18-07
Koliko se vlast prepala predsedničkog kandidata opozicije Zdravka Ponoša, svedoči i to što su protiv njega podigli “najtežu artiljeriju” analitičara i stručnjaka od kojih je velika većina vojsku gledala samo u filmovima
Najnovija mantra koja im je zadana glasi da je Ponoš naredio ukidanje dve brigade sa višedecenijskom tradicijom – 63. padobransku i 72. specijalnu – i sveo ih na rang bataljona. Inače, 72. je osnovana početkom devedesetih… Naravno, neizbežno je i ponavljanje da je Ponoš otpustio 33.000 pripadnika vojske, ukinuo 400 bataljona itd. Da je kojim slučajem Dragan Šutanovac bio kandidat opozicije za predsednika, sve bi to stavili njemu na dušu pošto o takvim pitanjima odlučuje Ministarstvo odbrane.
KURSISTI
Ali, šta su činjenice, one koje nijedna propaganda ne može da demantuje?
Pod jedan, 63. padobranska brigada je i u bivšoj JNA bila ranga ojačanog bataljona, ostatak se popunjavao rezervistima. I to ne onima koji u sadašnjoj Srbiji prođu četvoronedeljnu obuku i proizvedu ih u “padobrance” – bivša JNA je mogla da odabere mladiće iz zemlje od 22 miliona stanovnika i da ih obučava za padobrance, tokom celokupnog služenja vojnog roka.
Raspadom Jugoslavije, a posle i državne zajednice sa Crnom Gorom, kao i ukidanjem obaveznog služenja vojnog roka, 63. padobranska brigada Vojske Srbije je bila svedena na nivo jedne do dve čete. Tek tada je doneta odluka da se stanje približi realnom i da se formira bataljon, koji jedva može da se popuni i rezervistima, jer su to uglavnom “trećepozivci”.
Jedan od tih rezervista je i Ponošev budući protivkandidat Miloš Jovanović, predsednik DSS-a. Za razliku od “janjičara” koji su iz DSS-a prešli u SNS i napadaju Ponoša, Jovanović o ovoj temi do sada nije progovorio ni reč, a služio je vojsku u 63. padobranskoj. Nije progovorio jer je, za razliku od ostalih, iznutra video taj sistem, organizaciju i probleme.
Bivši oficir 63. padobranske, dok nabraja koji su sve elementi obuke pripadnika jedinice koja traje najmanje godinu dana, rezignirano je konstatovao da je davanje ranga brigade nova sprdačina.
“U 63. je trenutno ima 300 ljudi obučenih i borbeno sposobnih. Računajte da deo njih neće proći naredni pregled – bilo da će otići za boljim poslom, bilo na više funkcije. I oni to nazivaju brigadom. Rezervista – nema. Čak i da ih ima, ne pozivaju se na redovne obuke i provere sposobnosti, što je nekad bila redovna stvar”, kaže za “Vreme” ovaj sagovornik.
Poređenja radi, po formaciji bivše JNA, koju je preuzela Vojska Srbije, u četi ima 120 ljudi, bataljon četiri čete, brigada četiri bataljona – kako onda dostići rang brigade kad ljudi ne žele da budu profesionalni vojnici, pa se sad padobranac postaje jednomesečnim kursom.
“Ovi su prevazišli sebe, pa oni raspisuju šestomesečne kurseve za pilote, čak nude i da ideš na dalju obuku i postaneš pilot na MiG-29”, kaže za “Vreme” penzionisani pukovnik pilot na MiG-21.
On objašnjava da je krajem osamdesetih, kad je bio kapetan prve klase i kad su stigli lovci MiG-29, konkurisao sa 29 godina za preobuku na ovaj tip aviona. Zdravstveni pregled pokazao je da je zdrav ko dren, ideološko-partijski nije imao “zastranjivanje”, ode on na simulator, i pod određenim opterećenjem koji je kao realna situacija koja se dešava na MiG-29, samo mu “pukne” pred očima, zacrni se. A senzori sve to detektuju i zbogom karijero na dvadesetdevetki.
Kao sa 63. padobranskom, isti slučaj je i sa 72. specijalnom brigadom iz Pančeva, ad hok formiranom početkom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Obe su prošle ratove, ali s vremenom su ih ljudi počeli napuštati. Kako će komandant Specijalne brigade general Miroslav Talijan, koji je “dete” te jedinice, popuniti brojčani sastav, to je čista alhemija. Ljudi koji ga znaju, tvrde da on neće pristati na snižavanje kriterijuma za prijem, ali uvek postoji neko “iznad”. Ne da preti ili naređuje, dovoljno je da uskrati sredstva neophodna za održavanje jedinice u normalnom životu, ili ona za razvoj.
Inače, niko od onih koji optužuju Ponoša da je otpustio iz vojske 33.000 ljudi, ne pominje koliko bi vojska sa tolikim brojem – a radi se o plaćenim osobama – koštala i čemu bi služila. Čemu bi služila danas Vojska Srbije sa 60.000 ljudi, osim trošenju budžeta za plate? Paradigma je da o tim otpuštanjima lamentiraju oni koji su svesni činjenice da Vojsci Srbije, koja je profesionalna, fali običnih vojnika, neke brigade su popunjene sa 40–60 odsto, elitna Gardijska brigada je u katastrofalnom stanju da joj preti svođenje na počasni bataljon. Zbog toga i jeste agresivna propaganda da se mladi prijave za dobrovoljno služenje vojnog roka i obećanje plate od 38.000 dinara.
