Ministar koji nema kuda da ode

Prema oceni agencije Blumberg iz 2019. godine, Putin je uspeo da delimično uspostavi geopolitički uticaj iz doba Sovjetskog Saveza, imajući za to relativno skromna finansijska sredstva. Uspostavljena je saradnja sa Kinom, anektiran Krim, promenjen je tok rata u Siriji, Rusija je počela da širi svoj uticaj u području Persijskog zaliva i u Africi. Veliku ulogu u tome nesumnjivo je odigrao Sergej Lavrov.

Neostvarena poseta Sergeja Lavrova Beogradu, ma šta da je bio njen cilj, najzad je podsetila neke srpske zvaničnike na proste školske geografske činjenice: Rusija je daleko, a to u novonastalim okolnostima ozbiljno otežava dalji razvoj “strateškog partnerstva” sa Moskvom – štagod se pod tim podrazumevalo.

Uzgred rečeno, dok nije otkazana, ova poseta ruskog ministra spoljnih poslova pobuđivala je zanimljivu prezimenjačku asocijaciju. Davnog marta 1948. godine, tadašnji ministar inostranih poslova SSSR Vjačeslav Molotov je po svom pomoćniku – takođe Lavrovu – uputio ambasadoru Lavrentjevu u Beogradu Staljinovo ultimativno pismo radi predaje Titu. To je bilo prvo pismo kojim je započet konflikt Kominforma sa Jugoslavijom.

DETINJSTVO, DEČAŠTVO, MLADOST

Sergej Lavrov nije ni u kakvom srodstvu sa Molotovljevim pomoćnikom Ivanom Lavrovom, što bi moglo da bude pomalo iznenađujuće s obzirom na skoro feudalnu praksu koja je postojala u SSSR u po pitanju biranja kadrova za diplomatiju. Naime, službovanje u inostranstvu je za mnoge građane države koja im skoro da nije dopuštala da “provire” napolje, uvek izgledalo kao vrhunac životne sreće, te su se zato u prestižni Moskovski državni institut za međunarodne odnose (MGIMO), preko kojeg je vodio put u Ministarstvo spoljnih poslova, mogla upisati skoro isključivo deca samih diplomata (nastavljajući time porodičnu tradiciju) ili visokorangiranih partijskih i državnih aparatčika, kao i oni koji su tamo upućivani iz saveznih republika po nacionalnom ključu.

Sergej Lavrov je ipak imao svoju “propusnicu” – njegovi su roditelji radili u Ministarstvu za spoljnu trgovinu SSSR a. Rođen je 1950. godine u Moskvi, njegov otac Viktor Kalantarov bio je jermenskog porekla, dok je majka Kalerija Lavrova – Ruskinja. Roditelji su često službeno putovali u inostranstvo, pa su se zato vaspitanjem budućeg šefa ruske diplomatije uglavnom bavili deda i baba.

Mladić je sa srebrnom medaljom završio prestižnu moskovsku srednju školu sa produbljenim izučavanjem engleskog jezika, ali je više naginjao egzaktnim naukama, pre svega fizici. Zato se u pogledu daljeg studiranja kolebao između Moskovskog inženjerijskog fizičkog instituta (MIFI) i već pomenutog MGIMO a. Odlučilo je to što su ispiti za MGIMO održavani ranije, pa se nakon uspešnog polaganja Lavrov upisao na odeljenje za međunarodne odnose Istoka, gde je, osim engleskog i francuskog, ovladao i sinhaleškim jezikom.

Tokom raspusta, kako je tada bilo uobičajno u svim sovjetskim visokoškolskim ustanovama pa i u MGIMO u, radio je u sastavu studentske građevinske brigade svoje “alma mater” u mnogim udaljenim delovima SSSR a, a u Moskvi je učestvovao u izgradnji televizijskog tornja u Ostankinu, onog istog preko kojeg se sve do sada emituju njegove izjave. S obzirom da je od rane mladosti voleo da peva uz gitaru i sam pisao stihove, ne iznenađuje da je baš on autor “himne” MGIMO.

