Pandemija između apatije i solidarnosti

Na dan 26. novembra 2021. godine Svetska zdravstvena organizacija prijavila je novi zabrinjavajući soj kovida 19, nazvan omikron u skladu sa sistemom imenovanja SZO. Novi soj B.1.1.529 prvi put je otkriven u Južnoj Africi 24. novembra 2021. godine. Ima 30 mutacija i sumnja se da se širi mnogo brže od drugih sojeva, čak i od delte, tako da nije sigurno da li će vakcine koje sada imamo delovati protiv njega. Reakcija širom sveta bila je predvidljiva: otkazani su letovi iz južne Afrike, deonice su pale…

Odvratno mi je i zaista mučno to što su defanzivni potezi poput zabrane putovanja jedina ili barem najsnažnija reakcija na bauk nove katastrofe: “Nije bilo ni reči o podršci koju bi ponudili afričkim zemljama kako bi im pomogli da kontrolišu pandemiju, a posebno nije bilo pomena o rešavanju problema nejednake raspodele vakcina na koju upozoravamo cele godine i [čije] posledice sada vidimo na delu.”¹

Širenje omikrona olakšano je trostrukim skandaloznim nemarom. Prvo, mnogo je verovatnije da će virus mutirati na mestima na kojima je stopa vakcinacije niska a stopa prenošenja visoka, tako da je ogroman jaz između stopa vakcinacije u razvijenom svetu i stopa vakcinacije u svetu u razvoju verovatni krivac za pojavu omikrona. Neke zapadne zemlje čak uništavaju vakcine kojima je istekao rok trajanja radije nego da ih poklone zemljama sa nižom stopom vakcinacije. Drugo, farmaceutske kompanije su povukle ogromne sume javnog novca za istraživanje i razvoj: u Nemačkoj, UK i Severnoj Americi u tu je svrhu potrošeno između 2,2 i 4,1 milijarde američkih dolara (do 1. februara 2021).²

Međutim, kada su kompanije zamoljene da dozvole besplatno licenciranje vakcina, listom su to odbile, na taj način sprečavajući mnoge siromašnije zemlje (koje nisu mogle da plate autorska prava) da ih proizvode. Treće i konačno, čak i u samim razvijenim zemljama ubrzo je pandemijski nacionalizam odneo prevagu nad ozbiljnom koordinacijom napora.

U sva tri slučaja, razvijene zemlje nisu uspele da ostvare svoje javno proklamovane ciljeve i sada plaćaju cenu za to: poput bumeranga, katastrofa koju smo pokušali da obuzdamo u Trećem svetu vraća se da nas progoni – kako?

Fridrih Jakobi, nemački filozof koji je stvarao oko 1800. godine, napisao je: “La vérité en la repoussant, on l’embrasse.” Odbijajući istinu, mi je usvajamo. Primera za ovaj paradoks ima tušta i tma – recimo, prosvetiteljstvo je zaista pobedilo tradicionalnu veru i autoritet kada su pristalice tradicionalnog gledišta počele da koriste prosvetiteljsku racionalnu argumentaciju kako bi opravdale svoj stav (društvu je potreban čvrst i neupitan autoritet da bi uživalo u stabilnom životu, itd.). Ali važi li isto i u suprotnom smeru? Da li mi, usvajajući je, odbijamo istinu? Upravo to se događa danas: “istina” (hitna potreba za saradnjom na svetskom nivou, itd.) odbacuje se javnim prihvatanjem potrebe za zelenim delovanjem i saradnjom u borbi protiv pandemije, kao što se desilo na Glazgovskoj konferenciji, na kojoj je bilo mnogo deklarativnog blabla, ali veoma malo definisanja preciznih obaveza. Ovaj mehanizam je već objasnio Džordž Orvel 1937. godine, kada je istakao dvosmislenost preovlađujućeg levičarskog stava prema klasnoj razlici:

“Svi galamimo protiv klasnih razlika, ali tek nekolicina zaista želi da ih ukine. Ovde se srećemo sa važnom činjenicom da svako revolucionarno mišljenje deo svoje snage crpe iz potajne ubeđenosti da se ništa ne može promeniti. […] Sve dok je reč o pukom poboljšanju položaja radnika, svako pristojan se sa tim slaže. […] No nažalost, nećete daleko stići sa pukom željom da se klasne razlike uklone. Tačnije rečeno, jeste neophodno da želite njihovo uklanjanje, ali vaša će želja biti potpuno nedelotvorna ukoliko ne shvatite šta ona podrazumeva. Morate se suočiti sa činjenicom da ukidanje klasnih razlika znači ukidanje jednog dela vas samih. […] Moram sebe da promenim tako potpuno da na kraju budem jedva prepoznatljiv.”³

Orvel želi da kaže da radikali pominju potrebu za revolucionarnom promenom kao neku vrstu sujeverne mantre koja bi trebalo da postigne upravo suprotno, to jest da spreči da se promena zaista odigra – današnji akademski levičari koji kritikuju kapitalistički kulturni imperijalizam zapravo su užasnuti na pomisao da bi njihovo polje izučavanja moglo zaista da nestane. A isto važi i za našu borbu protiv pandemije i globalnog zagrevanja – ovde je umesno parafrazirati Orvela:

