Petar Stambolić,
nosilac ordena narodnog heroja SFRJ i bivši visoki državni funkcioner, govori o dolasku Slobodana Miloševića na vlast:
„Do dolaska u Gradski komitet SK Beograda znao sam Miloševića preko Ivana (Stambolića). Mislim da se nismo lično sreli. Imao sam generalni stav da dođu mlađi i da stariji kao Saša Gligorijević, Živan Vasiljević i drugi treba što pre da odu. U Miloševiću sam video jednog iz te mlađe generacije. Kad je došao u Gradski komitet Beograda, počeo mi se javljati gotovo uvek na njegovu inicijativu. Ja sam tad bio u Savetu federacije. Da ne bih išao na Novi Beograd u Palatu federacije, dali su mi kancelariju u Skupštini Srbije na drugom spratu. Moja sekretarica je vodila knjigu mojih susreta i na kraju godine mi svela podatke. Kod mene je najviše dolazio sestrić Vukašin Stambolić a posle njega Slobodan Milošević. Predlagao je da mi daju bolju kancelariju i doneo mi je par flaša viskija što nije bilo uobičajeno u međusobnim političkim odnosima aktivista. Vršili smo razmenu mišljenja o raznim političkim pitanjima. Ne znam da li je od mene odlazio sa nekom idejom za praktičan rad. Nisam se založio za kandidaciju Miloševića za CK SKS. Nisam nigde agitovao za njega, jer nije pored ostalog ni trebalo. Ovo ne govorim da bih se distancirao od Miloševića. Bio sam saglasan, bio sam za mlađe. Nekad mi je Draža (Marković) nabacivao da je moja generacija (Milentije, Mijalko, Cana, Bobi) otežavala prolaz njihovoj generaciji.“
O sedenju pored Miloševića na sednicama CK Srbije:
„Slava Đukić piše da sam ja otišao sa funkcija ali da sam zadržao uticaj i povezuje me sa Slobodanom zato što je sedeo pored mene u prvoj klupi na sednicama CK Srbije. To je spolja gledano tačno, ali moja reč nije imala onu težinu kako se danas misli. Nisam uticao na kadrovska rešenja. Znao sam koliko je to opasno. O tome ima u mojim zabeleškama koje su autaetične.“
(Iz rukopisa knjige Kazivanje Petra Stambolića, istoričara Venceslava Glišića)
Živorad Žika Minović,
bivši glavni i odgovorni urednik „Politike“, u svojoj knjizi Vojko i Savle otkriva da je bio učesnik zatvorene sednice Predsedništva CK, održane uoči Osme sednice, 18. i 19. septembra 1987. godine:
„Kao učesnik tog sastanka mogu da čak da tvrdim da je ta ‘strogo pov.’ sednica bila u stvari prava, suštinska Osma sednica koja je 23. i 24 septembra, pred kamerama televizije, u direktnom prenosu i u štampi, samo zvanično i formalno verifikovala prethodnu raspravu. Ne znam zašto ova činjenica dosad nije istraživana i proučavana. Da je to učinjeno ne bi se, svakako, doveli u pitanje pogledi o Osmoj sednici, ali bi bili jasniji njeni uzroci i razlozi zbog kojih je tako munjevito zakazana.“
O pokušaju Petra Stambolića da pozove na dogovor Nikolu Ljubičića, kog je čekao u hodniku tokom trajanja same Osme sednice, ali ovaj nikada nije izašao napolje, pa je Stambolić otišao kući nakon dva sata čekanja:
„Mislim da je postojala pragmatična solucija. Nazvao bih je društvenim i političkim razumom. Da li je moguće da su tu soluciju prekrili dijabolični duhovi srpskog arivizma? Po svemu sudeći – moguće je. Zato se može tvrditi da su lična i liderska svojstva Ljubičića i Stambolića marginalni uzrok pred fatumom istorijske promašenosti i pred levijatanskom veličinom iracionalnog etosa, bez razuma, bez vizije. Dogodilo se da više niko nije bio kompetentan da upravlja tokovima difuzne svesti u Srbiji. Pred tim tokovima se ugasila čuvena državotvornost nekih srpskih političara.“
(NIN)
Radmilo Kljajić,
novinar koji je 1987. godine bio komentator „Politike“ i izvršni sekretar za informisanje Gradskog komiteta SK Beograda, govori o ulozi tadašnjeg urednika „Politike“ u tadašnjim partijskim obračunima i previranjima oko sporne humoreske „Vojko i Savle“ objavljene 18. januara 1987:
„Minović dobija direktivu od Slobodana Miloševića da u slučaj humoreske uplete Ivana Stambolića, Dragišu Pavlovića i mene. Pokazalo se da nas ne mogu tako lako politički slomiti, trebalo nas je isprljati, a Minović je bio najpogodniji čovek za to, jer je u svojoj ‘bogatoj novinarskoj karijeri’, od dopisnika iz Požarevca do urednika ‘Politike’, slično već uradio i Latinki Perović, Marku Nikeziću, Peri Stamboliću, potom Ivanu Stamboliću, a na kraju pokušao i samom Miloševiću, ali ga je policija izvela iz zgrade u Makedonskoj ulici. Jedino Edvarda Kardelja nikad nije dirao.“
