A od kuma – poligraf

Kada je izašao iz Palate Srbija u utorak 12. oktobra 2015. godine u podne, Nikola Petrović je izgledao kao zadovoljan čovek. Direktor Javnog preduzeća Elektromreže Srbije, u elegantnom sivom poslovnom odelu i nasmejan, rekao je okupljenim novinarima nekoliko rečenica koje smo dan docnije mogli da čitamo na naslovnicama tabloida.

Za razliku od nekih drugih čiji smo dolazak u prostorije MUP-a u Palati Srbije i njihov izlazak imali na tacni, na svim TV stanicama (kao što su saslušanje Miroslava Miškovića ili Milana Beka), i koji su žurno bez izjava napuštali nekadašnju Palatu federacije, Petrović je bio opušten kao da je upravo dao krv i saznao da su mu holesterol i trigliceridi u redu.

Dao je retku mogućnost paparacima iz tabloida da naprave dobre fotografije koje smo pre toga imali priliku da vidimo samo u „Nedeljniku“ koji je nedelju dana ranije objavio intervju sa čovekom za koga mnogi veruju da je moćniji i od samog premijera Srbije i svog kuma Aleksandra Vučića.

ZA LJUBITELJA VELIKIH DUBINA: Na tim, magazinskim fotografijama on izgleda kao pravi japi: visok, korpulentan, pravilnih crta lica, u prefinjenom odelu, ruku prekrštenih preko na grudima, odaje utisak pravog lidera. Na ruci mu je sat marke Roleks model „dip si“ (Rolex deepsea) koji vredi oko desetak hiljada evra. To je model koji je pravljen za ljude koji vole da rone na velikim dubinama i poznat je po tome da je bio na ruci reditelja Džejmsa Kamerona u njegovim brojnim podvodnim avanturama.

Dakle, simbolički, sat za one sklone avanturama, istraživanju nepoznatih teritorija, odlučnim i hrabrim ljudima koji pomeraju granice. Možda to sve važi i za Nikolu Petrovića, a možda je on ljubitelj filmova ovog reditelja ili je samo ljubitelj Roleksa. U svakom slučaju, teško je osporiti njegov dobar ukus kada je moda u pitanju.

S druge strane, kada već pominjemo ručne satove ljudi iz javnog života Srbije, to je često bila meta tabloida ali i nekih političara: setimo se samo razmene satova u parlamentu između poslanika SNS-a Zorana Babića i poslanika DS-a Balše Božovića koja se okončala aukcijom Babićeve Festine na internetu. Neki su stradali u tabloidima zbog vrednosti sata koji nose, kao Branko Ružić iz SPS-a, na primer, a neki političari u regiji postali su poznati po svojim kolekcijama ručnih satova kao Milo Đukanović, premijer Crne Gore, ili nekadašnji premijer Hrvatske Ivo Sanader.

U njihovim slučajevima se tvrdilo da oni kao ljudi koji znaju šta je biznis nose satove u vrednosti od jedan odsto njihove ukupne imovine. Za Mila Đukanovića čak postoji vic da on ne može da sledi to pravilo jer nijedan sat ne zadovoljava taj odnos s obzirom na veličinu njegovog imetka.

Međutim, Nikola Petrović nije bio na ispitivanju u MUP-u da bi odgovarao na pitanja o ručnim satovima i da li je obožavalac filma Titanik, nego o tome da li je tražio mito od Lidije Udovički i firme u kojoj je ona nekada bila na mestu direktora – Kontinental vind Srbija, kao i da li je uopšte ikada sreo pomenutu gospođu.

