Srbija u svojoj muzičkoj nesvrstanosti dosledno prati tradiciju SFRJ, jer su u doba hladnog rata samo Jugoslavija i Finska učestvovale na festivalu koji je okupljao Istočni blok.
Tako smo, na filmu, snimali i Vinetua iz DDR-a, ali i holivudske koprodukcije.
Ovogodišnja Intervizija okupila je osim Rusa, Belorusе, predstavnike Kine, Indije, Brazila, Kube, Venеcuele, Katara, Vijetnama, Srbije, Emirata, Kazahstana, Uzbekistana, Kirgistana, Južnoafričke Republike, Egipta, Etiopije, ukratko, ceo pravdoljubivi deo čovečanstva, kako je to govorio Milošević.
Kuriozitet je najava predstavnice SAD, za koju je pevala Australijanka grčkog porekla, ali koja na kraju nije nastupila i time izazvala svojevrsnu diverziju. Prema rečima organizatora i prisutnog Sergeja Lavrova, na predstavnike iz SAD je izvršen diplomatski pritisak da ne nastupe.
Šou je organizovan u Moskovskoj areni, a pobednik je pevač iz Vijetnama Đuc Puc, sa pesmom Đong Tijen Vong; lepo peva dečko, al nemam pojma o čemu.
Neobično je izgledao i voditeljski kvartet, jer su ga činili devojka iz jedne od kavkaskih republika (ona je govorila ruski), Indijka koja je govorila engleski, dečko iz Kine, na kineskom i voditelj iz Rusije na ruskom. Poruke su takođe zvučale kao iz kineskih kolačića sudbine, prepuno opštih mesta, negovanja “hiljadu cvetova” bez interakcije i spontanosti.
Pročitana je i poruka predsednika Putina u kojoj je naglašeno “poštovanje tradicionalnih vrednosti i raznolikosti kultura”.
Tu se zapravo mogla videti namera da se muzičko takmičenje liši glasanja publike, naročito LGBT publike, jer odluku o pobedniku donosi žiri, čiji kredibilitet baš ne možemo da utvrdimo. Zapravo, ne možemo da utvrdimo ko je delegirao našeg predstavnika Slobodana Trkulju sa pesmom “Tri ružice”, koji je dosta poznat na “kolektivnom Istoku”, jer je imao uspešne turneje sa svojim bendom Balkanopolis. Nije ni prenos baš najavljen u Srbiji, jer je emitovan na Telekomovom kanalu Toksik. Ugođaj je malko pokvarila loša sinhronizacija slike i tona, pa su pevači i voditelji kasnili kao likovi iz filmova Brusa Lija kad ih nahuju na engleski.
Nije mi poznat ni naš član žirija, izvesni “Mirko” koji je natakao kačket i bio potpisan kao “producent”. Uspeo sam da ga pronađen kao producenta filma Ljudi Hristovi ‒ naše vreme koji govori o svetskoj zaveri protiv pravoslavlja. Priznajem da sam imao fantaziju kako će biti uključenje iz Beograda sa glasovima našeg žirija, pa će umesto Kosjerine da se uključi gospođa Ljubinka iz Sputnjika i dati naših 12 poena. Nažalost, ništa od toga, mi smo završili negde na polovini (14), a sledeće godine će takmičenje biti u Emiratima.
Ceo utisak o višečasovnom programu je njegova prigodnost, jer je nas, starije gledaoce, podsetio na taj televizijski žanr iz doba SFRJ koji je obuhvatao politiku, optimizam, političke poruke za domaću i stranu publiku, sa prividom zabave. To vam je muzički defile nalik na vojnu paradu ili slet, gde pokazujete kako se lepo živi u svim zemljama, kako su im lepe nošnje i kako lepo igraju i pevaju. Ovim fenomenom se bavio dokumetarni film o nastupu grupe Laibach u Severnoj Koreji. Lepi su i voditelji i voditeljke, uvek se čita poruka nekog političara, svi pevaju na svom jeziku, smeškaju se i ne razumeju. Svi smo nesvrstani i neutralni, svi smo tu samo da se zabavimo, nešto kao ministar Demo Beriša na Šešeljevoj žurci u Hrtkovcima na samoproklamovanoj i paradržavnoj proslavi Dana srpskog jedinstva. Poruka je više nego jasna i zastrašujuće podseća na onaj sukob civilizacija koji se provlači kroz Orvelovu 1984. To je sukob civilizacija na više kontinenata koji pokazuje da se danas definitivno i na ovom planu vrši preraspodela. Kada bi neko, kao na Pinku, počeo da pominje rejtinge i šerove ovog prenosa, koji je kod nas završio na TV Toksik, shvatili bismo da je ovaj šou potencijalno gledalo nekoliko milijardi ljudi na planeti.
Za sada, čini mi se da smo mi geografski sa “ove strane zavese”, ali je neizvesno da li će tako biti u sferi politike. Mi za sada nameravamo da pevamo i za Tita i za Dražu, što bi rekao velikan estradne misli sa Ibarske magistrale Andrija Era Ojdanić.
Na kraju, kakva je sudbina Intervizije, odnosno ove njene reinkarnacije. Ukoliko ona bude lišena ruske dominacije, moguće je da će kao ekonomije Kine, Indije ili ostalih zemalja učesnica prilično brzo dostići uzore i početi da im pariraju. Danas se više ne podsmevamo automobilima, mobilnim telefonima i ostalim proizvodima sa Istoka. Međutim, za kvalitetnu umetničku kreaciju je neophodna sloboda, koja ponekad znači konfrontaciju sa svakom vrstom establišmenta, političkog, verskog ili umetničkog. Umetnost ne trpi granice, a Intervizija ih ima, one nisu geografske već političke.
