Pa šteta je

Privilegija je biti četvrta ćerka u porodici. Četvrta ćerka, to je otprilike status kućnog ljubimca.

Status kućnog ljubimca nisam zaslužila samo zbog toga što sam najmlađa i što je između mojih sestara i mene bila velika razlika u godinama, već i zbog toga što sam mojoj mami, obožavanoj tatinoj ženi, svojim rođenjem spasila život. To, da sam ja mami spasila život, od nje nisam čula, valjda da me ne povredi, ali se o tome šuškalo u porodici. Kao, mama je bila presrećna kada je i četvrti put čula „devojčica“, jer da je rodila sina, tu sreću njeno srce ne bi preživelo. I eto, tako ja postadoh kućni ljubimac.

To uopšte nije bilo loše, naprotiv. Svi te maze i paze. Tata se već izveštio u vaspitanju, a i godine ga omekšale, te su vaspitne mere svedene samo na strog pogled. Batina nije nikada bilo ni za moje starije sestre, pa ni za mene kao kućnog ljubimca. Kada mama pripreti varjačom, što je bila česta, ali nikada ostvarena pretnja, ja trk kod tate. Tata je uvek bio utočište i za ozbiljne i neozbiljne stvari.

I tako, takav status je odgovarao i meni i mojim sestrama. Doduše, više meni nego njima, ali sve ima svoju cenu. Jer, ako sam im ponekad bila potrebna kao alibi za izlazak iz kuće, morale su i u drugim prilikama da me vode. Postala sam deo njihovog odraslog društva. Tada sam postala i Puša. Slušala njihove priče i prvi put, sa desetak godina, koliko sam tada imala, na plaži na Timoku, kod bolnice, čula politički vic o Titu i Kardelju. Niko mi nikada nije rekao šta smem, a šta ne smem da pričam iz tog druženja sa odraslima, društvom mojih sestara, ali taj politički vic nisam nikom ispričala ni do danas, iako ga pamtim.

Taj dan na plaži ne mogu da zaboravim. Timok je na tom mestu širok i blago skreće udesno, a potom, preko kamenja, opet dobija snagu da nastavi dalje. Sećam se svih koji su tada bili tamo. Sećanje mi je i dalje živo, ne zbog vica i svesnosti njegove težine i zabranjenosti, već zbog ukusa. Mirisi i ukusi su ono što kod mene budi sećanja i bukvalno oživljava uspomene.

Taj dan, prema sadašnjim meteorološkim kriterijumima, svakako bi spadao u dane crvenog alarma. Žestoka vrućina. Vreme je za ručak, iz kese se vade hleb, pašteta i paradajz. Nisam sigurna da li je bilo i kuvanih jaja, možda, ali su ona nevažna za priču. Pašteta, kako se tada jedino i pakovala, bila je u metalnoj konzervi, koja se (ko se toga još seća) otvarala malim metalnim ključićem-nožićem. Nije baš svako umeo da barata njime, tako da je otvaranje uglavnom bio muški posao. Tako je bilo i tog dana. Kada je uspešno otvorena konzerva, inače obmotana nalepnicom sa slatkom roze prasećom glavom, počinje mazanje. Kriška hleba dovoljno debela da prihvati skoro rastopljenu, ugrejanu paštetu. I onda kreće ručak, u jednoj ruci kriška hleba, u drugoj paradajz. To je bio ukus, još i danas ga osećam.

Bilo je i kasnije još puno pašteta. Birale su se posle i po kvalitetnijim proizvođačima i po ukusima. Te kokošja, te sa šunkom, sa povrćem i još mnogo toga. I riblja pašteta, koju nam je tata donosio iz Beograda kada se vraćao sa svojih službenih putovanja. Bila je i ona dobra, odlično je išla uz mamin kuvani paradajz. Kad se u mom gradu na Timoku otvorila robna kuća „Beograd“ i samousluga u njoj, riblja pašteta je izgubila svoju draž jer smo mogli tu da je kupujemo.

Godinama sam pokušavala da pronađem taj ukus, koji sam osetila tog vrelog dana na Timoku. Trajalo je to decenijama, sve do pre par godina, kada mi je drugarica u šali ispričala kako je nastao naziv pašteta.

Kaže ona, mesar na tezgi tranžira meso, lupi satarom, parče padne na pod, on ga dohvati. „Pa šteta je da se baci“, nastavi dalje, naiđe na neki lošiji komadić, „pa šteta je da se baci“, evo koske, „pa šteta je“… I tako nastade pašteta.

Ta njena priča, koju sam kao i mnoge druge priče u životu doživela veoma slikovito, ali i široko, odvratila me je od nastavka traganja za pravim ukusom paštete, one sa Timoka.

Nema za tim više potrebe. Nestala plaža na Timoku. Ručni frižideri uništavaju ukuse leta. Veliki marketi na svakom ćošku. Meteoalarm čas narandžast, čas crven, stalno upozorava. Vicevi o Titu su davno prevaziđeni, kao i njegovo vreme koje, sada znam, objasnio nam je Ovaj, i nije bilo neko vreme. Sada je sve bolje, veće i lepše. Zaključujem da su sigurno i paštete bolje, mada nisam čula da se On o tome eksplicitno oglasio, ali verujem da je tako. Kako je moj ukus prevaziđen, obustavila sam dalje traganje.