KAČENJE O POLIGRAF: Tabloidi su preneli da je gospodin Petrović bio hladan kao špricer, dobro raspoložen i da je uspešno „prošao poligraf“. Kao što čitaoci verovatno znaju, Petrović je sam bio predložio kad je afera objavljena da ga se vodi na poligraf, čak je predlagao da to ispitivanje bude javno i direktno prenošeno, e da bi se valjda narod odmah uverio ko je tu lažov: on ili predsednik DS-a Bojan Pajtić i Lidija Udovički. Kao svako ko drži do sebe, ponudio se da odmah bude saslušan i policija mu je očevidno izašla u susret prikačivanjem na poligraf.

foto: m. milenković

Kao i u nekim ranijim situacijama u poslednjih nekoliko godina, od kada je SNS na vlasti, predstavnici Vlade i drugih institucija kojima upravlja ova stranka insistiraju na tome da se sve „reši“ na poligrafu, predstavljajući taj aparat, koji se poslednjih pedesetak godina koristi kao sredstvo u policijskim istragama, kao vrhovno božanstvo, kao totem istine, kao najprecizniji indikator u postupku utvrđivanja određenog sleda događaja.

Džabe se neki stručni ljudi oglase primedbama da taj način ne znači ništa, da nije dokaz na sudu, da nije kredibilan izvor dokazivanja i da eventualno može da posluži za pravljenje profila određene ličnosti koja je predmet istrage, džaba tone literature u kojoj se sve to naučno dokazuje, za člana SNS-a poligraf je sve: i policija i tužilaštvo i sud. To se može zaključiti prema saopštenjima vladajućeg SNS-a u kojima se svako ko odbije poligraf proglašava krivim, a svako ko ide na poligraf nevinim.

Krenulo je od Darka Šarića i njegovog saslušavanja na različite okolnosti i medijske interpretacije poligrafskog ispitivanja, što je dovelo do afere „general Papaja“ čime je bila ubrzana smena načelnika uprava srpske policije (naročito je bio notiran dotadašnji šef UKP-a Rodoljub Milović). U proleće 2015. godine imali smo slučaj „otimanja poslanika u Inđiji“ kada je predstavnik SNS-a Vladimir Gak trčeći otišao na poligraf, uspešno ga položio i potom su braća Vladimir i Goran Ješić bili optuženi da su zapravo oni inicirali nasilje u Inđiji i da je dokaz to što „neće na poligraf“.

foto: fonet

Sada, kada je Petrović „prošao poligraf“, uslediće pritisak na Pajtića i Udovički da se i oni podvrgnu takvom postupku, ali uprkos nakaradnom tumačenju važnosti podataka koji se dobijaju „na poligrafu“ treba videti na koje je okolnosti Više tužilaštvo u Beogradu pokrenulo istražni postupak i šta je ono što žele da utvrde: da li je to primanje i davanje mita od strane Petrovića i Kontinental vinda, da li je to umešanost Pajtića u takve „prljave radnje“ ili će se tužilaštvo baviti prisluškivanjem predsednika DS-a i predsednika Vlade AP Vojvodine?

DA LI POSTOJI TREĆE LICE: Početkom oktobra 2015. godine internet portal Teleprompter objavio je dokument za koji su tada tvrdili da je transkript razgovora između Bojana Pajtića i Lidije Udovički u kome se govori o tome da je Nikola Petrović ucenjivao srpsku franšizu američke firme Kontinental vind partners u postupku dobijanja dozvole za izgradnju vetro-parka na lokaciji Čibuk u blizini Kovina, malog grada u Banatu. Dan posle objavljivanja na tom portalu oglasio se Pajtić i zatražio istragu povodom činjenice da ga neko prisluškuje. Ministar policije dr Nebojša Stefanović i direktor BIA Aleksandar Đorđević demantovali su istog dana da je neko iz državnog bezbednosnog sistema prisluškivao Pajtića, ali duh je pušten iz boce i sada javnost zahteva da se otkriju svi elementi ovog „slučaja“.

Paralelno sa tim pojavilo se pitanje uloge sestre ministarke u Vladi Srbije Kori Udovički, Lidije, i firme koju je ona predstavljala do marta 2013. godine u funkciji direktora za Srbiju.