Lavrov nije zapostavljao ni sport – voleo je da igra fudbal, kasnije se tome pridružio rafting, ali to mu nije smetalo da postane strastveni pušač. Čuven je njegov mnogo kasniji konflikt sa generalnim sekretarom UN Kofijem Ananom koji je pokušao da zabrani pušenje u zgradi UN u Njujorku, na šta je Lavrov odgovorio da Anan na to nema pravo jer mu zgrada ne pripada. Tih istih studentskih godina se i oženio, ćerka Jekaterina je rođena 1982. godine za vreme službovanja Lavrova u Njujorku, na osnovu čega je stekla američko državljanstvo, završila Kolumbijski univerzitet i do 2014. godine živela u Njujorku, kada ju je otac, nakon aneksije Krima, privoleo da se preseli u Moskvu, bez obzira što je čak i slabo govorila ruski jezik. Osim toga, treba pomenuti da je ovog proleća Velika Britanija uvela personalne sankcije protiv izvesne Poline Kovaljove koja živi u Londonu i za koju se tvrdi da je ćerka Lavrova iz vanbračne veze sa visokom funkcionerkom Ministarstva spoljnih poslova Rusije Svetlanom Poljakovom.

PREOBLIKOVANJE U HODU

Po završetku studija 1972. godine, prvo radno mesto Lavrova bilo je u sovjetskoj ambasadi u Šri Lanki, gde je na početku bio referent, zatim ataše, a s vremenom postao i pomoćnik ambasadora. Zatim je od 1976. pet godina proveo u ministarstvu u Moskvi, u Upravi za međunarodne ekonomske organizacije, a 1981. doživeo je novi karijerni skok – upućen je na rad u stalno predstavništvo SSSR a u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku. Tu je ostao sedam godina završivši mandat na funkciji starijeg savetnika predstavništva.

Rad u Njujorku predstavljao je posebnu školu za budućeg ministra i to ne samo zbog toga što se on našao u svojevrsnom “središtu” sveta, već i zbog same istorijske decenije u toku koje se njegov rad tamo odvijao: podsetimo da je u prvom delu te decenije Hladni rat između dveju tadašnjih supersila, nakon detanta 70-ih godina, ponovo doživeo vrhunac, sve do proglašenja SSSR a od strane predsednika Regana za “Imperiju zla”. No, u drugom delu decenije, od izbora Mihaila Gorbačova 1985. godine za novog sovjetskog lidera, došlo je do neverovatnih i veoma brzih promena u samom Sovjetskom Savezu i u njegovim odnosima sa Zapadom, koje su pomenuti detant višestruko nadmašile. Za tadašnje sovjetske diplomate to je bilo prvo, ali ne i poslednje iskustvo “preoblikovanja”, tačnije menjanja vere u hodu, koje će kasnije imati svoje nastavke.

Zatim je usledio novi period rada u moskovskoj “centrali”, a 1994. godine ponovni odlazak u Njujork, ovoga puta već u svojstvu stalnog predstavnika u Ujedinjenim nacijama, ali ne više Sovjetskog Saveza, već Ruske Federacije. Na tom položaju je proveo 10 godina, da bi 2004. godine usledio vrhunac – pozvan je u Moskvu gde mu je ponuđeno mesto ministra spoljnih poslova na kojem se nalazi do sada.

Iz sadašnje perspektive čini se da je tadašnji izbor baš Lavrova za šefa ruske diplomatije, osim njegovih nespornih veština, prouzrokovan još jednim važnim razlogom: usled gruzijske “Revolucije ruža” 2003. godine, nakon koje se zemlja okrenula prema Zapadu, a naročito nakon učlanjenja u NATO istočnoevropskih zemalja marta 2004. Godine, koje je shvatio kao ličnu izdaju američkog predsednika Buša-mlađeg i engleskog premijera Tonija Blera za koje je držao da su mu prijatelji, Vladimir Putin se razočarao u ideju partnerstva sa Zapadom i izabrao novi kurs, usmeren na vraćanje Rusiji statusa prvorazredne supersile koja će umeti da nametne svima svoje interese. Za to mu je trebao stručan, ali apsolutno lojalan čovek, spreman da uvek prati šefov kurs, ma koliko je rizičan bio, i da se mnogo ne obazire na diplomatske “manire”.

