75 belih slonova

Javni tender za prodaju 54,79 odsto kapitala kruševačke Industrije mašina i komponenata „14. oktobar“ proglašen je 6. juna 2005. neuspelim. Tenderska komisija saopštila je da do 30. maja, krajnjeg roka za podnošenje ponuda, nije pristigla nijedna ponuda iako je tri puta u proteklih šest meseci produžavan rok za otkup tenderske dokumentacije. Poslednji put rok je produžen 20. maja za još deset dana, ali se nijedan potencijalni kupac nije javio.

Šest mesec ranije, 15. decembra 2004. godine (dok tender još nije bio raspisan), na predavanju studentima Ekonomskog fakulteta u Beogradu ministar finansija Mlađan Dinkić obavestio je javnost da već postoji interesovanje pet vodećih svetskih kompanija za „14. oktobar“ iz Kruševca (što je trebalo da sugeriše da je „stvar završena“) i da će 2005. biti godina privatizacije srpskog metalskog kompleksa. Tom prilikom ministar Dinkić rekao je studentima da postoji i rešenje za velike sisteme, kao što su NIS, EPS ili ŽTP, koje podrazumeva odvajanje sporednih od osnovne delatnosti, s tim što će glavne delatnosti i dalje dobijati subvencije od države.

Kruševački „14. oktobar“ jedna je od 75 društvenih firmi o čijem održavanju u životu (ili takozvanom restrukturiranju) brine, evo, već treća vlada Srbije. Tih 75 „belih slonova“ (kako ih naziva Dana Popović, profesor Ekonomskom fakulteta) dobija od Vlade tj. iz budžeta Srbije velike subvencije, zapošljava 155.000 radnika i ima neprijatno velik višak zaposlenih, koji uglavnom ništa ne rade ali zato stalno štrajkuju. Nekadašnji gigant „14. oktobar“ tipski je primer takve vrste preduzeća: bio je jedan od najvećih proizvođača građevinske mehanizacije i procesne opreme u bivšoj Jugoslaviji, imao je 11 fabrika, početkom 90-ih godina zapošljavao je 8600 radnika, a sada je na platnom spisku 2212 radnika, koji dolaze na posao ali uglavnom ne rade. To su oni isti „radnici“ koji su 2003. buldožerima blokirali Kruševac tražeći da im Vlada Srbije obezbedi plate i posao.

RADNICI I MUKE: To je bilo i prošlo, a pitanje je šta se desilo za šest meseci sa onih „pet vodećih svetskih kompanija“ koje su, po rečima ministra Dinkića, jedva čekale da se takmiče za kupovinu kruševačkog „belog slona“? Zašto bar nisu otkupile tendersku dokumentaciju da pokažu koliko su „zainteresovane“, pa da se onda povuku kad vide koliko su loše performanse te firme? Ako niko nije hteo da kupi tendersku dokumentaciju, da li to onda znači da uopšte i nije bilo „zainteresovanih svetskih kompanija“? Ali, zašto je onda ministar finansija pred budućim ekonomistima i javnošću širio lažne nade? Ili su, možda, „zainteresovane svetske kompanije“ zaista postojale, ali su odustale od ovakve investicione operacije jer su ocenile da u Srbiji ne postoji ono što bivši mađarski ministar finansija Lajoš Bokroš naziva „nedostatak potrebnog okruženja koje više pogoduje poslovanju“? Od odgovora na ova pitanja, koja prevazilaze značaj jedne kruševačke propale fabrike, zavisi sudbina održivog razvoja Srbije u narednih nekoliko godina.

Polovina 2005. godine je prošla, a srpska vlada nije se pretrgla od obećane „privatizacije metalske industrije“ u kojoj je suštinski koncentrisano najviše od onih 75 „belih slonova“ čija svojinska struktura i danas izaziva nedoumice. Naime, potpuno je nejasno šta znači odrednica „društvena svojina“ kad se govori o vlasništvu u tim firmama koje su, realno gledano, već postale državno vlasništvo. Da nevolja po državu bude veća, ona je vlasnik i desetak takozvanih javnih preduzeća (NIS, EPS, ŽTP, JAT…) a Vlada je obećala da će i njih ove godine da restrukturira i zatim proda. Ni tu se, međutim, nije daleko odmaklo i, što bi rekao ministar Dinkić, Vlada nastavlja da iz budžeta subvencioniše te firme. A u onih 75 „društvenih“ preduzeća i ovih desetak javnih firmi ima oko 310.000 zaposlenih, od koji je bar 30 odsto višak. Čak se potpredsedniku Vlade Miroljubu Labusu (dok je demantovao pisanje medija da postoje dva pristupa privatizaciji Elektroprivrede Srbije) omaklo da se do sada u Vladi nije uopšte razgovaralo o toj temi, niti je on ikada izjavio da se planira privatizacija EPS-a.