U poslednjih mesec dana mediji su prenosili različite informacije o tome ko je firma koja je navodno lobirala protiv Vučića prilikom njegove posete SAD sredinom septembra 2015. godine, ko su njeni vlasnici i koji su njihovi poslovi u Srbiji.

Prema podacima koji su dostupni na internetu lako se može utvrditi sledeće:

Kontinental vind partners (Continental Wind Partners) je američka kompanija koju su zajednički osnovali 2006. godine Adam de Sola Pul, Mark Krendal, Aleks Hjuit i Fabrisio Kanjaso. Pul je bio poznat po tome što je devedesetih pokrenuo prvi Investicioni fond u istočnoj Evropi, Krendal po tome da je radio kao investicioni bankar u „Morgan Stenliju“, Hjuit je Australijanac koji je ekspert za vetro-parkove, i Kanjaso, Italijan sa boravkom u Monaku, stručnjak za poreze, pravna i finansijska pitanja. Oni su svoje aktivnosti na polju obnovljivih izvora energije fokusirali na istočnu Evropu i razvili su poslove u Češkoj, Poljskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Hrvatskoj. U Hrvatskoj je njihova kompanija propala.

U Srbiji ih po prvi put zatičemo u februaru 2011. godine na sastanku kod Bojana Pajtića, koji je primio Krendala (predsednika Upravnog odbora CWP), Lidiju Udovički i Anu Brnabić. Na sastanku je bilo reči o mogućnostima da se u Vojvodini grade vetro-parkovi. Poseta američkih investitora usledila je nakon Pajtićevog boravka u SAD.

Dve godine docnije, u proleće 2013, Pokrajinski sekretarijat za urbanizam, graditeljstvo i zaštitu životne sredine izdao je kompaniji Vetroelektrane Balkana d.o.o. (čiji je osnivač Kontinental vind Srbija) rešenje o građevinskoj dozvoli za izgradnju vetro-parka Čibuk 1 u Mramorku kod Kovina. Procenjena vrednost investicije (predračunska vrednost radova) bila je 229,1 milion evra.

Međutim, radovi na tom poslu nisu počeli ni do danas iako je početak izgradnje 57 vetro-generatora (vetrenjača) najavljen više puta, a poslednji put javno na sastanku sa ministarkom Zoranom Mihajlović u februaru 2014. godine. Tom sastanku je prisustvovao Krendal, kao predstavnik CWP-a, i nije bilo Lidije Udovički i Ane Brnabić.

Formalno, sa projektom se nije bilo krenulo jer je naknadnom kontrolom Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture (rešenje broj 350-01-00019/2014-11 od 5. 6. 2014. godine) utvrđeno je da je „građevinska dozvola izdata za izgradnju infrastrukturnog kompleksa koji se sastoji od objekata za proizvodnju i objekata za prenos električne energije, a da se dozvola odnosi samo na objekte za proizvodnju električne energije“.

Navodi se još da je manjkavost prvobitne dozvole bila u tome što je izdata bez „energetske dozvole“ koja je obavezna ako neko želi da zida „objekte za prenos električne energije“.

Američki investitor je morao da dobije drugo rešenje o građevinskoj dozvoli i ono je dobijeno opet 18. jula 2014. godine, od istog organa Pokrajinskog sekretarijata, samo 40-ak dana nakon što je bilo utvrđeno da prethodno rešenje o građevinskoj dozvoli nije valjano.

U celom postupku postoje bar dva problema: naime, iz prvog rešenja o građevinskoj dozvoli se vidi da je investitor priložio „energetsku dozvolu“ koja mu je izdata još 2012. godine i da je naznačio da će zidati i objekte za „prenos električne energije“ (trafo-stanicu). Ono što bi neka istraga tužilaštva trebalo da otkrije jeste šta se dešavalo između maja 2013. godine kada je izdata prva dozvola i jula 2014. godine kada je izdata važeća građevinska dozvola za koje je investitor priložio identična dokumenta, i kako je moguće da se takve stvari dešavaju, odnosno da li je neko namerno usporavao ovaj proces i da li je to usporavanje išlo u korist države Srbije ili nekog „trećeg lica“.

