Zimski bluz

Svet u kojem smo rođeni više ne postoji, a svet kojeg upravo preživljavamo srlja u propast. Vozimo se super brzom prugom u vozu kojim upravljaju super psihotične i podle mašinovođe. Dok jurimo ka ambisu, čovečanstvu poput ovog zasigurno nisu potrebni sentimentalci poput nas. Mesta za žaljenje i patetiku više nema. Nema vremena za vraćanje na fabrička podešavanja. Neko je petljao oko dugmadi za reset i restart. Dok se svet vrti po obrascu večnog vraćanja istog, i naš film se polako odmotava po dobro poznatom scenariju. A mi bez daljinskog upravljača, isuviše lenji da ustanemo iz fotelje i promenimo program.

Progoni me jedno sećanje, bez naizgled ikakvog razloga i smisla. Sećanje na jedan sasvim običan dan.

Budim se u toplom krevetu, u kući oca i majke moga oca. Napolju zima, moje omiljeno godišnje doba, a školski raspust je tek počeo. Ratno je stanje, ali to me ne dotiče jer ja sam dete, a deca još uvek ne znaju za brigu i za strah od svakog zla. Može se reći da sam srećno dete. Baba unosi naramak cepanica i ugalj u limenoj kofi, donoseći sa sobom i rezak dah snega. Zabrađena je maramom i nosi kućnu haljinu, ogrnuta dugačkim puloverom koji je sama isplela. Deda, trgovac po zanimanju i poslovođa u obližnjoj samousluzi “Vlaškomalka”, već je na poslu. Ostalo mu je samo par meseci do odlaska u penziju i još toliko godina života. Veče pre toga, pričao mi je o tome kako su Nemci zapravo prvi otputovali na Mesec. Izmožden od proteklog popisa, smogao je snage da mi ispriča i koju zafrkanciju o izlapelim karakondžulama, pijanim vilama i krezubim vampirima. Do suza su me zasmejavale izmišljotine tog dobroćudnog starog brke.

Na Televiziji Beograd se u okviru jutarnjeg programa emituje Black i njegova pesma Wonderful Life. Crno-beli video-spot preuzet sa MTV kanala, predivna melodija i stihovi, tako savršeni u svoj svojoj seti i prikrivenoj ironiji. Još ne razumem engleski, ali ću o značenju same pesme saznati znatno kasnije.

Čekam da iz noćne smene po mene dođu roditelji. Oboje kuluče u istom pogonu proklete fabrike hemijskih proizvoda. Čekam i da iz Niša stigne stric, očev mlađi brat. Tamo je na studijama ekonomskog fakulteta. On inače ne pije, ne duvani i ne obilazi tamošnje diskoteke i zato deo novca koji mu se pošalje obavezno iskoristi za kupovinu stripova ili gramofonskih ploča. Pravi je doživljaj kad on dođe kući. U torbi često prokrijumčari pregršt novih brojeva Dilana Doga, Martija Misterije i Alana Forda. Skoro je doneo živi album grupe Iron Maiden. Hevi metal muzika mu pomaže da se koncentriše dok uči za ispite. Govori mi da sam još mali da bih ih slušao i da ću zbog stripova najverovatnije jednog dana iskvariti vid. Savetuje me da smanjim doživljaj i da se više družim sa svojim vršnjacima iz ulice. Baba je spremila doručak. Na stolu je lonče kuvanog mleka i dva tanjira kačamaka. Zidove ukrašavaju uramljeni gobleni i po neki pejzaž, reprodukcije slika na platnu. Na policama vitrina heklani miljei i gomila skupocenih porcelanskih šoljica ali i jeftinih đinđuva. Došli su mi otac i majka, ali ja neću kući, radije bih još malo ostao ušuškan pod teškim jorganom, sa glavom na mekom perjanom jastuku. Opet bih da zaspim i sanjam Anu, drugaricu iz razreda, iz prve klupe do prozora. A onda obično sledi prekid filma, celuloidna vrpca stvarnosti se kida i ponovo sastavlja i nastavlja da teče nekom drugom prilikom, nekim svojim tokom.

Po algoritmu na Jutjub plejlisti slušam Wonderful Life. To je ona ista stara dobra stvar zbog koje danas, u kombinaciji sa kojom čašicom žestine viška, ponekad prorade suzne žlezde i obavezno zastane knedla u grlu. Black više nije sa nama, već odavno nema roditelja moga oca, odnedavno nema više ni mojih roditelja.

Sa stricem se ponekad sretnem, nazdravimo u čast prošlih dana sećajući se naših bližnjih, sprdajući se sa ozbiljnim temama, kobajagi dajući značaj budalaštinama. Život žuri dalje, mimo nas. Živimo boreći se za one koji su nedavno došli i za one koji će tek doći. Imati njih i dobro zdravlje u krajnje nakaradnom sistemu, gde je bogomdano pravo biti praznih džepova i praznog duha i uma, jedino je istinsko bogatstvo. Opet je zima, s tim što ni zime nisu više kao što su bile. Dosadne su, ružne i memljive ‒ više liče na preduge kišne jeseni. Ovog puta nešto se ipak menja. Sitnica, ali neočekivana, predugo priželjkivana. Prvi sneg do neprepoznatljivosti pokriva predgrađe mog detinjstva, kraj kojem sam se vratio nakon toliko godina. Vetar ne prestaje da svira zimski bluz, a ja mu se prvi put radujem i predajem.