Već je spomenuto prvo “preoblikovanje” sovjetskih diplomata, zatim je usledilo drugo kada su, nakon propasti avgustovskog puča 1991. godine protiv Gorbačova i brzog raspada SSSR a, morali da se preko noći odreknu svakodnevnog zaklinjanja u svoju vernost idealima komunizma i da prisegnu opštim civilizacijskim, pa čak i religioznim vrednostima, a sada ih je, već kao diplomate Ruske Federacije, čekalo tek nešto novo – da se u svojoj oblasti posvete ispravljanju onoga što je Putin kasnije definisao kao najveću globalno-političku katastrofu XX veka, to jest raspada SSSR a, i da budu spremni na novu oštru konfrontaciju sa Zapadom. Pritom u okolnostima gde se Rusija ni izdaleka nije mogla meriti sa Sovjetskim Savezom ni u pogledu ekonomske, niti, kako se sada pokazuje, konvencionalne vojne moći.

NOVI DIPLOMATSKI STIL

Sudeći po svemu, Sergej Lavrov je za te zadatke bio kudikamo podobnija ličnost nego njegov prethodnik u ministarskoj fotelji Igor Ivanov ili nekadašnji nadređeni, a zatim naslednik na mestu stalnog predstavnika Ruske Federacije u Savetu bezbednosti Vitalij Čurkin. Baš Čurkinov primer dobro ilustruje tu razliku u navikama i manirima iako je u periodu od 2006. do 2017. godine u Savetu bezbednosti u više navrata ulagao veta na nacrte rezolucija zapadnih država i držao prilično oštre govore, pri čemu je, kako svedoče njegove tadašnje zapadne kolege, nastojao da zadrži sa oponentima prijateljske radne i lične odnose. Godine 2015, prilikom rasprave o britanskom nacrtu rezolucije kojim se srebrenički masakr priznavao za genocid, nekoliko dana je sa američkom koleginicom Samantom Pauer radio nad ispravkama koje bi tekst rezolucije učinile prihvatljivim za predsednika Putina, da bi joj ujutru na dan glasanja, uz slabo prikriveno razočarenje, saopštio: “Nije uspelo”. Uzgred rečeno, izgleda da je baš ta “staromodnost”, odnosno privrženost određenim principima i pravilima diplomatskog ponašanja koštala Čurkina života – prema rečima jednog od vodećih ruskih kardiologa Mehmana Mamedova, iznenadni masivni infarkt od kojeg je Čurkin preminuo najverovatnije je bio posledica hroničnih stresnih psihičko-emocionalnih opterećenja i dugogodišnjih teških unutrašnjih konflikata.

foto: ap

Sergej Lavrov očigledno nije imao tih problema. Po rečima Kondolize Rajs, prilikom jedne od prvih ozbiljnih američko-ruskih konfrontacija zbog oružanog konflikta Rusije sa Gruzijom oko Južne Osetije i Abhazije, Lavrov joj je u telefonskom razgovoru kao jedan od uslova za prekid vatre s ruske strane istakao da “Miša Saakašvili treba da ode. Ali, to ostaje među nama”. Rajsova mu je odgovorila da državni sekretar SAD i ministar spoljnih poslova Rusije ne mogu voditi razgovore o svrgavanju demokratski izabranog lidera jedne zemlje.

Kako god bilo, prema oceni agencije Blumberg iz 2019. godine, Putin je uspeo da delimično uspostavi geopolitički uticaj iz doba Sovjetskog Saveza imajući za to relativno skromna finansijska sredstva. Uspostavljena je saradnja sa Kinom, anektiran Krim, promenjen je tok rata u Siriji, Rusija je počela da širi svoj uticaj u području Persijskog zaliva i u Africi. Veliku ulogu u tome nesumnjivo je odigrao Sergej Lavrov.