Sve češće vladini činovnici koriste javne nastupe da pošalju poruku da ova vlada (koja je, naravno, narodna jer brine o njegovim interesima) neće dozvoliti otpuštanja radnika i da će učiniti sve da radničkoj klasi olakša tranzicione muke.

Stručnjaci, međutim, upozoravaju da će cena te vrste socijalnog mira biti veoma visoka za sve poreske obveznike u Srbiji. Mnogo veća nego, na primer, ona od 20 milijardi evra koliko je Čehe koštala njihova beskompromisna tranzicija.

„LEGENDE TRANZICIJE„: Lešek Balcerovič, guverner Centralne banke Poljske (i u dva mandata ministar finansija, prvo 1989. a zatim od 1997. do 2000. godine), tvrdi da građani plaćaju ogromnu cenu u zemljama gde se malo ljudi odupire populizmu i da se u ekonomskim reformama borba, zapravo, vrti oko toga kako smanjiti mešanje političara u privredu, a da bi taj zadatak bio uspešno obavljen potrebno je smanjiti fiskalne pozicije države. Dakle, Balcerovičeva formula je jednostavna: što država manje troši, to se i manje meša u privredu. Kad je u pitanju srpski budžet, Lajoš Bokroš ima sledeću dijagnozu: problem nije budžetski deficit, već veličina budžeta.

Nažalost, srpske vlasti ostale su gluve na mnoge Balcerovičeve i Bokroševe sugestije koje su izrekli na okruglom stolu „Stvarna prekretnica u tranziciji“, koji su organizovali Narodna banka Srbije i Centar za liberalno-demokratske studije. Dok su ove dve „legende tranzicije“ (titula kojom ih je častio guverner ovdašnji, Radovan Jelašić) na osnovu vlastitih iskustava, objašnjavali koja bi to kritična masa reformi bila dovoljna da Srbiju gurne preko granice iza koje nema povratka i koja bi je sa obe noge postavila na put održivog privrednog rasta, srpski zvaničnici paradirali su na godišnjoj skupštini EBRD-a.

Balcerovičeva je teza (garantovano proverena) da veliki javni (državno-društveni) sektor truje politiku kroz ograničenja budžeta, subvencije i pritiske zarada, te tako podriva i makroekonomsku stabilnost. Nema uspešnog kraja ekonomskih reformi ukoliko ne postoji poslednja faza privatizacije, ili ono što guverner Centralne banke Poljske zove transformaciona privatizacija, odnosno privatizacija državnih preduzeća. Javne firme moraju se prodati, jer će njihovo opstajanje otrovati i ekonomiju i politiku. Mnogo je primera velikih preduzeća u Poljskoj koja su se opirala privatizaciji, a onda su propala, kaže Balcerovič.

Lajoš Bokroš smatra da je privatizacija velikih, bankrotiranih, društvenih firmi izuzetno težak proces i ogroman politički problem. Bokroš, ne samo na osnovu mađarskog iskustva (na početku tranzicije, ’92. i ’93. više od 10.000 mađarskih preduzeća gurnuto je u bankrotstvo ili likvidaciju) već i odličnog poznavanja situacije u Srbiji, tvrdi da su državna preduzeća element sistemske slabosti u Srbiji i da se uporno bore za privilegovani položaj, a da Vlada nema hrabrosti da se s njima izbori, da ih pritisne jakim budžetskim ograničenjima i da im zaustavi nepotreban rast zarada koje nisu pokrivene odgovarajućim povećanjem produktivnosti i efikasnosti. Ta slabost Vlade stvara negativnu selekciju i klimu moralne opasnosti u poslovnoj zajednici, pa se većina ostalih preduzetnika pita zbog čega su neke firme „više jednake od mene“. To pitanje, kaže Bokroš, zakonito rađa „kulturu intervencije“ u kojoj je preduzetniku – poslovnom čoveku – biznismenu važnije da ima prijatelja u nekom ministarstvu nego da mudro odgovori na promenu tržišne klime. Još važniji problem za Bokroša su velom tajne obavijeni transferi Vlade Srbije jer se ne zna za šta su namenjeni. Ti transferi ne samo da su netransparentni nego su prilično nejasni njihova delotvornost i efekt, kaže Bokroš.

