Životinje (i pokoji čovek)

Potpuno je tačno da onaj ko ne voli životinje ne voli ni ljude. Evo, ja na primer.

Pse ne volim jer laju, linjaju se, smrde i zapišavaju životnu okolinu. Kao i ljudi. Mačke ne volim jer pogano gledaju. Golubove jer riju po đubretu i podsećaju me na pacove s krilima. Kamilama se vide desni kad se smeju i imaju ružne zube. Ne znam, doduše, da li se kamile uopšte smeju. Kad god pomislim na kamilu, setim se da beduini, kako bi se zaštitili od peščane oluje, nabiju glavu kamili u dupe. Ne mogu ni da zamislim kako je to kad se kamili glava nabije u dupe. Zmije ne volim jer su zmije. Ne volim ni gliste jer me podsećaju na zmije. Zmije me, međutim, ne podsećaju na gliste, što je čudno. Verovatno iz istog razloga ne bi trebalo da volim ni jegulje, ali nisam razmišljao o tome. Morune, prirodno, ne volim jer me i one podsećaju na zmije, a podsećaju me i na komšinicu s Mirijeva: kad god otvori vrata i proviri, trgnem se jer vidim morunu koja se protegne iz svoje rupe. Morune su poznate po tome što žive u rupama i protežu se. Kamile nisu ružne kao morune, ali nisu ni neke lepotice. Umeju, doduše, biti simpatične. Kao i moj komšija Zlatko. On ne liči na kamilu nego samo ima zube kao kamila. I on je, rekoh, simpatičan, premda retko.

Ne volim ni insekte, ali ko voli insekte? Mnogo sam bežao iz škole pa ne znam da li su insekti uopšte životinje, ali znam da ujedaju. Ujedaju i ljudi na različite načine, ali se od njihovih ujeda ne umire tako efikasno kao od ujeda zmije. Doduše, to zavisi i od zmije. Ne volim ni pacove, ali ko voli pacove? Kada je pacov jednom utrčao u prostoriju u kojoj sam boravio, damski sam podigao noge s poda, verovatno da ih pacov ne odgrize, ali sam onda nespokojno utvrdio da izbezumljeni pacov može da skoči nezdravo visoko i da mi odgrize lice (kao da bi to bila neka šteta), pa sam onda damski stao na stolicu i tako s visoka posmatrao glupog pacova koji je histerično trčao duž zidova dok najzad nije pronašao izlaz i sjurio se u odvod iz kojeg je i izašao. Ne znam zašto sam napisao da je pacov glup, kao da sam ja na onoj stolici izgledao neviđeno pametno. Dobro, to su gadne životinje. Ali ne volim ni lame, jer se pljuju. Tako smo govorili kad smo bili klinci: lame se pljuju. Pažljivo sam gledao emisiju o lepom gvanakiju iz Patagonije, ne znam da li se on pljuje iako je lama, ali ga za svaki slučaj ne volim, iako će malo teže da me zapljuje iz Patagonije. Pljuje, doduše, i moj komšija Paja, izvlači debeljuškaste zeleno-žute šlajmare iz sebe i da nije odvratno, moglo bi se smatrati umetnošću, a ta količina drhturave tvari u prašini deluje kao pokvareno jaje na oko. Posle uvek pomislim na Pajinu šlajmaru kad pravim jaje na oko. I kako onda da volim Paju?

Orlovi su mi, recimo, simpatični jer imaju isti nos kao ja, ali njima to lepo stoji. Zato ne volim ni njih. Ne volim nijedan oblik svinje, na primer. Bodljikavu zato što ima bodlje, divlju jer ima kljove, a ovu domaću jer ne volim svinjetinu. Postoji i morsko prase, pojma nemam kako izgleda, ali ne volim ni njega, za svaki slučaj. Uz to, nekada davno jedna svinja me jurila po dvorištu jer se istrgla dedi ispod noža i sva krvava trčala okolo, cilikala i bilo je nepodnošljivo. Kokoške su, onako presne, krajnje nesimpatične. S krompirićima i zelenom salatom malo manje. Zmije baš ne volim, ali to sam već napisao. Zbog toga mi je omiljeni životinjski lik jedan afrički jazavac koji voli da jede zmije. Da bi je pojeo, međutim, potrebno je da je prvo pridavi, što nije lako. Borba je duga i iscrpljujuća. Na kraju jazavac izgubi nerve i dopusti da ga zmija ujede, a on je pridavi i, onako gladan, odmah počne da je jede. Usred jela, dok mu zmija viri iz usta, on padne mrtav. Sa sve zmijom koja mu viri iz usta. Jedino što nije mrtav, nego se probudi posle dva sata i istog trenutka nastavi da jede zmiju.

Žabe su poseban slučaj. Ima jedna u Africi s tamnoplavom glavom i nju niko ne dira jer tamnoplava glava znači da je mnogo otrovna. Doduše, ima i jedna druga s tamnoplavom glavom, ni nju niko ne dira jer tamnoplava glava znači da je mnogo otrovna, jedino što nije otrovna kao ona prva nego samo tako, s tom tamnoplavom glavom, otrovno izgleda. Razlika između one prve otrovne i ove druge neotrovne u tome je što ona prva, otrovna, ima tamnoplav otrovan jezik, dok ova druga, neotrovna, ima lep crven jezik. Neotrovan. I šta sad, treba da zamolimo žabu da ljubazno zine pre nego što je pojedemo? U stvari, kad bolje razmislim, to nisu žabe, nego nekakvi gušteri, ali mrzi me da prepravljam prethodnu rečenicu. Uopšte, zapravo, nisam hteo da pišem o otrovnim žabama, nego o paukovima kojima se divim i kojih se plašim, s posebnim osvrtom na tarantule, ali više nema mesta, a i počinje nova epizoda Animal planet, radi čega se, ovog trenutka, odjavljujem.