(„Politika“)
Radoš Smiljković,
jedan od funkcionera CK SKS koji je na Osmoj sednici zastupao Miloševićevu opciju, gleda na taj događaj iz današnje perspektive:
„Tada je, u stvari, pukla politika pod kojom je Srbija stigla do potpunog rascepa. Stambolićeva grupa prihvatila je inferiornu ulogu Srbije u SFRJ samo da bi ostala na vlasti. A Srbija je od završetka Drugog svetskog rata neprestano padala. (…) Da nije promenjen Ustav Srbije kojim su pokrajinama ukinuti elementi državnosti, i Kosovo i Vojvodina ‘otišli’ bi 1991. godine, baš kao i bivše jugoslovenske republike.“
Vaso Milinčević,
jedan od onih iz „Stambolićeve grupe“ na istu temu kaže:
„Liberalno-demokratska struja nastojala je da praktikuje demokratske metode u društvu i politici (…), zalažući se za ekonomske reforme koje je sprovodio Ante Marković. Bili su protiv oživljavanja nacionalističkih mitova i bili su na dobrom putu da mirnim dogovorima u SFRJ reše problem pokrajina u Srbiji.“
(„Večernje novosti“)
Svetislav Basara,
pisac, o svom pogledu na Osmu sednicu u vreme njenog dešavanja i danas:
„Nisam imao pojma šta će iz svega toga proizaći. Mislio sam da se tu radi o još jednom iz niza unutarkomunističkih obračuna koji me uopšte nisu interesovali. Interesovala me je ponovna demokratizacija Srbije i restauracija monarhije. (…) Najtačnija slika tog vremena može se sažeti u dve reči: raspad sistema. Što se lične situacije tiče – sve je bilo u najboljem mogućem redu.“
(„Status“)
Dušan Janjić,
sada direktor Foruma za etničke, odnose o Miloševićevoj strategiji nakon Osme sednice:
„Posle Osme sednice, prvo se skida deset direktora u Petrovcu na Mlavi. Krenulo se u potpuno preuzimanje kontrole. Nije se Sloba uopšte žurio da se bavi partijskim ljudima. Oni su otpadali sami od sebe. On je skidao privrednike, policajce, nameštao generale… Osma sednica je obezglavila Srbiju u tom kadrovskom smislu za normalno rasuđivanje, za uključivanje u evropske integracije. On je, pre svega, posle Osme sednice osakatio unutrašnje resurse Srbije.“
(„Status“)
Predrag J. Marković,
istoričar, u tekstu pod nazivom „Bi li ‘pipava komitetska politika’ bila bolja“ daje pretpostavke o tome šta bi bilo da na Osmoj sednici nije pobedila Miloševićeva opcija:
„Miloševićevi tadašnji politički protivnici i njihovi današnji politički potomci sebe prikazuju kao prosvećene tehnokrate, koji bi kompromisima i pipavom komitetskom politikom uspeli da reše srpsko pitanje bez sukoba sa skoro svim narodima SFRJ i svetom. Možda su i u pravu, ali se sa posttitovskim režimom desilo nešto slično kao sa režimima u carskoj Rusiji posle Februarske revolucije. Jeste, i tamo je bilo sposobnih birokrata i ljudi koji su nastojali da reformišu krto carstvo. Prekasno. Možda je tako bilo i sa titovskom i posttitovskom državom. Nasuprot idealizovanoj slici, to je bila jedna trula građevina. Politička elita je žmurila pred problemima.“
Slobodan Antonić,
politički analitičar, za razliku od Markovića, smatra da bi sve bilo drugačije:
„Trenutak od kog možemo da zamislimo drugačiji tok istorije jeste zatvorena sednica Predsedništva CK SK Srbije, održana uoči same Osme sednice. Na njoj Milošević nije tako ubedljivo pobedio kao 24. septembra. Koliko se sećam, rezultat glasanja 20 članova predsedništva bio je: 11 za Miloševića, pet uzdržanih i četiri protiv. Znam da je u nekim tadašnjim organima – kao u Predsedništvu RK SSO Srbije – za odluku bilo potrebno da glasova ‘za’ bude više nego onih koji su ‘uzdržani’ i ‘protiv’. Ako se to pravilo primenjivalo i u Predsedništvu CK SKS, onda je praktično na toj sednici Milošević pobedio za samo jedan glas! (…) Pošto su čuli rezultat glasanja na Predsedništvu oni neodlučni stali su uz Miloševića. Za to ‘lomljenje’ neodlučnih čak je i raspored govornika bio važan. Ako se dobro sećam, Milošević je tako vešto poređao diskutante da su prvih nekoliko sati govorile samo njegove najvatrenije pristaše. ‘Milošević sigurno pobeđuje!’, zaključili bi kolebljivci i iz džepa izvadili govor koji je ‘za Miloševića’.“
(Politika)