“LEGENDARNI RATNIK”
O Ponoševom “ukidanju” slavnih brigada u nedelju je na Pinku govorio i nekadašnji komandant 72. specijalne penzionisani general Milorad Stupar, prvi komandant te jedinice, i izrekao niz paušalnih ocena, kao da je poslanik SNS-a. Između ostalog, nazvao je Ponoša “mlađim referentom” koji nije dostigao veću dužnost od komandira voda. Prenoseći te njegove reči, tabloidi su ga nazvali “legendarnim ratnikom”. Međutim, o tom “legendarnom ratniku” najbolje svedoče njegovi saborci, pominjući samo dve epizode iz njegovog ratovanja.
“Znače li mu šta kapetani Goran Galjak i Dragan Stojković zajedno sa još šest pripadnika jedinice? Seti li ih se? Stradali su Stuparevom greškom u sistemu komandovanja, 27. decembra 1993. godine na Kobiljoj glavi i Orahovoj kosi”, kaže bivši pripadnik te jedinice koji je učestvovao u toj akciji.
Kako je objasnio, došlo ih je 50 iz Pančeva, pripremali se za akciju, išli svaku noć u izviđanja, odredili pravce ubacivanja i napada. U direktnu akciju ušlo ih je oko 30. Pad te dve tačke bio je osnovni preduslov za osvajanja brda Žuč, strateške tačke nad Sarajevom. I onda, u noći napada, Stupar odredi drugi pravac, bez jasnih perimetara. Komandantova se sluša, oni krenu i upadnu u probleme. Poklope ih čak i minobacači u zaposednutim neprijateljskim rovovima. Da bi se spasili, izvlače se u betonski kostur neizgrađene bolnice Betanija, a tu ih dočekaju pripadnici Armije BiH i sa sprata bacaju bombe kroz otvore predviđene za liftove. Kapetan Stojković, iako ranjen i opkoljen, motorolom daje koordinate za dejstvo minobacača i artiljerije VRS, koje izostaje.
“Stupar je načinio osnovnu grešku što nije osigurao bokove, nego se pouzdao u VRS i MUP RS. Mi se ‘uklinili’, a bokovi popustili i ostali smo u okruženju”, kaže preživeli učesnik.
Iz Beograda, da bi izvukli leševe šest (neki kažu i sedam) stradalih, došao je tim specijalaca Gardijske brigade, predvođen tad majorom Borivojem Tešićem, kasnijim komandantom Žandarmerije.
Druga Stupareva epizoda. General Momčilo Perišić ga je u maju 1995. uputio da bude komandant Specijalnog korpusa Srpske vojske Krajine, desna ruka generalu Mili Mrkšiću. Otkud on u RSK, ne zna se. Na Pinku se zapitao kako bi Ponoš odbranio njegovu Kikindu, ako nije mogao svoj zavičaj. A Korpus kojim je Stupar komandovao raspao se kao mehur od sapunice u akciji “Oluja”, praktično bez ispaljenog metka. Kako i ne bi kad su ga činili po Srbiji hvatani ljudi izbegli iz Hrvatske, silom dovedeni, ponižavani i “proizvedeni” u specijalce.
Epizoda treća. Vidovdanska parada 1995. na vojnom poligonu Slunj, Stupar komanduje, a ređaju se “specijalne” jedinice sa sve “kapetanom Draganom”, prikazuju neka sredstva čudne namene, rakete brod-more i neupotrebljive na kopnu, ali pompezno nazvane “Krajina”. Martić ja tad pročitao ukaz kojim je Stupara unapredio u generala. Proizveo je on još neke u generale, ali im u tadašnjoj Vojsci Jugoslavije nisu priznali unapređenje. Stuparu jesu.
Dan-dva uoči “Oluje” pripadnici Stoparevog KSJ odlaze na Dinaru iznad Knina, sa sve artiljerijom i pesmom. Kad su 4. avgusta ujutro pali prvi plotuni Hrvatske vojske, “specijalci” napustaju položaje i odlaze, sigurno ne na svoju ruku, nego po nečijem naređenju.
A što se Stupara tiče, nije se nešto izjasnio o čuvenom “Kosovskom odredu” od 999 specijalaca na čijem čelu je bio. Bio pompezan prikaz za medije, marširali, postrojavali se i ne odoše nikad na Kosovo. O tome nije progovorio na Pinku!
Niko ne može bolje da demantuje laži vlasti od njenih nosilaca. Da je Zdravko Ponoš istopio u smederevskoj železari stotine i stotine tenkova, znaju i vrapci na grani ako gledaju Pink ili Hepi, ili slušaju prenose skupštinskih sednica na Drugom programu RTS-a. Pretopio i time oslabio moć Vojske Srbije.
Od Vučića naniže, svi su to ponavljali, uključujući i neke bivše načelnike Generalštaba i ministre odbrane. A kad neko makar malo tehnološki pametan hoće da ukaže da je to nemoguće, jer bi visoke peći u Smederevu time istopile same sebe, taj nema pristup na medije.
I onda se, u istom “Hit tvitu” na Pinku, pojavi pomoćnik ministra za materijalne resurse Nenad Miloradović, zvani Baća, siva eminencija Ministarstva odbrane.
Ukratko, Miloradović je rekao da u smederevskoj železari nije istopljen nijedan tenk Vojske Srbije, a da je 10.500 tona sredstava, koje je Ministarstvo odbrane proglasilo neperspektivnim, otišlo kao “furda” (po kilogramu) u Češku, prevezeni u oko 500 šlepera. Prevedeno sa vojničkog: tenkovi su, u delovima, isečeni, prodavani “na kilo”.
Među onima koji žale za T-55 je i predsednik Srbije. Međutim i on mora da prizna da Vojska nema ni 100 posada za tenkove. Srbija ima 220 tenkova M-84, plus još tridesetak u rezervi, i onda još one T-72 dobijene od Rusije, dve godine najavljivane kao “tehnološko čudo”.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