SEZONA ŽUSTRIH RASPRAVA: Za Danu Popović ključ priče i naših problema jeste to što javnim preduzećima upravljaju partije, što se Srbija rešila socijalizma ali ne i partijske svojine. „Ako stranke kad dođu na vlast uzimaju javna preduzeća kao partijsku svojinu, kakav je njihov motiv da se ikada desi privatizacija tih firmi? Mislim da uopšte nemaju motiva i zato smo se zaglavili s privatizacijom jer partije imaju interes da preko uspostavljenog vlasništva nad javnim firmama izvlače velike količine novca i, naravno, ostvaruju politički uticaj“, kaže Dana Popović. Zato je jedino rešenje ono što zahteva i MMF, da se hitno restrukturiraju (čitaj: privatizuju) javna preduzeća, jer bi to dovelo do smanjenja subvencija i smanjenja javne potrošnje. Ukoliko to Vlada Srbije ne uradi, to će biti ozbiljna pretnja u liku recesije i nezaposlenosti, tvrdi profesorka Popović.

Sezonu žustrih rasprava čini se da je otvorio Miladin Kovačević, zamenik direktora Republičkog zavoda za statistiku koji je izgovorio šokantnu i (po Vladu Srbije) gotovo jeretičku misao: „Projektovana stopa inflacije u Srbiji za ovu godinu od 9,1 odsto trebalo bi da se koriguje na 12,5 odsto.“ Za ekonomiste se odmah otvorila dilema „inflacija i(li) rast“, a mnogi građani prvo čega su se u tom trenutku setili bila je izjava koju je 14. februara 2005. dao ministar finansija Mlađan Dinkić: „Ove godine će biti održana jednocifrena inflacija, a u drugom kvartalu neće biti inflacije.“

To što je istog dana kad je Kovačević izneo tako deprimirajući podatak, potpredsednik srpske vlade Miroljub Labus optimistički ocenio da su zaustavljena inflatorna očekivanja s početka godine, nije umirilo Narodnu banku Srbije koja je bila primorana da kreditno-monetarnom politikom hladi pregrejani mesečni rast cena. Monetarni odbor je (istog trena, 1. juna) odlučio da poveća stopu obavezne rezerve na deviznu osnovicu za pet, umesto prvobitno planirana tri procenta, kako bi zaustavio inflatorne pritiske i doprineo jačanju domaće valute. Restrikcije u monetarnoj politici Miladin Kovačević ocenio je kao delotvorne mere koje će imati efekte na rast cena u junu.

S druge strane, direktor Instituta za tržišna istraživanja Miloje Kanjevac upozorava da će posledice dugoročnije primene iznuđenih mera kreditno-monetarne politike za održavanje stabilnosti srpske privrede biti povećana nelikvidnost i dalji pad industrijske proizvodnje. „Restriktivne monetarne mere na koje je prinuđena Narodna banka Srbije ostale su poslednja brana očuvanja makroekonomske stabilnosti, ali one dugoročno vode daljem povećanju javne potrošnje i jačanju inflatornih pritisaka“, tvrdi Kanjevac.

TRI SASTOJKA: I Stojan Stamenković iz Ekonomskog instituta ukazuje da se privredni rast u Srbiji usporava, a profesorka Dana Popović tvrdi da je naš dosadašnji rast bio „na mišiće“: „Dokle god Vlada daje subvencije, dokle god održava stara društvena preduzeća, dokle god simulira tržišne mehanizme, dokle god nema stečaja… ostvarujemo neki rast. Mi jesmo postigli dobre rezultate, ali su oni na ivici kolapsa.“

Očigledno, kreatorima ekonomske politike u Vladi Srbije bilo je u jednom trenutku veoma važno da se pred domaćom i međunarodnom javnošću hvale uspehom visokog privrednog rasta, pa je tim povodom ministar finansija Dinkić često isticao ostvarene rezultate i najavljivao još spektakularnije skokove srpske privrede. Potpredsednik Vlade i ministar finansija ipak ostaju dužni odgovor na pitanje Lajoša Bokroša kako to da se ostvaren visok stepen fiskalne stabilnosti (omiljena tema ministra finansija) nužno ne pretvara u visok privredni rast, naročito ne izvozno orijentisani rast? Umesto odgovora, treba saslušati Lešeka Balceroviča, koji na osnovu iskustava zemalja u tranziciji sugeriše da zemlje koje nisu uspele dovoljno da smanje inflaciju beleže spor rast ili pad, i kao očiglednu smatra tezu da se veći rast ne može kupiti visokom inflacijom. Delotvornijim podsticajem za privredni rast od inflacije, Balcerovič smatra direktna strana ulaganja i empirijskim istraživanjima potvrđuje da su veći privredni rast ostvarile zemlje koje su kroz reforme smanjile štetan uticaja države i tako se još više približile tržišnoj ekonomiji.

