Švapska kuća

Sećam je se kao kroz koprenu, zapravo, najbolje se sećam prednjeg dvorišta, onog do ulice, gde sam se nesmetano igrao i gde sam učio da vozim bicikli, i zadnjeg, onog u kojem je vazda bilo opasno jer te je mogao napasti zlovoljni petao, dok Džonika, sapet lancem, uzalud laje ne bi li te zaštitio. I kapije se sećam odlično, visoke, od nekog tamnog drveta; na njoj sam zamislio koš i besomučno udarao u to mesto – mora da je ceo šor muklo odjekivao od upornih slobodnih bacanja ćutljivog i ćudljivog gradskog derana.

U prednjem je delu kuće, onom što gleda naulicu, deda bio iznajmio jednu sobu seoskom berberinu. Nije to ništa: u susednoj je kući, takođe švapskoj, radnju imao kovač. Zauvek ću se sećati tog neobičnog mirisa, sasvim drugačijeg od bilo čega drugog, kada konja potkivaju, a on nemoćno njišti; takvih mirisa i zvukova više nema, ili su bar dobro sakriveni, sve to pripada nekoj zauvek izgubljenoj epohi. Sećam se nedeljnih ručkova sa žutim supama i ostalim draguljima podneblja, iz sumaglice lagano izranja nejasan, ovlašan obris babe koja ogladnelom unuku prži lukac na masti, pre nego što će u to Miomirisno Božanstvo što se praćaka po tiganju ulupati tri-četiri jajeta, možda i koji režanj slanine, da se dete posle ne žali ocu i materi kako su ga deda i baba izgladnjivali…

Kuća je bila prizemna, „ni velika ni mala“, po zidovima su – u toj predtapetnoj epohi – bile nanesene kojekakve šare psihodeličnih oblika, pomoću nekog specijalnog valjka kakav je imao svaki moler dostojan svog zlatnog zanata. Na trpezarijskom zidu baškarilo se nešto-kao-tapiserija sa nekakvim bukoličkim pejzažom, malo desno odatle u nebo se bio uperio par plastičnih jelenskih rogova (sto mu gromova!), tu je bio i tiktakavi zidni sat i kalendar Apatinske pivare za 1970… ili 71… 2… 3… I nekakva snajka na traktoru, da l’ iz „RTV Revije“ ili iz „Poljoprivrednika“… U spavaćoj sobi, leti prijatno prohladnoj, nije bilo mesta za moderne frivolnosti: sa zida vas je gledao klasični venčani foto-portret dede i babe; zimi bi pod one debele perine stavili skoro usijanu ciglu umotanu u peškir, da se postelja zagreje pre nego što mali Princ Od Radijatora izvoli stupiti u nju. Na dugačkom se tremu leti tako božanstveno sedelo, protezalo i dangubilo uz sok od višanja i umirujući zov gugutki sa krovova, ali i uz predvečernji mehanički bruj dedine crvene krupare, kao i uz nesnosne i tuste bačke zunzare, tek da te Stvoritelj blago podseti da ti ne može baš sve biti potaman; o da, sećam se i table sa lepkom za muve koji je slatkasto vonjao, a po kojoj su ulovljeni insekti sve slabije zujuckali u agoniji. I tavana se sećam, golubova, prašine, odbačenih stvari, i mog najvrednijeg tavanskog otkrića – zastarelog Autobuskog reda vožnje za SFRJ u sezoni, recimo, 1967/68. Uz njegovu sam pomoć sa tavana, trema ili iz ušuškane, poluzamračene sobe, projezdio i mora i planine. Tek mnogo godina kasnije ću saznati za Eduarda Sama, pisca „Reda vožnje autobuskog, brodskog, železničkog i avionskog saobraćaja“, i odmah ću znati da mi je taj po nekom višem načelu svojta, baš kao i svi njegovi.

