Poštari

Samo se stvori niotkuda, uzvikne tvoje prezime i nestane, a tebi u ruci koverat, lep, elegantan, sa logom tvoje banke i adresiran na tebe. Otvoriš ga, a unutra opomena za minus na tekućem računu koji si pokrio pre desetak dana. Nasmeješ se, znaš šta je po sredi. Banka ti šalje opomenu da bi ti je naplatila nekoliko stotina dinara. Ako, nek’ naplate, možda će se jednog dana neko tvoj zaposliti u banci pa će se obogatiti. A poštar? Već je u drugoj ulici, juri na mopedu i velikom brzinom raznosi loše vesti: opomene, tužbe, rešenja i sve drugo što čoveku pokvari dan.

Nekad su poštari išli pešice i bolovali od proširenih vena. Koračali su lagano, nagnuti na jednu stranu, suprotnu od njihovih preteških torbi. U tim torbama je bilo puno lepih stvari. Najlepše su bile novogodišnje čestitke. Vama najlepše, poštaru najteže. Poštari su stenjali: „Zašto ovaj svet, svakog decembra šalje uzaludne želje na šarenim kartonima, kad će ionako da bude kako se Rusi i Amerikanci dogovore ili sudbina odredi?“ Nisu slutili da mi to isto mislimo, ali se radujemo što nas se neko u ovoj prednovogodišnjoj gunguli setio, otišao po ciči zimi da čestitku ubaci u sanduče, da imamo napismeno da neko misli na nas i da nam želi sve najbolje.

Preko godine poštari su donosili pisma. Pisma su slali regruti i pisali kako im je tamo iznenađujuće dobro i kako je hrana odlična. Zapravo, niti im je bilo dobro, niti je hrana bila bog zna šta. Samo su hteli da udovolje svojim majkama, da malo manje brinu za svoje sinove. Ćerke su majkama pisale iz Beograda, jer se dugo vremena jedino u Beogradu studiralo. Buduće profesorke jezika, matematike i biologije, buduće ugledne pravnice, doktorke i apotekarke, pisale su majkama kako redovno idu na predavanja, kako je Beograd lep grad, ali nemaju vremena da ga obilaze jer moraju da uče, i da ne treba ništa da brinu. To je sve bilo uglavnom tačno, ali bilo je i tragičnih odstupanja.

Poštari su od svih pisama najviše raznosili ljubavna. O takvim pismima se uglavnom nema šta reći jer se u knjižarama pojavio priručnik Kako napisati ljubavno pismo, pa su sva ličila jedno na drugo. Ona koja nisu napisana na taj način, nego iz sopstvene glave i srca, zaslužuju da ostanu tajna za sve osim za onu kojoj su namenjena.

Postojala je jedna vrsta pisama koja su izazivala veliku znatiželju odraslih i dece. Imala su oko koverta jedan lep, crveno-plavi paspul, a na koverti je bilo odštampano par avion. To su bila pisma koja su poslata iz inostranstva, najčešće iz Amerike, a do nas su putovala avionom. Unutrašnjost koverta bila je postavljena tamnoplavim papirom. To je sve što se moglo saznati o toj vrsti pisama. Njihov sadržaj poznavali su samo oni kojima su upućena i organi državne bezbednosti. I jedni i drugi nikad nisu javno govorili šta u tim pismima piše.

Postojala je specijalna vrsta poštara koja je raznosila samo jednu vrstu pošiljki – telegrame. Kad ti takav poštar dođe na vrata, u kući se svi skamene od straha. Telegramima se najčešće ­saopštavala neka hitna vest, a najhitnije što se moralo saopštiti bila je vest o smrti. Ti telegrami bili su spakovani u kovertice sa mutnim prozorčetom kroz koji se jedino videla adresa primaoca. Pa dok poštaru potpišeš prijem telegrama, dok otvoriš onu koverticu prstima nespretnim od uzbuđenja, premreš nekoliko puta. Doduše, bilo je ponekad i lepih, neočekivanih vesti: „Diplomirao/la!“ Ili: „Mi se venčali!“ Kod one prve nastalo bi opšte veselje svih prisutnih u kući. U slučaju novopečenog bračnog para svi bi u kući zaćutali, iako bi im srca radosno zakucala, a onda bi se oglasio otac: „Slepci, da je bar jedno diplomiralo! Od čega će da žive!“

Poštari su raznosili još jednu vrstu pošiljaka. To su bili pozivi na zakazan telefonski razgovor. Telefoni nisu bili kućna pojava, a o mobilnima nije bilo reči ni u SF romanima. Lepo odeš na poštu, popuniš obrazac i zakažeš telefonski razgovor u određeno vreme i određen dan. Onaj ko primi od poštara poziv, ode u taj dan malo pre zakazanog vremena, preda poziv na šalteru i čeka da ga prozovu. Kad činovnica sa šaltera uzvikne: „Beograd, kabina tri!“, uleće se u kabinu tri i počinje razgovor u kome se bolje razaznaje razgovor iz susedne kabine, koja je odeljena samo šper pločom. Ali nekako, uz svu galamu, krčanje i šuštanje, i vi sa vašima se izrazgovarate, a onda idete kući da ispričate šta je bilo.

Danas svaka kuća ima telefon, svako ima mobilni i profil na društvenim mrežama, Vajber i ostale drangulije, pa niko više ne piše pisma, ne šalje telegrame i ne zakazuje telefonske razgovore.

Poštari danas donose račune, opomene, još strože opomene, loše vesti od banke i sve ono što vas ispuni zebnjom do kraja dana. Država ih je snabdela mopedima da se brže kreću i da što većem broju ljudi upropaste dan.

Nema više da ti u kuću uđe poštar i kaže: „E, danas ima da častiš!“