„Recept“ koji Bokroš nudi kao ključ za dilemu „inflacija ili rast“ ima tri „sastojka“. Prvi je formulisan u obliku preporuke da Srbiji treba više, mnogo više, izvozno orijentisanih kompanija koje neće ličiti na ostrva savršenstva, već na centre savršenstva odakle će se preovlađujuće uticati na ostatak srpske privrede. Drugi je utisak „da bi Narodna banka Srbije mogla da se lako odluči za currency board arrangement jer „iza dinara“ stoji 250 odsto deviznih rezervi. A treći je predlog da Srbija ozbiljno smanji broj zaposlenih u državnoj administraciji jer ih ima previše a ne zna se tačno da li oni proizvode dobre javne proizvode i usluge, što je bitno za budućnost.

U polemiku o stanju i perspektivama srpske ekonomije uključio se i novopečeni bankar i bivši ministar finansija Božidar Đelić ocenom da srpska ekonomija nije na održivom putu, da je situacija lošija nego pre dve godine i da su opravdane i nužne priče domaćih ekonomista o „argentinskom scenariju“, jer je Srbija visoko zadužena zemlja. „Argentinskim scenarijem“, inače, počeli su da „ispiraju usta“ i oni koji su samo prošli pored neke srednje ekonomske škole. Potpisnik ovih redova te rasprave smatra suvišnim posle teksta („Argentinski moravac“) koji je u „Vremenu“ (broj 733, 20. januar 2005) objavio profesor Boris Begović. Sumirajući svoje argentinske studije, profesor Begović je ubedljivo dokazao da dugoročni uzroci argentinskog kraha leže u strateškoj odluci da svet nije potreban Argentini, da domaću radničku klasu treba zaštititi od međunarodne konkurencije, tj. u ekonomskim politikama koje su pravljene u uslovima političkog klijentelizma i njegove razgranate raspodele nacionalnog dohotka, razdvajanju ovlašćenja od odgovornosti i nedostatku strukturnih reformi privrede koja je više od pedeset godina građena na potpuno pogrešnim podsticajima.

ZAŠTITNE STOPE: I usred te rasprave, Vlada Srbije šalje Parlamentu nesumnjivi dokaz klijentelističke ekonomije po argentinskom modelu, predlog Zakona o carinskoj tarifi kojim je predviđeno povećanje carinske stope za uvoz 175 proizvoda iz oblasti poljoprivrede, kože, nameštaja i električnih aparata za domaćinstva. Cilj novog srpskog ekonomskog izolacionizma je, po rečima pomoćnika ministra finansija Gorana Anđelića, da se zaštiti domaća proizvodnja. Ko zna koliko će novca iz budžeta za subvencije otići kao „zaštita domaće proizvodnje“, ali će se zbog toga izgleda sekirati samo Lajoš Bokroš koji i dalje neće moći da odgonetne delotvornost i efekte takvih transfera Vlade, ali će i dalje biti uveren da je to rđava operacija.

Ocenjujući domete carinskog zakona Stojan Stamenković tvrdi da taj propis neće mnogo uticati na poboljšanje konkurentnosti srpske robe i zatim upozorava autore zakona da nije dobro primenjivati diskrecione mere Vlade tamo gde tržište treba da određuje pravila igre.

Ako bi neko na polovini godine, koju Vlada smatra veoma važnom za reforme i tranziciju, hteo da pravi inventar učinjenog i procenu budućnosti, teško da bi imao razloga za optimizam. Ono što je do sada učinjeno manje bi se moglo nazvati osmišljenom strategijom, a više liči na dnevna reagovanja upućena čas domaćoj klijenteli čas međunarodnim finansijerima. Ali uvek u iznudici i po principu međusobnog isključivanja. Jer, ono što Vlada obeća MMF-u, ne odgovara radnicima „14. oktobra“ i obrnuto.

Tako dolazimo do onoga što profesorka Dana Popović naziva srpski tranzicioni paradoks. Oni koji bi trebalo da budu gubitnici tranzicije – i loše partije, i radnici u lošim firmama i državni monopoli koji loše funkcionišu – oni su postali dobitnici.

Da nas razuveri da nije sve tako crno, postarao se već više puta citirani Lešek Balcerovič: „Hoću da dokažem da zemlje koje su smatrane večitim gubitnicima mogu da se pretvore u predvodnike, postoji jedno permanentno kretanje na vrhu i nikada ne možete reći da je neko predodređen za večito poslednje mesto. To ohrabruje. Dobar život, međutim, nikada ne pada sa neba. Morate se za njega boriti, naravno, mirnim sredstvima.“