesor prava na Univerzitetu u Tel Avivu, podseća da su „gej prava postala oruđe odnosa s javnošću“ u zemlji u kojoj ogromnu moć i dalje imaju konzervativni političari koji su „ostali žestoko homofobični“.

Izraelska vojska, koja je nedavno sumnjičena i za ratne zločine nad palestinskim civilima u oblasti Gaze, u propagandne svrhe koristi slike gej vojnika koji se drže za ruke. Predstavnik za štampu je jednu od ovih fotografija okačio na svom Fejsbuk profilu povodom početka meseca gej ponosa, a vojna pres-služba ih nudi zainteresovanim medijima. Čak i autorski filmovi bivaju (zlo)upotrebljeni za „pinkvošing“. Na primer, palestinski gej aktivisti tvrde da dokumentarni film Nevidljivi čovek, koji je dobio brojne nagrade na festivalima širom sveta, služi kao sofisticirano oruđe u službi propagande koja predstavlja „Izrael kao spasioca kvir Palestinaca“.

SINGAPUR – PROSPERITET BEZ DEMOKRATIJE: Dok nam Ruanda i Izrael pomažu da razumemo zašto smo dobili gej paradu i šta se sve može sakriti iza nje, Singapur i Burma nam omogućavaju da pojmimo šta ambiciozni vođa želi da napravi od Srbije i koliko velika može biti cena neuspeha da se na Balkanu oživotvori „azijski san“ – prosperitet bez (prave) demokratije.

LI Kuan Ju je razbio jednu moćnu iluziju. On je uverljivo demonstrirao da demokratija ne treba da bude cilj, već da predstavlja jednu od alatki koje se mogu koristiti na putu do boljeg i humanijeg života. „Otac singapurske nacije“ zato je postao inspiracija i autokratama koji žele neograničenu vlast i svima onima koji iskreno veruju da je demokratija kontraproduktivna u neodgovarajućem kulturalnom i istorijskom kontekstu. U Lijevoj tropskoj državi, beda je iskorenjena, zajedno sa slobodnim medijima i političkim slobodama, i danas su glavni singapurski problem komarci, vlaga i dosada.

Deng Sjaoping, Nelson Mandela i Aleksandar Vučić su samo neki od lidera koji nisu krili da im se dopala Lijeva lekcija o razvojnoj snazi nedemokratskih, „azijskih vrednosti“. Štaviše, i tokom prolećnih izbora u Indiji, „najvećoj demokratiji na svetu“, lajtmotiv brojnih komentara u uglednim listovima bio je kako (demokratski) izabrati dobrog diktatora, „indijskog Li Kuan Jua“, i rešiti se (demokratske) hronične bede i gladi. Sve izraženiju globalnu „zavist prema diktaturi“ pregnantno je izrazio jedan indonežanski aktivista: za razliku od Indonezije, bogati Singapur nema demokratiju – ali njegovi građani imaju sve ono što nedostaje desetinama miliona ljudi koji jedva preživljavaju u prenaseljenim „kampunzima“, sirotinjskim četvrtima od kojih su satkane indonežanske metropole.

Li je kompleksna ličnost kakva se retko rađa. Omogućio je članovima porodice da steknu ogromno bogatstvo, ali je istovremeno stvorio „najbolju birokratiju u Aziji“. (Demokratska Indija ima najgore birokrate.) Državnim firmama i institucijama upravljaju sposobni, vredni i posvećeni ljudi i veoma je teško ponoviti čak i mali deo „singapurskog čuda“. Ipak, veliki problem brojnih zemalja koje su se širom sveta zaglavile u tranzicionom glibu nije toliko u tome što nema mnogo dobrih diktatora kakav je Li Kuan Ju koliko u činjenici da je sve manje dobrih demokrata.

MJANMAR – AZIJSKA NOĆNA MORA: Ako Singapur oličava sliku „azijskog sna“, onda je Burma (Mjanmar) ilustracija azijske „noćne more“ – podjednako neslobodna, ali poražavajuće gladna. Čak je i „rodnu ravnopravnost“ ostvarila na najperverzniji način – burmanski muškarci su „predmet“ trgovine ljudima i „robovi“ koliko i žene, koje su u drugim državama obično mnogo ugroženije. Verovatnoća da će se Evropljaninu, koji zagrize odmrznute škampe kupljene u nekom od brojnih hipermarketa, u ustima naći „plodovi“ njihovog robovskog rada je oko 30 odsto.

Istini za volju, vojni režim poslednjih godina flertuje sa demokratijom, ali, uporedo sa povećavanjem političkih sloboda, nezadovoljstvo ponižene većine se sve snažnije kanališe ka verskim i etničkim manjinama. Etničko čišćenje i serija brutalnih pokolja pripadnika muslimanskih zajednica predstavljaju direktnu posledicu ovakve demokratizacije. Ipak, to ne smeta Nemačkoj, Velikoj Britaniji i SAD, koje se bore za naklonost režima koji kontroliše važne sirovine i jedini kopneni koridor preko koga je moguće povezati Indiju i Kinu. Spaljena manjinska sela i izbeglički logori, koji mnogo više liče na zatvore, ne zanimaju ugledne zapadne goste.

Ulozi na Balkanu su mnogo manji nego u Jugoistočnoj Aziji i politički ciljevi se obično mogu postići na manje brutalan način, uz prinudu koja ima mekše, „evropskije“ lice. Blagoslovena umerenom kontinentalnom klimom i blizinom prosperitetnog Zapada, Srbija leži na prostoru na kome politički i prirodni udesi mnogo ređe imaju onu tragičnu cenu koju redovno plaćaju ljudi u velikim delovima Azije i Afrike.

Ali, izuzev klime i geografije, ostale važne poluge srpske istorije i politike oslanjaju se na temelje koji nisu samo „evropski“, bar ne u dominantnom, zapadnocentričnom smislu. Zato iz ovdašnje, „druge Evrope“ treba povremeno pogledati ka jugu i istoku. Za svakoga ko želi da održi kontakt sa našom sve neslobodnijom stvarnošću, slike iz dalekog Kigalija i Jangona mogu biti korisne koliko i poruke koje nam stižu iz Brisela i Berlina.

Ako se nakratko manemo političke korektnosti i progovorimo jezikom moćnih orijentalističkih stereotipa – koji su potisnuti iz zapadnog političkog diskursa, ali i dalje lebde nad našim balkanskim sudbinama, može se reći da odgovor na pitanje koliko dugo će Aleksandar Vučić vladati Srbijom nije previše vezan za to koliko će biti dobar „Evropljanin“. Zapadni akteri koji su mu pomogli da preuzme vlast, i koji ga i danas svesrdno podržavaju, od njega očekuju da bude dobar „Afrikanac“ ili „Azijata“. To treba da ima u vidu svako ko ovih dana razmišlja o gašenju „Utiska nedelje“ ili o užasu kroz koji prolazi Goran Jevtić.