“Svi galamimo protiv globalnog zagrevanja i pandemije, ali tek nekolicina zaista želi da ih ukine. Sve dok je reč o pukom poboljšanju položaja običnih ljudi, svako pristojan se sa tim slaže. No nažalost, nećete daleko stići sa pukom željom da se globalno zagrevanje i pandemija uklone. Tačnije rečeno, jeste neophodno da želite njihovo uklanjanje, ali vaša će želja biti potpuno nedelotvorna ukoliko ne shvatite šta ona podrazumeva. Morate se suočiti sa činjenicom da ukidanje globalnog zagrevanja i pandemije znači ukidanje jednog dela vas samih. Svako od nas moraće sebe da promeni tako potpuno da na kraju bude jedva prepoznatljiv.”

Da li je razlog za ovo nedelanje naprosto strah od gubitka ekonomskih i drugih privilegija? Stvari su složenije od toga: promena koja je potrebna dvostruka je – subjektivna i objektivna. Adrijan Džonston je današnju geopolitičku situaciju označio kao “situaciju u kojoj se svetska društva i čovečanstvo kao celina suočavaju sa višestrukim akutnim krizama (globalna pandemija, ekološke katastrofe, masovna nejednakost, rastuće siromaštvo, potencijalno razorni ratovi, itd.), pa ipak izgledaju nesposobni da preduzmu (doduše radikalne ili revolucionarne) mere nužne za rešavanje tih kriza. Znamo da su stvari pokvarene. Znamo šta je potrebno popraviti. Ponekad nam čak pada na pamet kako da to popravimo. Ali svejedno i dalje ne radimo ništa ni da bismo popravili već napravljenu štetu niti da sprečimo onu daljnju, lako predvidljivu.”

Otkud potiče takva pasivnost? Naši mediji često nagađaju kakvi skriveni motivi pokreću antivaksere da tako nepopustljivo istrajavaju u svom stavu, ali, koliko ja znam, nikada ne pominju najočigledniji razlog: na nekom nivou oni žele da se pandemija nastavi i znaju da će je odbijanje antipandemijskih mera produžiti. Ako je to tako, onda sledeće pitanje koje treba postaviti glasi: šta (koji element) navodi antivaksere da žele da se pandemija nastavi?

Ovde bi trebalo izbegavati ne samo bilo kakve pseudofrojdovske pojmove kao što su neka verzija nagona smrti ili želja da se pati i umre. Ideja da se antivakseri suprotstavljaju protivpandemijskim merama zato što nisu spremni da žrtvuju zapadni liberalni način života koji je za njih jedini okvir slobode i dostojanstva tačna je, ali nije dovoljna. Ovde bi trebalo dodati perverzno uživanje u samom odricanju od uobičajenih zadovoljstava koje pandemija donosi sa sobom. Ne bi trebalo potcenjivati skriveno zadovoljstvo koje donosi pasivan život u depresiji i apatiji, ili naprosto razvlačenju unaokolo bez jasnog životnog plana.

Međutim, potrebna promena nije samo subjektivna nego je i globalna društvena. Na početku pandemije napisao sam da će ova bolest zadati smrtonosni udarac kapitalizmu. Uputio sam na završnu scenu Tarantinovog filma Ubiti Bila 2 u kojoj Beatriks onesposobljava zlog Bila i na njemu primenjuje “Five Point Palm Exploding Heart Technique”, kombinaciju pet snažnih uboda vrhovima prstiju u pet različitih tačaka na telu mete – nakon toga meta odlazi i nakon što načini pet koraka, srce joj eksplodira u telu i ona pada na zemlju. Moja poenta je bila da je epidemija korona virusa neka vrsta napada na globalni kapitalistički sistem pomoću “Five Point Palm Exploding Heart Technique” – signal da ne možemo nastaviti kao do sada, da je potrebna radikalna promena.

Mnogi su mi se smejali posle toga: kapitalizam ne samo da je zauzdao krizu, nego ju je čak iskoristio da postane još jači… I dalje mislim da sam bio u pravu: poslednjih godina se globalni kapitalizam tako radikalno promenio da neki (poput Janisa Varufakisa ili Džodi Din) taj novi poredak u nastajanju čak više i ne nazivaju kapitalizmom nego korporativnim neofeudalizmom. Pandemija je dala podsticaj tom novom korporativnom poretku, a novi feudalni vlastelini kao što su Bil Gejts ili Mark Zakerberg sve više kontrolišu naše zajedničke prostore komunikacije i razmene.

Pesimistički zaključak koji se nameće glasi da će još jači udari i krize biti potrebni da nas probude. Neoliberalni kapitalizam je na umoru, tako da se predstojeća bitka neće voditi između neoliberalizma i onoga iza njega, nego između dva oblika toga iza njega: korporativnog neofeudalizma koji obećava zaštitne mehure od pretnji (kao što je Zakerbergov “metaverzum”), mehure u kojima možemo nastaviti da sanjamo, i grubog buđenja koje će nas nagnati da izumevamo nove oblike solidarnosti.