Međutim, ne ulazeći u ocenu metoda i oslonaca koji su za to korišćeni, treba reći da ne može biti slučajno ni to što su u krug najvernijih spoljnopolitičkih saveznika Ruske Federacije koji je najdoslednije podržavaju u borbi za “multipolarni” svet, kao i prilikom glasanja u međunarodnim organizacijama, ušle različite diktature u svetu.

Nije moglo biti slučajno ni to što je pod vođstvom Lavrova otpočela “modernizacija” samog jezika ruske diplomatije. Prvo je 2015. godine sam ministar, sedeći na zajedničkoj konferenciji za štampu sa saudijskim ministrom spoljnih poslova i zaboravivši na uključeni mikrofon, odreagovao na primljenu poruku sada već čuvenim rečima “Дебилы, бля” (“Debili, p… im m…). Njegov primer sledio je zamenik ruskog predstavnika u Savetu bezbednosti UN Vladimir Safronkov, koji se tokom rasprave oko situacije u Siriji na ruskom jeziku obratio predstavniku Velike Britanije Metjuu Rajkroftu na način koji se u Rusiji koristi u kriminalnom miljeu. Štafetu je preuzela i korišćenje grubosti pretvorila u praksu već svetski čuvena predstavnica za štampu ruskog MIP a Marija Zaharova (inače poznata u ruskim socijalnim mrežama pod nadimkom “Maša Dve Čašice” zbog povremenog pojavljivanja na javnim mestima, uključujući radno, u vidno alkoholisanom stanju). Najzad, kulminacija je dostignuta u mesecima pred napad Rusije na Ukrajinu. Prvo je u januaru Lavrovljev zamenik Sergej Rjabkov izjavio da NATO treba da kupi svoje prnje i da se gubi iza svojih granica iz 1997. godine, a zatim je ruski ambasador u Švedskoj Viktor Tatarincev u intervjuu uglednom stokholmskom listu “Aftonbladet” izjavio da se “Rusiji s… na zaprećene sankcije” (nema sumnje da bi u sovjetska doba ministar Gromiko za tako nešto smesta najurio obojicu). Najzad, “novi trend” ignorisanja uobičajenih pravila diplomatskog ponašanja odrazio se i u tome što je tekst decembarskog ultimativnog zahteva za pružanje Rusiji bezbednosnih garancija bio objavljen u ruskim medijima istovremeno sa uručenjem adresatima.

DA LI JE ZNAO

Ruski napad na Ukrajinu i uvođenje totalnih zapadnih sankcija, uključujući one protiv njega lično, nesumnjivo su doveli Sergeja Lavrova u situaciju na koju nije navikao, a zbog koje su neki ruski blogeri odreagovali komentarom da sada može slobodno da zaključa zgradu na Smolenskom trgu u Moskvi gde je smešteno ministarstvo na čijem je čelu. I zbilja, od 24. februara ove godine Lavrov je samo u nekoliko navrata službeno putovao u inostranstvo i to samo u azijsku regiju, pa su zato možda u pravu neki komentatori koji su izrazili mišljenje da je posetu Beogradu priželjkivao više nego njegovi srpski domaćini. Ne sme ga se olako optužiti za laž zbog izjave neposredno pred početak rata da Rusija ne namerava da napadne Ukrajinu jer je vrlo moguće da nije znao o odluci predsednika Putina sve do poslednjeg trenutka. Ali kako oceniti njegovu izjavu od 10. marta u Antalji kada je mirnog lica ustvrdio da Rusija Ukrajinu uopšte nije napala? Moguće je da je imao na umu čuvenu izreku engleskog diplomate iz XVII veka Henrija Votona da su “diplomate pošteni ljudi koje šalju u inostranstvo da lažu u korist svoje države”, ali je onda zaboravio da je engleski kralj Džems I Stjuart oterao Votona iz službe za tu ciničnu dosetku, čim je saznao za nju. Mada, pre bi se trebalo setiti izreke Aleksandra Solženicina: “Svako ko jednom odabere nasilje za svoju metodu, neizbežno će morati izabrati laž za svoj princip”.