Pank

“No future, there’s no future,
no future for you.”

Pre pola veka nastao je pank pokret – kulturna, muzička i društvena pobuna kao reakcija na ekonomsko propadanje, političko razočaranje i osećaj besperspektivnosti među mladima u Velikoj Britaniji i Americi. Pank je bio spoj sirove energije, direktne i jednostavne muzike i provokativne estetike, prožet snažnim do–it–yourself etosom koji je odbacivao institucije i autoritete.

Više od muzičkog žanra, bio je glas gneva i frustracije generacije koja se osećala zapostavljenom i isključenom, ali i poziv na stvaranje sopstvenog sveta vrednosti, identiteta i izraza, mimo pravila koja im je nametalo društvo. U strogo muzičkom smislu, pank je nastao kao radikalan otklon od pretencioznog progresivnog roka koji je tada dominirao rok scenom.

U Velikoj Britaniji, pank je eksplodirao kroz buntovnu energiju Seks Pistolsa i politički angažovani zvuk grupe Kleš, dok je Džoni Roten svojim sirovim, prodornim vokalom i provokativnim stavom postao glas čitave generacije. Istovremeno, preko Atlantika, u Njujorku, Ramonsi su oblikovali sirovu energiju američkog panka kratkim, brzim pesmama, dok su Peti Smit i Televižn doneli poetičnu, introspektivnu dimenziju, spajajući bunt s literarnom senzibilnošću. Dok su Britanci šokirali sistem i medije, Amerikanci su ugradili pank u novu umetničku stvarnost – a oba sveta spojila je sirova energija, odbacivanje konvencija i želja da muzika postane oruđe identiteta i slobode.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, Jugoslavija je bila jedina socijalistička zemlja u kojoj je postojala određena sloboda izražavanja, što je omogućilo pojavu supkultura koje su u drugim državama Istočnog bloka bile zabranjene. Mladi su tražili alternativu masovnoj pop kulturi i zvaničnoj ideologiji, i u tom prostoru pank i novi talas brzo su našli svoje mesto. A čitav front novonastalih bendova uzdrmao je učmalu i arhaičnu muzičku i kulturnu scenu toga doba. O ovoj temi već su napisani tomovi knjiga i isprele su se brojne mitologizovane gradske priče.

Moje iskustvo sa pankom počelo je nešto kasnije, sredinom osamdesetih, gotovo deceniju posle njegovog vrhunca. Ali već kao dečak osećao sam da taj glas pobune ima šta da mi kaže i ponudi. Iako u generacijskom raskoraku, dok sam otkrivao prve pesme i sirovu energiju pankerice, buntovni ton lako je dopirao do mene rezonujući sa mojim pogledom na stvarnost. Bilo je to vreme kada je muzika bila svojevrsni ritual — kada smo zbog nje ulagali vreme, pažnju i sav džeparac koji imamo kako bismo kupili kasetu ili ploču omiljenih bendova. Menjali smo kasete i vinile, besomučno presnimavali ključne albume epohe i išli po berzama ploča kao po svetilištima muzike. Kroz pank muziku intuitivno sam istraživao taj “pobunjeni” svet, a glas mladih, gnevnih i odlučnih ljudi udarao me je poput odbleska supernove – neočekivano, moćno i potpuno neizbrisivo.

Pank se oslanjao na osećaj zajedničke marginalizacije, na jasno vidljive centre političke i društvene moći i na mogućnost da mali broj glasnih pojedinaca uzdrma kulturni pejzaž. Pola veka kasnije, takav pokret više nije moguć: komercijalizovana kultura munjevito pretvara svaki bunt u trend, a i najmanja iskra autentičnosti biva digitalno upijena u mejnstrim pre nego što stigne da izraste u istinsku kontrakulturu.

Danas, u svetu u kome svako može da objavi sve, ali se malo šta zaista čuje, uslovi koji su nekada omogućili pank pokret – zajednička frustracija, prepoznatljiv neprijatelj i prostor za organski rast supkulture – više ne postoje u tom obliku. Industrije unapred proizvode i recikliraju estetiku otpora; digitalna fragmentacija razbila je zajednički prostor iskustva, a algoritmi određuju šta će od bunta uopšte dopreti do publike – svodeći ga na uglađenu, bezopasnu pseudopobunu. I zato, pola veka nakon pojave ovog pokreta, preostalo je samo da parafraziram čuvenu rečenicu iz kultnog Tarantinovog filma Petparačke priče: “Punk’s dead, baby. Punk’s dead.”