SESTRE I KUMOVI: Događaje koji su kreirali aferu možemo da rekonstruišemo na sledeći način: investitor ohrabren najavama Vlade Srbije da će subvencionisati „zelene kilovate“ odlučuje da zida vetrenjače u Srbiji. Srećnim spletom okolnosti, žena koja ima „srpske korene“ udata je za predsednika kompanije što bi trebalo da olakša komunikaciju. Dolaze u Srbiju i kreću u pregovore sa Pajtićem i tadašnjom vladom. Dobijaju lokaciju, prave projekte i sve zapne na građevinskoj dozvoli, jer se pobuni JP EMS, koju predstavlja Nikola Petrović, koji posredno sazna da je nekoj firmi dodeljena dozvola za nešto za šta bi samo EMS imao pravo da radi. EMS traži od „nadležnih organa“ da dozvola bude osporena i to se dogodilo. Posle naknadnih sastanaka u Ministarstvu, koje predvodi Aleksandar Antić, sve se ispegla i investitor dobije novu dozvolu.

Međutim, nešto se dogodilo u međuvremenu i tiče se komunikacije između EMS-a i stranog investitora i to će biti lako utvrditi u nekoj istrazi jer postoje mejlovi, postoje zapisnici sa sastanaka, međusobnih, ako ih je bilo, ili onih uz posredovanje Ministarstva. Kroz tu dokumentaciju, a ne na poligrafu, lako se može utvrditi ko je šta govorio i kakvi su problemi postojali. U tom delu „skrivena je tajna“ o tome da li se poznaju Petrović i Udovički, ko je bio na sastancima, šta se tamo dogovaralo i otkud EMS u svemu tome ako su investitori imali energetsku dozvolu i licencu za obavljanje delatnosti prenosa električne energije.

Ako investitor nije imamo tu licencu, EMS lako može da se pozove na zaštitu javnog interesa, pa je onda potrebno utvrditi unazad ko i kako im je dao energetsku dozvolu i građevinsku dozvolu posledično. Odgovornost bi mogla da bude u trouglu Ministarstvo, Agencija (nadležna za izdavanje dozvola) i Pokrajinski sekretarijat.

foto: zorana jevtić / kurir

S druge strane, sve do Vučićeve posete Vašingtonu o svemu tome u javnosti nije bilo reči i niko se time nije bavio, što verovatno može da znači da su svi akteri „držali stvar“ daleko od javnosti iz nekog interesa. I, zanimljivo, sve je „puklo“ u istoj nedelji kada je CWP zajedno sa svojom kiparskom firmom Čibuk vind holding ltd – koja je takođe u vlasništvu gorepomenutog Italijana koji živi u Monaku, Fabrisija Kanjasa – osnovao u Beogradu novu firmu Tesla vind u kooperaciji sa kompanijom Masdar koja važi za jednu od Mubadalinih ćerki firmi, što može da se čita i da čuvena UAE kompanija konačno dolazi u Srbiju, ali i da istiskuje iz poslova „američkog investitora“.

Na Kipru registrovana firma Cibuk vind, manjinski vlasnik beogradskog Tesla vinda, kao akcionare ima između ostalih i nemačku energetsku kompaniju RWE, agenciju američke vlade koja podržava američke kompanije u inostranstvu OPIC i Dženeral elektrik, kao velikog proizvođača opreme u toj oblasti.

Na tužilaštvu je da proveri sve kompanije koje se vode kao ćerke firme Kontinental vind Srbija, Kontinental vind partners, Mubadalinih kompanija jer i tu nije jasno da li je pomenuti Masdar UAE ili engleska kompanija, a svi oni bi trebalo sutra, navodno, da se pojave u Banatu i ponude Srbiji zelene kilovate koje građani treba da subvencionišu.