Sredinom sedamdesetih, Stariji su rešili da sruše švapsku kuću i na njenom mestu sagrade novu, samo našu, zauvek… Svi smo bili tamo, bauljao sam bez svrhe po jednom nestajućem pejzažu, a onda je jedan već potkopani zid (debeo, uf, onoliko: kad Švaba nešto napravi…) naprasno pao i na mestu ubio moju babu i povredio moju majku. I baba i kuća nestadoše jakože dim, kao i moja detinja Iluzija (svoje i tuđe) Večnosti.

Švapska kuća za mene je naprosto bila dedina kuća; nisam pamtio preistorijsko vreme kada je bilo drugačije. A opet, znao sam da je to švapska kuća, da su u njoj nekada davno živeli neki drugi ljudi, oni koji su je i sagradili za sebe i za svoje, dok je sveta i veka. I znao sam da su ti ljudi otišli. Kako? Zašto? Znao sam da to ima neke veze sa Hitlerom, onim zlikovcem kojeg su Mirko i Slavko isprašili iz naše zemlje, i znao sam da je Hitler bio Nemac, baš kao i ti ljudi što su tu živeli nekad, mada su njih svi zvali samo Švabe. I onda su Mirko, Slavko & Drug Tito na njihovo mesto vozovima doveli moje dedu i babu – ljutu pirotsku sirotinju – i još mnoge, njima slične.

Da li se o njima, o nekadašnjima, ikada govorilo? Nikada ništa ružno nisam čuo, uglavnom su „pred detetom“ tretirani kao nepostojeći, mada mi je bliska rođaka jednom ipak sve ispričala, čak i da neke žene iz naše kuće povremeno dolaze ovamo, i da ih mi onda poslužimo i da ih puštamo da do mile volje razgledaju prostore svog detinjstva. Ali ja ih nisam sreo, nikada, ne znam ni kako se zovu, a sada je već kasno da ponovo pitam.

Kako god, naše švapske kuće odavno nema, a ni ona nova više nije naša. Jednom-dvaput godišnje provezem se pored nje kao onaj dežurni Iguman pored turskog groblja, ne zagledam je, samo je okrznem pogledom kao da će me opeći, jer ne želim da gledam njene promene, njene nove ljude.

Do prvih posleratnih godina, polovinu stanovništva sela D. činili su podunavski Nemci; danas nema nijednog. Njihovo je groblje zaraslo u korov, i jedino ga takvog i pamtim – kao šikaru i drač – još otkad smo sahranili babu na seoskom groblju. Švapske kuće – koje su naprosto panonske kuće – polako izumiru. U centru sela nekada je bio bioskop: tu sam, u prašnjava leta, gledao krimiće i kaubojce sa seoskim klipanima, a posle bismo išli na sladoled kod Ljatifija, tu odmah pored. Ni Ljatifija – ako se tako zvao – više nema tu, a nema ni bioskopa, odavno, bioskopa u kojem su „bela“ deca sedela na jednoj strani, a romska na drugoj, i svi su se držali kao da je to nešto najnormalnije na svetu celom. No, samo ako još malo uzdigneš pogled iznad odavno zabravljenih bioskopskih vrata, videćeš da, evo do dan-danas, crnim, velikim slovima na žućkastoj podlozi, piše Gasthaus. Verujem da je tamo kadgod zalazio i onaj zauvek nepoznati čovek koji nije moj deda, a koji je ljubazno sagradio dedinu kuću. Da li je ikada, dok se spremao belaj, sa svojim komšijama u gasthausu raspravljao o tome kakvo će im zlo doneti onaj besomučnik s brčićima, što se bio uskopistio da „vrati dostojanstvo nemačkom narodu“? Ili mu je i sam verovao, dok nije bilo prekasno za sve? Ni to nikada neću znati.

Eno gde leže tamo, na onom groblju, svi moji najbliži, tamo preko puta grobovi s latiničnim i gotskim natpisima lagano se glibe u bačku crnicu, i samo vanvremenska i vanistorijska vetruština još svejednako produvava panonske ledine, prosvirava kosti živih i mrtvih i prekriva sve živo i neživo, kaogod onaj sneg u Mrtvima, sneg pod kojim ćemo i mi svi nestati, ako je za tugu ili pak za utehu.